Објављено:
144
прегледа

Упутства мајнингенског војводе Георга II о инсценирању

Фото: Архив СНП

Како смо већ више пута помињали, почетак 20. века у позоришној уметности је најзначајнији у озбиљном развоју уметности режије. Војвода од Саксен-Мајнингена, Георг II, био је велики познавалац позоришне уметности и сматра се једним од зачетника уметности режије. Наш лист Позориште је у седмом броју 1906. године, објавио упутства Георга II о појединостима у инсценирању. Ова упутства занимљива су и данас као темељ једне уметности, имају своју историјску вредност, а чини нам се да је најзанимљивије увидети по чему су она актуелна и данас.

Набројаћемо неке од ових напомена, али, ипак, савременим језиком.

Када се прави мизансцен треба водити рачуна да средина слике не буде и средина позорнице. Ово се односи и на глумце, никада не треба да стоје баш у центру позорнице.

Када су у питању групне сцене, такође никада не треба поставити две једнаке целине, симетрично, лево и десно, јер се добија утисак крутог и досадног. Добијамо такозвану „дрвену“ слику или у савременом позоришном жаргону „турску“ режију.

Овде се мајнингенски војвода ослања на правила Боалоа који је тврдио да је чар јапанске уметности управо у избегавању симетрије и да досада ствара униформност.

Очигледно велики познавалац и сликарства, мајнингенски војвода је сугерисао да у позоришту „слика“, односно мизансцен за разлику од распореда фигура у сликарству, увек треба да сугерише покрет, односно ток радње.

Једно од веома важних правила је и однос глумаца и свега што представља сценографију. У овом случају говоримо о сликаном декору, а онда се правилан положај људског тела у односу на сликани пејзаж или зграду односи пре свега на оперу или балет.

Војвода нам је оставио и следеће сликовито упутство: „И балкон у Ромеу и Јулији обично се узима сувише ниско. Неприлика да би Јулија, кад би се балкон узео у правој висини, стајала сувише високо, мања је и незнатнија од неприлике која обично човека буни, те не може да се отресе помисли: Та, Ромео ваља само да скокне па да допре до недостижне драге, па да је притисне на груди своје.“

Наравно, постоји и упутство да се глумац не наслања на декор који може да се заљуља, а рецимо представља стуб или дрво.

Војвода нас, такође, учи да је врло важно сав, посебно гломазнији реквизит, као и декор односно сценографију имати готову доста времена пре генералних проба како би се сви учесници представе, посебно кад их има пуно као што су случајеви у опери, на сцену и реквизит навикли. Носити костим не сме да се примети. Костим на глумцу мора да буде природан као да је део њега.

Важно правило (важно и данас): треба увек избегавати праву линију, два глумца стоје један према другом увек у неком углу, јер су паралеле у позоришту неприродне.

Држање и кретање треба да буде слободно и одаје утисак угодног, односно природног за глумца тј. за његов лик.

Посебно су значајна упутства војводе Георга II када говори о статистима, а што може да се односи на оперски хор. Распоред велике масе људи се прави у више мањих група, чак и кад их гледалац види као масу; у центру сваке групе је предводник, па тако редитељ лакше прави мизансцен и држи контролу над масом. А кључ положаја маса је лепа линија глава, учи нас војвода.

„Нарочито ваља статистима забранити да блену у публику. Иначе они то чине инстинктивно.“

Утисак велике масе се ствара тако што су статисти поређани дубоко у бочне завесе – улице, тако да се нигде из гледалишта не види празан простор.

Мајнингенски војвода Георг II оставио је упутства, значајна и важећа и дан данас, посебно за радозналог оперског редитеља.

Н.Ј.

Подели