Поводом вечерашње прве репризе најновије драмске премијере Српског народног позоришта, представе „Госпа Нола“ Исидоре Секулић, у режији Соње Петровић, разговарали смо са глумицом Бојаном Милановић, која тумачи насловну улогу.
О процесу рада, темама којима се бави и снази женског гласа, Бојана говори у наставку.
Представа „Госпа Нола“ поново је на репертоару 20. и 29. новембра. Карте можете купити на Билетарници СНП-а и онлајн.
Госпа Нола је жена коју је друштво истовремено поштовало и оспоравало – колико вам је било изазовно да прикажете тај контраст снаге и усамљености?
Радити Исидору Секулић данас било је врло изазовно. Она је написала све о својој главној јунакињи, од изгледа до њених карактерних особина, чак и како једе и шта највише воли да једе. Било је уживање вратити се приповетки и откривати Нолу, а затим је са уживањем и одиграти. Она је у својој снази усамљена и у својој усамљености снажна, невероватног духа и доброте.
Представа отвара питање мајчинства – биолошког и усвојеног. Шта вас је у Нолином односу према деци највише дирнуло или изненадило?
Све у вези са овом темом ме је дирнуло. Није било баш лако бавити се тако нечим интензивно и на овај начин на који је редитељка Соња Петровић желела – документаристички и одговорно према свим женама. То су врло потресне и тешке ствари, теме које су табу, о којима се не прича, поготово не у позоришту. А зашто иначе постоји позориште ако не да прича о важним темама.
Са редитељком Соњом Петровић сарађујете већ дуго, а имате и приватну блискост. Колико та врста блискости олакшава рад?
Соња и ја смо се упознале још на Академији, а прву сарадњу смо имале пре десет година на једном пројекту. Од тад смо много радиле заједно. Моја професорка је рекла, и то сам добро упамтила, да се нераскидива и невероватна пријатељства у нашем послу дешавају управо у процесима – на сцени. Соњи и мени се то десило: спојиле су нас представе и разни други пројекти, судбине жена, људске приче и жеља да достигнемо више у сваком пројекту – и она и ја. Захвална сам што сам као глумица то доживела.
И за крај – ако бисте морали да Госпу Нолу опишете једном реченицом, шта бисте издвојили као најважније и као позив публици да погледа представу?
„То можда није у вас адет (обичај), да се гласно говори оно што јест’, али ја морам.“, каже Нола на сахрани свога мужа. Хвала јој што је гласно говорила баш оно што је мислила. Од једне такве жене може се много научити. Позивам публику да дође – да учимо заједно.