Објављено:
2120
прегледа

Опера „Владимир и Косара“ је легат за будућност

Понос, достојанство, љубав, издаја па покајање, све то заједно чини најстарију љубавну причу са ових простора. Владимир и Косара су прича која се препричава, која инспирише, сели се кроз епохе и јавља под неким другим именима и  облицима, већ више од 10 векова. Тако ансамбл Опере Српског народног позоришта обележава 161. сезону, након спектакуларног отварања под ведрим небом, сада пред новим изазовом – праизведба Владимира и Косаре. Ово је не само прво него и јединствено извођење опере чији је аутор, композитор и писац либрета Стеван Дивјаковић, Новосађанин који је један део каријере био и управник Српског народног позоришта.

„Заправо сваки наш нови корак је изазов. Аиду смо правили као спектакл за четири хиљаде људи. Али то су биле арије које и неоперска публика познаје. Сада је пред нама сасвим другачији изазов, оживети музику коју до сада нико није чуо, подсетити на причу која је толико стара да смо на њу заборавили. И уз све то одати почаст новосадском композитору“, објашњава управник Српског народног позоришта Александар Станков.

Домаћа оперска дела су велики куриозитет, захтевају велики ангажман од композитора до свих многобројних оперских сарадника. Поред тога што је велики напор, то је увек велики ризик и експеримент. Ипак додатни куриозитет, када је реч о овом делу, доноси млади редитељ, ком је ансамбл Српског народног позоришта итекако познат, Александар Николић.

„Опера „Владимир и Косара“ је замишљена као велика историјска фреска, али је истовремено и сан. У сноликим сценама употребљавамо велике лутке, а сваки од ликова има свој парњак у некој звери – Косара је сребрна срна, Владимир сребрни јелен, цар Самуило велики медвед, а Владислав црни вук“ истиче Николић и додаје да ово дело води што даље од реализма. „У опери реч није доминантна, само је информација. Музика је подтекст, она слика емоцију и значење те речи. Светло и визуелно такође могу да буду додатни језик. Желим да одведем оперу из реализма, да је водим путем који је често рискантан“, рекао је Николић.

„Обожавамо раскошно италијанско оперско наслеђе које имамо на реперотару, греју нас тамнији звуци руске опере коју изводимо, али нешто је посебно ипак у традицији. Најстарији српски театар и сада сасвим евидентно најозбиљнија оперска кућа у региону имају као обавезу да негују и домаћа дела, да простора дајемо традиционалним причама и да нашој публици стално показујемо да смо дорасли новим изазовима“, закључује Станков.

Прича о Владимиру и Косари једно је од најстарији предања и љубавних прича на Балкану. То је трагична љубавна прича из времена пре Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, времена пре Немањића. Сведочанство о овој великој љубави и њеном трагичном крају, осим у бројним уметничким делима која су говорила о њој, и данас, како и у прохујалим вековима, чува се у Вељим Николићима, надомак Бара. Крст од тисовине, окован у сребро, са позлаћеним листовима, са којим је вољом Владислава убијен Владимир, преноси се с колена на колено у барској породици Андровић. Само два члана ове породице у једном времену знају где се он чува.

Представу режира Александар Николић, кореографију је урадио Александар Илић, а делом Стевана Дивјаковића дириговаће гост из Бугарске Диан Чобанов. Карте су у продаји, на благајни Српског народног позоришта.

Ансамбл Опере Српског народног позоришта 161. сезону обележиће 28. марта на јединствен начин – праизведбом опере „Владимир и Косара“, у оквиру програмског лука Сеобе Европске престонице културе.

Подели