Објављено:
201
прегледа

О маниру

Ансамбл из 1864. (у средини управник Јован Ђорђевић)

У Новом Саду у понедеоник 1. јануара 1873. године, изашао је први број часописа „Позориште“ који сад улази у другу годину свог постојања. Уређује га и даље Антоније Хаџић. Најважније, оно објављено на насловној страни је трагедија „Максим Црнојевић“ Лазе Костића. Комад је објављен у наставцима, у шест бројева листа, да би од седмог дошла на ред „Избирачица“ Косте Трифковића.

У овом, седмом броју смо прелиставајући прошлост нашег позоришта и забележивши изванредан ниво којим се тежило изнад свега добро информисати и образовати, наишли на текст који потписује глумац Моја Хрваћанин Станчић. Текст је објављен под насловом „Шта је манира у уметности, посебно глумачкој“. Говори се у почетку о индивидуалности и особеном стилу у уметности и код великих уметника. Али „где манир у уметности влада, ту није индивидуални израз уметников испуњен општим објективним садржајем, већ се ту изражава нешто особито и случајно, али нема у себи правог идеалног и вечитог садржаја“. Сваког великог уметника обележава стил. Писац ових редова на почетку говори о драмским писцима, пре свега, али очигледно му је намера да својим колегама глумцима предочи један од основних и најважнијих постулата глумачке игре.

Не заборавимо да је 1830. године објављен, према Станиславском, један од најважнијих теоријских текстова о глумачкој игри, „Парадокс о глумцу“ Денија Дидроа. Есеј је објављен постхумно, Дидро је умро 1784. године.

Дидроова теза је да се често верује да најбољи глумци играју својим бићем, својим осећањима; у суштини , великог глумца чини игра разумом, хладном главом и само употреба, коришћење сопствених осећања. Он ствара идеалан модел у који „улази“, постајући лик. Дакле, излази из себе и игра с одређеном дистанцом, да би остао природан, да не би претерао. Није тешко закључити да се Брехт развијајући теорију о фау ефекту само надовезао на Дидроа.

Вратимо се сада на нашег Моја Хрваћанина. „У глумачкој уметности заузима манира врло велики обим…, а главна је задаћа сваког показивача да се сасвим претопи у карактер… и да га по песничкој замисли без икаквих допуна гледаоцима приказује.“ Што би рекао Дидро, да игра на позорници природно као да је у салону.

„Царство манира врло је пространо у глумачкој уметности“, наставља Хрваћанин Станчић. Манир видимо у пластици, у кретању, у гласу. Реч је, дакле, о стереотипима, о површности, о лажној , а не аутентичној и посебној глумачкој игри. „Треба сваки приказивач и приказивачица у духу да стави карактер углађен и савршен пред машту, те да испита да ли говор тим устима припада, да ли тон стоји у хармонији са карактером.“ Једном речју, да ли глумачка интерпретација одговара песничкој слици.

Не заборавимо да смо још увек у XIX веку, све ово писано је 1873. године.

А да ли је превазиђено?

Н.Ј.

Подели