Објављено:
401
прегледа

Писма о глумачкој уметности

Диплома Уроша Предића за СНП

Стижемо и до 1877. године. Лист „Позориште“ под зналачком уређивачком палицом Антонија Хаџића, амбициозно испуњава своју мисију. У сваком броју се објављују критике, неки нови домаћи текст или превод, али и теоријски театролошки текстови о уметности глуме, као и текстови о уметности великих европских глумаца. Не заборавимо да у Европи појам позоришне режије још не постоји, сем у назнакама. Макс Рајнхарт је тек рођен (1873). Режијом се баве глумци, често најстарији у трупи или сами драмски писци. Тако и уметност глуме не постоји као систем, нити збир различитих али систематизованих правила, већ искључиво као емпиријска, интуитивна и сасвим индивидуална изражајност.

У нашем „Позоришту“, извесни С.П. је по неком немачком извору, дакле 1877. године, објавио три „Писма о глумачкој уметности“. С.П. нам прво објашњава дикцију и њену важност. Пише о јасном и разговетном говору и наглашава да он није ни викање, ни гласан говор, ни декламација, већ „брижљиво изговарање свих гласова од сваке речи, а посебно самогласа“. Аутор посебно наглашава ружноћу афекта и претеривања. Говори о важности напорног вежбања и посебно о уздржавању од подражавања. Као одговор на питање: „Како ћу научити своју улогу?“, аутор нам даје читав низ правила, не само за глумце, већ и за драматурге и редитеље, о читању текста, целине, проналажењу „душе уметничког дела“, онога што бисмо савременим језиком звали главни сукоб и основна радња и противрадња. А као циљ свега стоји и наглашава се античко правило: узвисити гледаоце.

Затим нас аутор упозорава на досаду као најкобнијег непријатеља глумачке уметности. А досаду код гледалаца изазива глумачко неразумевање улоге која постаје опште место, како каже наш аутор „општа монотонија“. Други кобни непријатељ је разметање или претеривање у глумачком изразу које произлази из слепог самозадовољства. Такође, врло је важно, слушати искрене критичаре.

И можда најважније, бар за оно време, јесте констатација писца да глумац не само да мора да проникне у карактер или лик који представља, него треба да га „пренесе у себе самог“.

У суштини у овом изузетно модерном тексту, читамо лекције о глуми у којима се инсистира на реализму, на правцу који у драмској уметности још не постоји (Гавранови Анрија Бека изведени су први пут 1882. године).

Аутор ипак, наглашава златно правило које произилази из разумевања Аристотела и његовог писања о драмској уметности и не препушта се буквалном разумевању стилова, па пише: „Они уметници који се држе строго реалности, исто тако греше као и они који држећи се идеалнога стварања, заборављају на реалне елементе.“

Каква је велика штета што данас не знамо имена ових врсних познавалаца позоришта који су обликовали управо наше позориште, својим истанчаним укусом, очигледном ерудицијом и фантастичним осећањем за позоришну уметност.

Н.Ј.

Подели