Године 1907. у десетом броју нашег часописа Позориште, који је ушао у своју тридесет и другу годину постојања, објављен је текст под називом „Модерна позорница“ у ком се расправља о новитетима на позорницама Европе, од преваге редитељског става у позоришту над писцем, новог правца у уметности – симболизма, па до новог декора. Аутор је, као и обично у то време, непотписан.
„Но што више човек загледа за кулисе позоришној уметности, тим га већма изненади како се тару позоница и књижевност. Књижевност увек држи да је она господарица у позоришту, те гледа да себи подреди све, што се миче и не миче на позорници. Напротив људи позорнице, они, што остварују комад, или глумци, редитељ, управитељ, декоратер, певач, капелник и tutti quanti, мисле да је књижевност њима само дала бољу или гору, но свакако сирову грађу коју они тек најпре још морају да прикажу. Осећају неко првенство према писцу, кога су, ма како био женијалан, некако они научили ићи, кретати се, живети.“
Са друге стране оваквог става још увек има оних представника књижевности који се често питају да ли је позорница уопште потребна. Критикују глумце да већина није достојна њихових књижевних и уметничких достигнућа, посебно када су у питању велики писци. Критикују управитеље који не разумеју проблем и који немају чврсту вољу. Редак је и добар редитељ… „А најзад је ту и хиљадоглава публика која не само да киха, немирује и свога суседа гурка, него и својим тапшањем, својим смејом, својим плачем и силним својим неукусностима влада над глумцима, над целим позориштем.“
Многи писци, жали се наш аутор, пишу не марећи за позорницу, пишу комаде за читање по узору на други део Гетеовог „Фауста“. Заборављају да је „Фауст“ ипак, ремек дело.
Као и у књижевности, тако и у позоришту, генијални уметници се ретко рађају. С друге стране, позориште већ толико дуго постоји, да без обзира да ли је усмерено на просвећивање, оплемењивање морала или на пуку забаву, не могу га много уздрмати „ни академске претпоставке, ни теоретски приговори“.
Не смемо сметнути с ума да је реч о 1907. години, прелазу из натуралистичког стила у позоришту у симболизам. Тако и наш аутор тумачи овај прелаз као, пре свега, чежњу гледалаца за „сјајем, белском и сновима“ коју је натурализам у потпуности оголио. Симболизам је ступио на снагу у уметности и књижевности, па тако и у позоришту. „Мрке и сувише трезвене сликe замениле су дивотне и заносне слике.“
На неки начин је обновљен романтизам. Комади Мориса Метерлинка, Оскара Вајлда, Франка Ведекинда или Хофманстала, захтевају и симболистичку позорницу. Али симболизам исто тако, не одбацује натуралистичке истине. Оба ова уметничка правца веома су обогатила модерну позорницу с почетка двадесетог века. Сценографије у позоришту све чешће раде познати сликари. Техничка средства су све развијенија, а илузија већа. Старе кулисе су постале излишне, као и суфите и позадине. Декор се прави у перспективи и обухвата позорницу у облику потковице. Неке декорације су дуге и по шездесет метара и њих помоћу хидрауличких ваљкастих завртања мењају чак на отвореној сцени.
Електрично светло је на позорници буквално променило позоришну уметност. Користе се по три или четири боје осветљења на скоро свакој модерној позорници Европе. Изузетно се пуно ради на светлосним ефектима.
Оживео је и скијоптикон, справа коришћена још у античком позоришту за прављење сенки, али је сада усавршена и добила је своју невероватно важну улогу јер се помоћу ње на позорници пројектују духови, анђели, севање, кише, олује…
Невероватна је, бар из данашњег угла, пророчка реченица: „Временом ће се ваљда и кинематограф моћи применити на модерној позорници, да се изазову појаве у маси.“
Аутор текста помиње бројне европске позорнице и наводи примере шта се и како у њима ради, када је реч о техници.
Запажа и да се троше на све то огромне паре, а „докле ће дотерати модерна позорница усавршавањем технике, не може се ни догледати“.
Н.Ј.