Објављено:
405
прегледа

О манама глумачким

Српско народно позориште постоји већ 25 година. Стижемо до 1886. године. Наш часопис „Позориште“ и даље уређује Антоније Хаџић, и даље по истој рецептури: неки домаћи комад или превод, рецензије са представа, редовно се објављује и шта се дешава у Београду у Народном позоришту као и у Загребу,  затим су ту текстови о великим глумцима, о представама које се играју у познатим позориштима у Бечу и Паризу, ту су редовни извештаји са  Управног одбора или Скупштине, и наравно, неизбежна театролошка рубрика посвећена највише и најчешће уметности глумца. У прва два броја из 1886. године, тако имамо још један непотписан текст под насловом: О махнама глумачким. Аутор вероватно да би се оградио, прво наводи један посебно занимљив и личан Гетеов текст. (Надамо се да је заиста у питању Гете!)

Па каже: „Много се говори о позоришту, али ко сам није суделовао у њему, тај га не може себи представити. Како глумци себе потпуно не познају, како свој занат врше без размишљања, како су им захтевања бескрајна, о томе људи немају појма. Сваки од њих хоће не само да је први, него и једини, сваки би хтео да све друге искључи, а не види, да с њима заједно једва нешто може да изврши; сваки мисли да је за чудо оригиналан, а овамо је неспособан да се нађе у нечему, што је изван онога што је обично; при том га непрекидно мори некакав немир за оним што је ново. С каквом жестином напада један на другога, и само најниже самољубље, најнеограниченије користољубље држи их у заједници. О међусобном лепом понашању нема ни разговора; вечито неповерење потхрањује се подмуклошћу и срамним говором; ко не живи неваљало, тај живи будаласто. Сваки ти то тражи некакво право на безусловно поштовање, сваки је осетљив према најмањем прекору. Све је он то и сам боље знао. Па зашто је, дакле, увек противно радио? Увек у новчаној неприлици и увек без поверења, чини се, као да се ни од чега толико не плаше, као од разума и доброга укуса и као да ништа толико не траже да одрже, као господарско право своје личне самовоље.“

Е сад, можда наши глумци и нису такви, има овде пуно жучи, али и истине.

Од глумаца се тражи да се својој уметности посвете у потпуности, јер то је једини начин да усавршавајући себе, усавршавају и публику.

„Бисер се не налази на површини морској. А ко себе побеђује, тај побеђује свет! Па зар глумац с позорнице не влада светом?“, пита наш непознати аутор и додаје: „Глумац мора бити учитељ и поправљач својих суграђана!“

Спомињу се и пробе које се често раде невољно и „игра се као од беде“, занемарујући тако осећај целине.

Помињу се и они који учествујући само у I чину, чак ни не знају како се представа завршава.

Позориште мора да се уздигне на ниво народне школе приступачне свакоме.

Ето, тај мото Српског народног позоришта, понавља се и у двадесет и петој години његовог постојања.

Н.Ј.

Подели