Реч драматурга

„Тотови“ су гротеска која је у овој поставци на сцену „појачана“ елементима црнохуморне комедије и понегде, врло дискретно, обојена апсурдом. Пишчева парадигма о робовима и тиранима није захтевала никакве веће драматуршке интервенције осим мањих скраћења и прилагођења. Значајније измене у наративној линији односе се на феномен релативизације истине који у оригиналној драми обрађен само у назнакама – а у овом упризорењу добио је много значајније место.
Истина је (осим у Ајнштајновој теорији релативности) апсолутна категорија. И по дефиницији је увек само једна – не може их бити више. Истина не зависи ни од већинског мишљења ни од нашег става, не зависи од интереса, не зависи од морала, не тиче је се исплативост, нема веру, нема нацију и боју – просто је независна од свега. Осим од саме себе. То је теорија.
У „пракси“ се, наравно, лаже. Али та лаж није проблем. Чак ако понекад и не знамо да разликујемо истину од лажи то је само несрећан појединачан случај – све док принципијелно знамо да се оно што вреди налази у истини, а оно безвредно у лажи. Све док то знамо – нек нас слободно лажу.
Прави проблем настаје кад се у нашем вредносном систему истина и лаж изједначе – и кад све постане исто. Кад све почне да нам вреди подједнако и кад све постане само једна од равноправних верзија нас и света око нас – то значи да је тај свет изгубио критеријум и за себе и за друге. А бољег критеријума од истине нема.
Управо у тој релативизацији истине лежи главни радитељско-драматуршки идејни отклон на којем ће ова поставка „Тотова“ инсистирати – и управо због тога су у текст убачене специјалне „црне кутије“ са истином и већина осталих измена.

Реч редитеља

„Тотови су једна обична породица: просечни, мали, уплашени
људи, у свему по пропису. И, у свему, спремни да угоде власти.
А кад престрављени поданици угађају престрављеној влас-
ти, кад је дух сатрт и влада страх, природан жанр постаје
трагична гротеска… оно кад се на сав глас од срца смејемо, а
у исто време нас неумољиво подилази језа.” (И. Еркењи)

„Тотови“ су драмско дело Иштвана Еркења настало на основу новеле „Добродошлица за Мајора“ из 1966. године које писац комада дефинише као гротеску са елементима сатире.
У оргиналном тексту породица Тот сизифовски склапа кутије увек и увек, без краја и конца, да би задовољила ауторитет неког тамо мајора – и тако постаје метафора апсурдног и неупитног подаништва. То њихово „кутијање“ осликава природу обичног понизног човека свуда и увек, у свим добима великих страдања, где се тежња за опстанком супротставља очувању људског достојанства. Сви покушаји „обичних” људи да се додворе надређенима и умилостиве их, чине читаву слику гротескном, а све ситуације наликују смртоносној игри у којој се правила прихватају без много поговора и преговора.
Иштвањ Еркењ у свом комаду људе условно дели на оне са ропским и оне са тиранским менталитетом (а тако их, углавном, деле и све досадашње поставке комада на сцени), а замисао ове редитељске и драматуршке верзије је да покаже да оба та менталитета постоје истовремено у сваком човеку и да само од околности у којима се конкретни човек налази зависи ко ће из њега измигољити – роб или тиранин. Свако је тиранин слабијем и роб јачем.
Друга важна карактеристика ове поставке Тотова (можда и важнија од приче о тиранији) је фокусирање на проблем релативизације истине у данашњем друштву – и највеће драматуршке измене извршене су управо због тога.