Објављено:
278
прегледа

Идеалистички и реалистички шаблон

Фото: Архив СНП

Чудо је тај наш часопис „Позориште“! 1890. године преноси позоришна дешавања из целе Европе. Бечка сцена, париска, московска, лондонска, све је ту! Бројне занимљиве рубрике међу којима Ситнице у 31. броју часописа из 1890. године преноси да је гроф Лав Толстој написао нови роман под насловом Кројцерова соната који у рукопису иде од руке до руке у круговима петроградске интелигенције. Аутор овог текста пише неколико реченица о самом великом писцу, али препричава и садржај новог романа, па наглашава да је он узет „из руског живота који је препун несрећних бракова!“

Па у једном другом броју, имамо „ситницу“ о лечењу очију глумаца код једног чувеног бечког офталмолога, јер се у највећој напетости страсти и радње, посебно у трагедији, очи тако напињу, да не кажемо бече, да капилари пуцају, а очи, добро је, ипак не искоче!

Али, шалу на страну, „Позориште“ наставља да објављује изузетно важне педагошко – театролошке текстове о глумачкој уметности који нимало не застаревају, нити заостају за оним што знамо и данас.

Тако, један, на жалост, опет анониман аутор, пише текст „Глумачка уметност у садашње доба“, па ову уметност дели на два правца: идеалистички и реалистички. „Глумац мора стварати особе које одговарају законима јаве и истине, мора дакле проучавати живот. Узор сам не мења се, али се мењају гледишта по којима се тај узор проматра. За глумца су два гледишта могућа и она се обично називају идеализам и реализам. Први, идеализам полази с гледишта да је јаву нужно поправити и да је највећи циљ уметности лепота.“

Само у ових неколико речи имамо целу студију жанра, јер није неопходно идеализам овде описан, схватати буквално, реч је о просто различитом погледу на реалност и стварање новог изражајног облика ком је циљ лепота, дакле форма. Насупрот оваквом изразу имамо реализам који тежи истинитости, имитацији живота. Аутор нашег текста нас, међутим, упозорава да млад глумац без искуства лако може да упадне у маниризам, односно имитирање или напросто недоживљавање садржаја који представља, па ће тако лако доћи до оног што можемо назвати идеалистичким шаблоном. Насупрот овоме имамо традицију реалистичког приказа који такође без одређеног, увек живог утканог духа и индивидуалистичког приступа, постаје укочен, „охладни и изумире у мртвом формализму“ и онда постаје реалистички шаблон.

Наш аутор не преза од употребе једноставних речи, па тако идеалистички шаблон назива просто „шупљим претеривањем!“. Затим нам уз примере објашњава да су празне гесте и мимика толико укорењени да је публика на њих навикла, а глумци се „возикају безбрижно по утрвеном путу.“

Ништа мање не критикује наш аутор и реализам односно натурализам, јер није настао као супротност идеалистичком шаблону, већ као размишљање у ком се инсистира на појединачним карактеристикама, језиком 20. века, рекли бисмо, на онеобичавању, на зачудности. А ове карактеристике, опет, када се у њима претерује, такође воде до празног, формалног и нетачног глумачког израза.

Суштина и оно на шта наш аутор жели посебно да нас упозори, а не заборавимо да је текст написан 1890. године, је да приказивачкој уметности увек прети опасност да се „жива форма укочи, постане догматичка традиција, шаблон.“

Н.Ј.

Подели