Објављено:
389
прегледа

1891. – Тридесет година постојања Српског народног позоришта

Антоније Хаџић, дугогодишњи управник СНП-а и уредник листа „Позориште“

Године 1891. наше позориште обележило је тридесетогодишњицу постојања. Привремени управник је од 1878. године био Димитрије Ружић, глумац и редитељ. Антоније Хаџић је још увек главни уредник листа „Позориште“. Он ће следеће године, 1892. бити поново постављен за управника. (Хаџић је од 1868. када је Јован Ђорђевић, први управник Српског народног позоришта отишао у Београд на позив кнеза Михаила да би основао Народно позориште, до 1879. већ био управник позоришта.)

Отиђимо и један корак унапред: 1895. је Лазар Дунђерски, српски велепоседник изградио позоришну зграду у дворишту своје куће и поклонио је Српском народном позоришту. Али ово је била последица свега онога што је урађено до тада и онога што је речено поводом тридесетогодишњице постојања позоришта.

Наиме, тим поводом је управа позоришта упутила апел српском народу у ком наглашава да током свих тридесет година постојања, упркос значају институције, њен опстанак никада није био у потпуности осигуран. „Тек што савладасмо једне незгоде, одмах су поникле друге; тек што доскочисмо једним неприликама, одмах су навалиле друге које су сваки час попретиле нашем позоришту пропашћу.“ Управа позоришта констатује да је највећа грешка недостатак довољне главнице коју је требало обезбедити приликом оснивања. После првих десет година постојања, управа је упутила апел да се оснује такозвана годишња потпора позоришту, али од шест стотина општина одазвало се њих само двадесет и шест. „Осим тога, које са рђавих година, које са злосретне размирице која је наш народ до зла Бога поцепала, посета је, изузетком неких општина наших, од године до године све слабија.“ Ово је констатација управе позоришта која не говори мало о друштвеним, материјалним, па и политичким приликама.

Позориште је свело трошак на минимум, па опет тешко опстаје. Дефицит расте, главница од 32810 форинти не доноси довољно интереса, а приходи од представа су све мањи. Тако управа у свом очајничком апелу народу отворено каже да ће народно позориште, „то мезимче, а слободно можемо рећи и љубимче народно, морати угинути, ако му народ наш не притече у помоћ.“

Народ је доказао да жели да се одржи позориште, „та жива школа народна која учи о свему што је лепо, племенито, добро, узвишено и српско.“ Па управа констатујући ову љубав моли хиљаду родољубаца да док не настану боља времена, дају сваке године од три до десет или више форината у помоћ народном позоришту и тиме му осигурају опстанак.

Предлаже се и оснивање, у сваком већем месту, одбора од родољубаца који би прикупљао прилоге. „Престанак нашег позоришта био би неописан удар за нас, нити би се од те ране могли скоро подићи. Покрај грдне штете за народни језик и књижевност и цео наш друштвени живот, служио би такав догађај свима противницима нашима за доказ да смо незрели за виши духовни живот.“

Ето, тако је народним добротворима упућен позив у помоћ који све говори о томе како је протекло тешких првих тридесет година постојања нашег позоришта.

Н.Ј.

Подели