Објављено:
1892
прегледа

In memoriam: Брзић Марјаш Ерика, примабалерина (1941 — 2021)

Фото: Архива СНП

Данас, 25. марта 2021, у Новом Саду, у 80-ој години, преминула је Ерика Марјаш Брзић, примабалерина и некадашња директорка Балета Српског народног позоришта.

Обавештавамо вас да ће се сахрана Ерике Марјаш Брзић, примабалерине и некадашње директорке Балета Српског народног позоришта, обавити у уторак, 30. марта 2021, у 13.30, на Градском гробљу у Новом Саду.
У петак, 2. априла 2021, на сцени „Јован Ђорђевић“ у 11.00 часова, биће одржана комеморација поводом смрти Ерике Марјаш Брзић, примабалерине и некадашње директорке Балета Српског народног позоришта.

Завршила је 1961. Државну позоришну школу – Балетски одсек у Новом Саду у класи Маргите Дебељак. Краће време се усавршавала у Кану (Француска) код Розеле Хајтауер (R. Hightower) 1972.

У Балету СНП-а је била активна играчица од 1961. до 1981, најпре као солисткиња а потом као примабалерина. Прво сценско искуство стекла је у балетским секцијама: у Пионирском позоришту, са балетском играчем Борисом Радаком, на самом почетку основне школе. Већ тада је играла соло-партије. Борис Радак ју је усмерио у балетску школу, па је као десетогодишњакиња започела редовно балетско школовање.

У Културно-уметничком друштву „Ђорђе Зличић“ радила је са Славијом Маренић, која јој је чак предлагала да пређе у Београд кад је већ била опредељена за балет. Још као ученица учествовала је у балетским представама СНП.

Први пут се у главној улози појавила као Јулија (Ромео и Јулија, 1962), у кореографији Георга Македонског. За остварења у балетима Агостино Р. Де Банфилда, Жар птица И. Стравинског и Фантастична симфонија Х. Берлиоза добила је Октобарску награду града Новог Сада 1970. Изузетне балетске фигуре, сценског шарма, технички спремна, смела у подршкама, била је инспирација кореографима и постала носилац свих главних улога (40) класичног балетског и југословенског репертоара, савременог и модерног балета, чешће рађених за њену играчку личност. Највише је сарађивала са Георгим Македонским и Иком Отриним, који је у њој открио модерни сензибилитет (E=mc2). Са Вером Бокадоро (Москва) радила је Љубав за љубав и као Беатриче успешно гостовала по позиву у Бољшој театру у Москви. Као Одета – Одилија (Лабудово језеро) опростила се од сцене 1981.

До одласка у пензију (1982) била је шеф Балета и асистент кореографа, а затим је, из породичних разлога, отишла у Шпанију, где се неко време бавила педагошким радом са децом у Памплони. Од 1. I 1995. до 1. IX 1999. и поново од 9. X 2002. до 10. X 2006. је из пензије била ангажована као директор (од тада самосталног) Балета СНП-а.

Добитница је Повеље СНП-а 1972, Златне медаље „Јован Ђорђевић“ 1981, Ордена заслуге за народ са сребрном звездом 1986, добитница је награде УБУС-а 2006. за животно дело као залужној балетској уметници за трајни допринос уметничкој игри у Србији.

Играла је у филмовима Љубав и мода, Рат, Доручак са ђаволом. Телевизија Нови Сад снимила је Портрет Ерике Марјаш.

Улоге: Јулија (Ромео и Јулија), Човекова жена (Човек у огледалу), Оса (Паукова гозба), Ђаволица (Ђаво у селу), Пепељуга, Добра вила (Пепељуга), Сванилда (Копелија), Нела (Крчаг), Зобеида (Шехерезада), Жизела (Жизела), Девојка (Демон злата), Adagio (Симфонија Ц-дур), Прва судбина, Пролеће (Кармина бурана), Клара (Шчелкунчик), Китри (Дон Кихот), Лепа царевна (Жар птица), Мајка (Агостино), Аурора (Успавана лепотица), Дездемона (Отело), Лизет (Враголанка), Агата (Госпођице са кровова), Кармен (Кармен), Рајмонда (Рајмонда), Есмералда (Есмералда), Силвија (Силвија), Теута (Теута), Млинарица (Тророги шешир).

Лит: С. Савић, Велики успех Лизет. „Враголанка“ може још увек да одушеви публику, Дневник, 24. IV 1973; С. Савић, Више жена него ратник. „Двобој“ Рафаела де Банфилда са Ериком Марјаш-Брзић у главној улози, Дневник, 13. III 1977; Д. Н(овков), Московски деби наше балерине. Остварен сан, Позориште, НСад, 1981, бр. 1-2, с. 8; Д. Николић, У четири ока. Ерика за два лабуда, Дневник, 28-30. XI 1981; Н. С(имин), Премијера посвећена Ерики Марјаш-Брзић, Дневник, 5. XII 1981; С. Савић, Од Новог Сада до балетске сцене у Москви: Уметнички портрет Ерике Марјаш-Брзић (1961-1981), у: Српско народно позориште 1861-1986, НСад 1986, с. 531-538, С. Савић, Ерика Марјаш, Нови Сад 2018.


Да се још једном родим, вероватно бих све поновила. Све. Истим бих путем кренула, опет бих била балерина…
Ерика Марјаш

Фото: Архива СНП
Подели