Објављено:
234
прегледа

О редитељству

Драгиња Ружић у "Пуковнику од 18 година"

Стижемо и до 1907. године. Позориште редовно објављује извештаје о позоришним догађајима широм Европе, са нагласком на Беч и Париз, као највеће узоре. Редовно читамо извештаје о великим глумцима и њиховим улогама, а све чешће се помиње и Москва и утицај ондашњих глумаца, редитеља и драмских писаца на позориште Европе. Почиње све чешће да се употребљава реч „драматург“, а и све више да се пише о важности репертоара.

У једном од Позоришта из 1907. године објављен је и текст под називом „О редитељству“. Иако је први текст о редитељској професији и уметности објављен 1898. године, први пут се овом занату посвећује велика пажња и дају већ јасне индиције како га одређивати. На самом почетку истиче се мишљење једног неименованог естетичара који је рекао да је превелико истицање особе редитеља и његовог рада прилично нездраво. И управо ову тезу цео текст оповргава, јер прилично је било уврежено мишљење да редитељ не служи бог зна чему, сем да сам себе истакне.

„Редитељ и његов одговорни рад потиче из унутрашње уметничке потребе“, то је мишљење које заступа непознати аутор текста у Позоришту. „Редитељ једини влада у пространом царству сценарија. Не као апсолутан диктатор, него као морално уметнички владар. Он је жижа из које излази све и у коју се враћа све… Комад се може инсценисати на сто начина и сваки пут, као што треба начин, како се писана драма пренесе на позоришни облик, спојен је са индивидуалношћу.“

Почетак је века, режија се у Европи све више појављује као посебна уметност, а не пуко интерпретирање пичшевог дела или надзор над кретањем глумаца, па овај утицај стиже и до нас.

Иако се Макс Рајнхард сматра творцем модерне режије, он је свакако имао своје претходнике. Били су то Хајнрих Лаубе и Франц Дингелштет који су, опет, наследници композитора Рихарда Вагнера и саксен-мајнингенског војводе Георга II. Војвода Георг II је закону о лепоти додао захтев природности и вечите историјске истине као највиши закон, а редитељ је био тај који мора о овим законитостима да води рачуна. Сам војвода је руководио, како се тада говорило „инсценирањем“, а по питањима стила глумци су се морали покоравати његовим упутствима.

Редитељев позив посебно почиње да се истиче у деведесетим годинама 19. века током процвата натурализма у позоришту када је било неопходно водити рачуна о свакој појединости на сцени. Тако је закон ситница потиснуо закон лепоте, али је родио нову уметност и професију – редитеља.

Н.Ј.

Подели