У Српском народном позоришту одржана је комеморација Радоју Чупићу, дугогодишњем члану ансамбла и прваку Драме, који је преминуо у недељу, 22. марта.
Комеморативном скупу присуствовали су чланови породице, пријатељи, колеге и поштоваоци, како би одали пошту уметнику чије је стваралаштво оставило трајан траг у историји нашег театра.
Скуп је отворио заменик управника Српског народног позоришта, Небојша Савић. О уметничком и људском лику Радоја Чупића најпре је говорила Биљана Кескеновић, у своје име и у име Народног позоришта Сомбор, истичући да је „био чувар духа позоришног салона, шарм и слаткоћа каква се не среће, онај који је умео да удели савет млађим колегама без задршке и са шеретским осмехом“. Његов одлазак, како је нагласила, „није само губитак једног имена на плакату, већ губитак једног дела идентитета Народног позоришта Сомбор“.
У наставку су говорили Јелица Глигорин испред Позоришта младих и редитељ Кокан Младеновић, док је Марко Марковић прочитао писмо драмског писца Дејана Дуковског, који је, између осталог, поручио: „Гледам једну књигу у мојој библиотеци, Легенда о Светом пијанцу, то ми је Чупе једном поклонио. Од Светог Глумца, помислио сам. И сад мислим: остаће легенда о теби, Чупе.“
Одајући последњу почаст, на сцени су се обратили и Радојеве колеге са класе Тихомир Станић и Мирослав Фабри. Тихомир Станић сећао се Чупета као „радозналог, необузданог, талентованог, образованог, дивног дечака“ који му је помогао да заволи Нови Сад и открио велика дела филмске и књижевне уметности, додајући да „трагови о нашим делима остају – не могу се избрисати. Траг који је Радоје Ћупић оставио није обогатио само историју нашег позоришта, филма и телевизије, него и животе и душе свих нас који смо га познавали и волели“.
Ивaна В. Јовановић, истакла је да је „Чупе био позоришна звезда која око себе шири топлину, у чијем друштву врца од хумора и увек има ненаметљиву мудрост, и о послу и о животу“.
Затим се присутнима обратио Милован Филиповић, нагласивши да је Чупе „живео позориште и живот подигнуте главе“, да је био „тачка окупљања“ и човек чије су речи имале тежину, било да говори о уметности или животу. Подсетио је и на бројне заједничке тренутке, истичући да „неће проћи дан, а да га се не сетимо – њега Великог у својој скромности и у својим тишинама“.
Након говора Нине Рукавине и уз инсерт из представе „На Дрини ћуприја“, комеморација је завршена последњим аплаузом у част вансеријског глумца и драгог човека.
Нека му је вечна слава.
