Објављено:
242
прегледа

„Хамлет“, први пут у Српском народном позоришту

Фото: Архив СНП

Дана 19. марта 1896. године, у Српском народном позоришту одржана је премијера Шекспировог „Хамлета“ у преводу Лазе Костића.

Редитељ је био Пера Добриновић, а насловну улогу је играо Димитрије Ружић. Полоније је био Филиповић, Клаудије – Лукић, Гертруда – Вујићка, а млада Офелија – Бакаловићка.

Уредник листа Позориште се потрудио  да у броју листа који је изашао 12. марта, дакле пред саму премијеру, објави текст, анализу самог комада. То fin de siècle виђење Шекспира врло је не само занимљиво, већ и посебно поучно за разумевања времена.

Писац овог текста, а то је највероватније сам уредник, Антоније Хаџић, пише да постоји сачувана хроника по којој је Шекспир писао „Хамлета“, али да се данас о томе не води пуно рачуна. Хамлет је слаб, то схватамо по његовим првим речима. „Хамлет је човек кога зауставља универзална празнина“. Данас бисмо то звали депресијом. Када би то било све, Хамлет би нам брзо досадио, што зна и сам Шекспир. Зато га је приказао као лудог, као човека који своју трагедију показује кроз љутњу. Хамлет је као лик врло контрадикторан и такође, врло променљив. Лудило Хамлета је позајмљено из историјских хроника, тврди наш аутор. У тим хроникама, он се прави лудим и то чини са највећом свешћу. Хамлет имитира лудило, посебно у маскаради код Офелије о којој она прича своме оцу. Од тог тренутка сви ликови у трагедији верују у Хамлетово лудило.

Проблем тумачења Хамлетовог лика у оно доба, пред крај 19. века, толико је хипертрофиран, да су се озбиљни критичари свађали око тога да ли је Хамлет стварно луд или то само глуми или, има и трећа варијанта, полуди током самог комада.

Ово је питање очигледно мучило и редитеље и глумце, па и саму публику.

Хамлет је оличена мудрост током целог првог чина, пише аналитичар нашег листа. Аутор набраја Хамлетове монологе и сцене, тврдећи да је он чак  једини који влада собом.

Закључак је да је Шекспиру било потребно лудило главног лика, не би ли водио лакше и брже драмску радњу и правио перипетије у комаду.

Дакле, лудило је позоришно средство! Типично размишљање из доба краја 19. века. Па није ни чудо да је превод нашег Лазе Костића на тренутке ближи комедији. Сетимо се само чувеног: „Трт, мрт, живот ил’ смрт!“.

Наш аутор чак тврди да Гете никако није био у праву тумачећи Шекспира. Према Гетеу, лик Хамлета је пример кнежевима, хладан и амбициозан, кога су породичне несреће и пад с престола учиниле лудим. Зашто Гете није у праву? Зато што прави кнез не би дозволио да му ни највећи ударци промене природу и душу.

Писац редова о Хамлету иде толико далеко да тврди да је Шекспир написао два Хамлета!

Оволико заблуда, оволико претпоставки и мешања анализе драмског лика са неким замишљеним реалним ликом није била реткост у позоришним дебатама с краја претпрошлог века.

Није ни чудо да је наша премијера из 1896. године, неславно прошла, што се јасно може закључити по критикама.

Н.Ј.

Подели