Објављено:
136
прегледа

Музички живот на сцени Српског народног позоришта

Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта, био је велики визионар. Схватио је, од самог оснивања позоришта да ће музика имати огромну улогу у придобијању будуће публике. Требало је пронаћи форму и начин, да се одржавају представе са певањем и свирањем, јер публика је то волела. Јован Ђорђевић, иако не музичар по професији, али велики естета и дубоко у себи човек од позоришта, схватио је да када се нешто чини ради публике, никада јој се не сме подилазити, никада се не сме допустити да укус публике наметне сценска догађања, већ супротно, да уметници привуку публику оним што публика воли, али да увек остане простора за естетско, првобитно за естетско, квалитетно и уметничко као садржај; у крајњој линији едукативно.

Није било лако бирати комаде високог уметничког садржаја и истовремено у њима налазити музичке нумере, као и што није било лако уметати музику у постојеће комаде. Друго, трупа Српског народног позоришта, колико год талентована и за музику, ипак није била састављена од професионалних певача. Глумци су се зато још више трудили и редовно мукотрпно вежбали.

Од оснивања Српског народног позоришта, 1861. године, па неке наредне две деценије, скоро до половине деведесетих година 19. века, музички укус у Војводини и Славонији формирао је патриотски, романтичарски репертоар, углавном са историјским темама.

Тако се може рећи да је музички живот на сцени Српског народног позоришта постојао од првог дана.

Према постојећим изворима, може се претпоставити да је за оспособљавање прве генерације глумаца за сценску као и уметност певања, било потребно најмање једна деценија. Не заборавимо да у то доба не постоје школе сценске уметности, постоје само они који су обилазећи свет имали увид у то како сценска уметност изгледа, пре свега у Италији, Француској и Русији, где је била најразвијенија.

Генерација која би се оспособила, преузимала је на себе улогу учитеља следећој. То је био једини начин да се створи компактан ансамбл и препознатљива вештина и стил.

За првог капелника Српског народног позоришта ангажован је у лето 1862. године Адолф Лифка. Он је поучавао нотно певање и увежбавао са глумцима соло арије и хорске деонице. Правило је било да нико није могао да буде примљен у трупу а да нема слухаи и леп глас и ту није било компромиса. Звезде трупе били су Рижићеви, Милка Гргурова и Лаза Телечки. Само у изузеним случајевима, могао је глумац бити ослобођен улоге и певача – Ружић када је остарио, Милка Марковић када је изгубила сина или због озбиљније болести. Улоге хоровође и капелника су после Лифке обављали у нашем позоришту и композитор Аксентије Максимовић, Јован Мирковић, Фрања Вањек и бројни други. Скоро редовно су они и компоновали нумере које су у комадима глумци певали.

Дуго је проблем био недостатак пијанина. Железница није било свуда, није постојала могућност да се транспортује инструмент, чак и да су га имали. Тако је трупа скоро две деценије радила без свог пијанина, већ су изнајмљивали инструмент по местима где су гостовали.

Постојали су периоди када је позориште имало свој мали оркестар, а када није било пара да се плаћа оркестар, ангажовали су на гостовањима војне оркестре. Хорске деонице певали су сви, а понекад су ради појачања ангажовани и хорови из места у којима је позориште гостовало.

Наведимо још неколико комада који су управо по музичким деоницама били посебно вољени и гледани: Стеријин Сан Краљевића Марка, Војнички бегунац Сиглигетија, Низ бисера Холтаја, Краљевић Марко и Арапин А. Николића или Сан на јави Суботића.

Н.Ј.

Подели