Објављено:
192
прегледа

Смрт Пере Добриновића

Било је то 21. децембра 1923. године. У Новом Саду је организован помен писцу Кости Трифковићу и истовремено обележавање годишњице Љубавног писма.

Кажу да од после Великог рата Нови Сад није видео тако свечано организовану манифестацију. Из Београда је био позван управник Народног позоришта Милан Грол и писац Бранислав Нушић. После званичног дела организован је ручак код доктора Ђуре Трифковића где се, како пише професор Петар Волк, сећање на аутора Љубавног писма почело да претвара у почетак прославе и облежавање 50-годишњице Пере Добриновића. Сам слављеник је био умерен у јелу и пићу, јер га је чекала представа. Касније се испоставило да је Пера, као да је предосећао смрт, после овог пријема отишао кући и поново јео, и то пасуљ са сланином, а затим отишао раније у позориште Дунђерског. Проверио је сцену, затим ушао у гардеробу где се припремао за улогу Јована. „Прошетао је, а затим се вратио, сео пред огледало да још једном провери маску и ту, на малом столићу, препуном шминке, само опустио главу“, пише др Волк. У позоришту је настала узбуна, позван је лекар који је само констатовао смрт и заклопио му очи.

Било је предвиђено да пре почетка извођења Љубавног писма Нушић изађе на позорницу и каже неколико речи о Трифковићу и посебно о Пери Добриновићу. Нушић је планирао да изговори следеће речи: „Прву реч на позорници рећи ће наш омиљени чика Пера Добриновић онако исто као што ју је пре педесет година у овај исти час, у овај исти дан, у овом истом комаду и у овој истој роли казао почетник Пера Добриновић, у присуству самог Косте Трифковића.“

Нушић и Грол су отишли пред гардеробу, која је сада била отворена, Перино тело положено на сто, и поклонили се великом глумцу.

Милан Грол је касније записао: „Језовитију слику од лобање Јорикове видео сам тог 21. децембра 1923. године у собичку Народног позоришта у ком је на узаном сточићу уза зид било положено већ обамрло тело Пере Добриновића. Четрдесет година за тим сточићем припремао је он своју гримасу с којом ће у два корака искочити на исту позорницу у смеху, плачу, срџби или задовољству. Тог истог јутра, он је у шали пред нама оживео читаву галерију ликова својих упокојених другова, с младићком фантазијом и живописом гримасе какву је само он имао у две-три црте лица, једном мигу ока или дрхтају усана. И само неколико часова затим, одједном цело то лице које је по читаве часе треперило бојом и покретом као у филму, изгубило се у жутој и набраној кожи једног мртвог старца. А колико је живота умрло у Пери Добриновићу и колико се гримаса одједном укочило и сплело у тој језовитој, избразданој мртвачкој маски…“

У суботу, 22. децембра, Нови Сад је приредио више него величанствен испраћај своме највећем глумцу, Пери Добриновићу. Одали су му почаст, буквално сви, и стари и млади, затим су из куће ковчег изнели глумци. Пред Матицом српском, од Пере Добриновића се са балкона опростио др Брана Војновић, управник новосадског Народног позоришта. На путу до железничке станице све су новосадске радње биле затворене, све заставе на пола копља, а  безбројан народ је немо стајао.

У име Друштва за Српско народно позориште, на самој станици, говорио је професор Милан Јовановић.

У потпуној тишини је затим кренуо воз за Београд, где је Петар, Пера Добриновић сахрањен, највећи од највећих српских глумаца.

Н.Ј.

Подели