… Нашавши инспирацију у широко схваћеној наиви, хлебинској школи, или војвођанском наивном сликарству, фолклорном благу уопште, одакле је изронио јединствени лик из народа, чије се догодовштине и досетке описују у једном од највиспренијих либрета словенске опере, режија Егона Савина постигла је првенствено склад визуелних елемената, с Готовчевом музиком. Схвативши као и писац либрета Милан Беговић важност улоге ефектних хорских призора, и Савин у сценско збивање активно укључује разиграни, пластично обликован, у више планова и група распоређен, певачки веома добро припремљен и динамички изнијансиран хор (нарочито женски), дајући му улогу значајног фактора у убрзавању радње.
Садржај Готовчеве опере у новосадској поставци, иако не потенцира потпуно комичне елементе, али црта одређене карактере и типове, одвија се у визуелно очаравајућој сценографији Миодрага Табачког, која, сагласно причи из народног живота, и музици изразито националног усмерења, изврсно дочарава стилизовани сеоски амбијент, гумном, висећим бундевама, светлом, стогом сена, симболиком црвеног петла и црвеног коња, млином, сценом вашара, обредима и обичајима, филигрански израђеним, чипкасто везеним засторима на главној бинској завеси и „цакнама“ опточеним оркестарским простором, те правим завршним ватрометом!
У бајковиту, сликарски оправдану сценографију, савршено су се слили богати, децентно обојени и украшени, са префињеним смислом за детаљ, и у читавој палети пастелних боја, прекрасни костими Мирјане Стојановић Маурич и Марине Сремац, креирани с асоцијацијама на ликовна обележја ношње широког југословенског, односно балканског региона. Нарочито су сликовито, у маштовите гуњеве, одевени ликови из обредних игара, с маскама, који се осим као повремени чланови хорског ансамбла, уплићу, попут лајтмотива, у поједине сцене и међу главне личности.
… Чувено завршно коло из трећег чина, које својим разноликим ритмовима и богатством оркестарског ткива, доприноси живописности и занимљивости финала, својеврсна апотеоза добра, радости, животног оптимизма и помирења, у кореографији Валерија Миклина, добила је карактер класичне балетске приче, уметка, представе у представи, а не велике ефектне градације, жељеног великог убрзавања темпа, и јединственог масовног народног играња, какве смо очекивали.

Марија Адамов, „Дневник“, 14. фебруар 2003.

У новосадској поставци редитеља Егона Савина, чији је ово оперски првенац и посебно у одличној ликовној опреми сценографа Миодрага Табачког, истакнут је стилизовани фолклорни колорит чије боје подсећају на оживљена платна наивних сликара. Поставка везаност за ритуал, обредне маске, игру светлом, висеће тикве и симболе народних предања (црвени петао и црвени коњ) и у стилу направила помак ка неопримитивзму и архаици.
Густо оркестарско ткање изненађујућом снагом остварио је оркестар, док је хорски ансамбл (и женски и мушки) добро сценски постављен, ликовно сјајно уведен, постигао вокалне врхунце у завршном делу. Бранка Радовић, „Политика“, 11. фебруар 2003.