Објављено:
309
прегледа

Концертни програм ДАВОРИЈЕ ДАВОРИНА ЈЕНКА

Фото: Јанез Котар

КАМЕРНО МУЗИЧКО ДРУШТВО

Концертни програм
ДАВОРИЈЕ ДАВОРИНА ЈЕНКА  /  ЗУЈТЕ СТРУНЕ МИЛОГЛАСНЕ
поводом сто година од смрти аутора српске химне „Боже правде“

Претпремијера: 17. новембар 2014, сцена „Пера Добриновић“ 19.30

Учествују:
ПАМЕЛА КИШ, сопран
БРАНИСЛАВ ЦВИЈИЋ, тенор
ГОРАН СТРГАР, тенор
ИВАН НИКОЛИЋ, баритон
АРПАД САРКА, бас-баритон
СЛАЂАНА АЋИМОВИЋ, клавирски сарадник:
МИОДРАГ МИЛАНОВИЋ, аутор и водитељ програма


ПРОГРАМ:

Први део

„Напреј“ (С. Јенко), стара словеначка химна – квартет
„Богови силни“ (Ђ. Јакшић, „Сеоба Србаља“), молитва – квартет
„Где си душо, где си рано“ (Б. Радичевић), романса – П. Киш
„Млада Јелка“ (М. Бан), балада – П. Киш, Г. Стргар, И. Николић
„Зујте струне“ (Ф. Прешерн), романса – Б. Цвијић
„Милић иде станчицом“ (Ј. Веселиновић / Д. Брзак, „Ђидо“) – Г. Стргар и квартет
„Где ћеш бити мала Кејо“ („Ђидо“), двопев – П. Киш и И. Николић
„Дунте ветри“ (Г. Фрањић) – квартет
„Сабљо моја“ (М. Поповић) – квартет


Други део

Химна „Даворју“ (П. Ј. Петровић) – квартет
„Што ћутиш Србине тужни“ (В. Васић) – квартет
„Тата вели, кћери моја“, (М. Мило, „Врачара“), арија Виорике – П. Киш
„Што је зора белом дану“ („Врачара“), арија Ласка – Г. Стргар
„Сеоска сам лола“ (Е. Тот / С. Дескашев, „Сеоска лола“), песма Драгића – Б. Цвијић
„Нека плаче ко мора“ („Сеоска лола“), Јелкина песма – П. Киш
„Што си тако жалостан“ („Сеоска лола“), двопев Јелке и Драгића – П. Киш и Б. Цвијић
„Весело момци, весело цуре“ („Сеоска лола“), напитница – Б. Цвијић и Г. Стргар
Коло (Љубинко Петровић) – квартет


Претпремијера: 17. новембар 2014, СНП – сцена „Пера Добриновић“ 19.30
Премијера: 24. новембар, ЉУБЉАНА – „Сала витезова“ на Крижанкама

Фотографије: Јанез Котар


Даворин ЈЕНКО, бард српскога народа поводом стогодишњице смрти              

Крштен је именом Мартин у Дворју код Крања (1835) и као Мартин je отишао у Беч на студије, али се отуда вратио као… Даворин. Боравак у аустријској престоници управо онда када је она била и метропола свесловенског братства, панславистичких родољубивих идеја, утицала је и на младог Јенка да своје крштено име замени именом прастарог словенског порекла. Није ли, уосталом, и Алексије Радичевић постао Бранко, Ђорђе Поповић постао Ђура Даничић, а Коста Стојановић – Стојан?

Тако духовно и емоционално припремљен у Бечу, Јенко се лако сналази у новој средини у Панчеву, средишту најстарије српске хорске културе. Ту настају његове композиције Што ћутиш Србине тужни, Сабљо моја димишћијо, Дунте ветри и друге, које постају омиљене и постају саставни део репертоара певачких друштава широм Србије.

Преласком у Београд још више је урастао у срца слушалаца, поготово када је 1871. преузео и вишеструку дужност у новосаграђеном Народном позоришту. Ту је писао музику за  романтичне историјске драме Ђуре Јакшића, Матије Бана, Милорада Шапчанина, за француске водвиље Лабиша и Монтепена, за комаде из сеоског живота Ђидо, Сеоска лола, Девојачка клетва, Потера и друге, које су своју популарност стекле управо због Јенкове музике, која је из позоришне зграде изашла потом на улицу, у народ, у грађанске салоне.

У тој кући изнад Кара-џамије, првој згради у Београду осветљаваној раскошним пламеновима „луфт-гаса“, настала је и најзваничнија мелодија Србије, њена химна „Боже правде“, компонована првобитно (1872) као завршна хорска тачка у комаду Маркова сабља, Јована Ђорђевића. С великим успехом у Народном позоришту је изведена и Јенкова Врачара, прва српска оперета (1882. године).

А шта рећи за његове песме Где си душо, где си рано, За тобом ми срце жуди, Море ми је љубав твоја, Тихо ноћи, или Черго моја, чергице, које су толико омилеле и толико дуго током година певане, да се најзад и заборавило ко је њихов аутор.

Тадашње српско друштво, за које је Даворин компоновао толике даворије, знало је да оцени његову вредност и умело да му се одужи. Изабран је, као први и једини музичар, 1869. године, за члана Српског ученог друштва, а потом и за члана Српске краљевске академије (1887.) и Матице српске.

Називајући Јенка бардом српскога народа, Милоје Милојевић је поводом стогодишњице његовог рођења (1935), закључио:

„На данашњи дан се одужујемо успомени Даворина Јенка само оволико: ми указујемо на његов дух, заиста музички и уметнички и указујемо на значај његова рада. Јенко је део наше националне музичке историје и правда захтева да му се перо историчара одужи онако како тај скромни, вредни, надахнути музичар заслужује: како заслужује аутор увертире Косово и српске химне, и музике за Ђидо и Потеру и Врачару, и толиких зборова који су били, а многи и остали, чврсти део репертоара наших певачких друштава.“

Даворин Јенко је умро 25. новембра 1914. у Љубљани, у часу када су српски јунаци гинули на Руднику. Аустријске власти су забраниле да му се одржи погреб достојан његове уметничке величине, јер је био српски поданик. Зато је сахрањен  готово у тишини, само уз певање његове композиције На гробих, песме која говори о братољубљу и после смрти.
Приредио, Миодраг Милановић


Обележавање стогодишњице смрти композитора Даворина Јенка

Поводом стогодишњице смрти композитора Даворина Јенка, 24. новембра 2014. године, у Љубљани је приређен пригодан културни програм у сарадњи српских и словеначких институција и уметника.

25. новембра 2014. године, у организацији Архива Републике Србије и Архива Републике Словеније у Љубљани је уприличен стручни симпозијум посвећен лику и делу Даворина Јенка.

Манифестацију поводом обележавања сто година од смрти композитора увеличало је и Камерно музичко друштво из Новог Сада које је, такође 24. новембра 2014. године, на Крижанкама у Љубљани, одржало фантастичан концерт, изводећи дела Даворина Јенка.

Чланови Камерног музичког друштва из Новог Сада, током свог боравка у Љубљани, посетили су и Амбасаду Републике Србије где их је угостио амбасадор Александар Радовановић.

Подели