РЕЧ АУТОРА
МАСКИРАЊЕ СТРАХОТЕ
Егзекутор поставља питање на којем се већина прича о убици и жртви зауставља: зашто. Зашто је неко наручио убиство човека само зато што му се није допало његово лице? Жртва је обичан службеник, породичан човек, средњих година, без непријатеља и без тајни. Бежи од убице, такође сасвим просечног човека, који га на крају сустиже у напуштеном, оронулом планинском хотелу, одсеченом од света. У једној соби пиштољ прелази из руке у руку, као што и улоге мењају власника: двојица који би требало да буду крајности испостављају се као исти. Између њих је усамљена собарица, жељна блискости, чији покушаји да пробуди живот само појачавају тишину.
Зло овде нема ни величину ни разлог: административно, бирократско, наручено као услуга, и самим тим још језивије. Ј
едини одговор који комад на крају нуди је метак. Али на питање зашто ни он не одговара: меци праве буку, али не дају одговоре. Остаје преживљавање без живота, трајање без смисла.
Егзекутор је егзистенцијална драма са елементима трилера, хорора и црног хумора, но пре свега га сматрам трагикомедијом, својим омиљеним жанром, а уједно и омиљеним жанром самог живота. Али не брините, није све тако страшно. Малчице је горе.
„Да вам кажем ја нешто као стари лисац: Постоји само један једини сукоб – сукоб између живих и мртвих. Сви остали су лажни. Маскирају страхоту.” (Мирко Ковач)
Војислав Савић

РЕЧ РЕДИТЕЉА
УБИСТВО КАО РАДНИ СТАЖ
Добродошли у свет где је смрт само још једна ставка у бизнис плану, а живот — административна грешка.
Постављајући Егзекутора, нисмо желели да вас само уплашимо, већ да вас насмејемо оном врстом смеха који застаје у грлу кад схватите да је ваша судбина можда у рукама човека који брине о конкуренцији на тржишту и породичном буџету док вам држи пиштољ прислоњен на чело.
Егзекутор нам нуди апсурдну, горко-смешну слику света у којем џелат и жртва воде дијалог као два стара познаника на паузи за кафу. Овде смрт није трагичан чин, већ бирократска процедура. Наш Гост није страдао због идеала или великих грехова, већ зато што је, ето, некоме заклонио поглед кроз прозор. С друге стране, наш Незнанац није мрачни весник судњег дана, већ професионалац који се жали на „хиперпродукцију убица” и пад стандарда у струци.
У овој представи бавимо се оним најдуховитијим у човеку — његовом потребом да рационализује сопствени нестанак. Има нечег бескрајно комичног у покушају да се са сопственим убицом договорите око „услова рада”, док он вама поверава своје професионалне фрустрације. Ово је комедија о губитку идентитета у свету где смо сви заменљиви, где су се убице намножиле, а жртве су ту само да попуне квоту.
Наша сцена је хотелска соба — чекаоница између „овде” и „тамо”, место где се баналност свакодневице судара са коначношћу ништавила. Ако се током представе насмејете, не брините — то само значи да сте препознали апсурд сопствене егзистенције. Јер, у свету где свако може постати мета због погледа кроз прозор, једини преостали чин побуне је један добар, циничан осмех.
Зато, удобно се сместите. И пазите да не заклоните поглед некоме у реду иза вас. Никад се не зна ко данас ради „прековремено”.
Марко Јовичић