Објављено:
486
прегледа

О важности и користи позоришта

О важности и користи позоришта, наводно по Шилеру, подучавао је глумац потписан иницијалима Б.С.В. У неколико наставака, од броја 15, листа „Позориште“, па закључно са бројем 18. Истовремено, објављен је у овим бројевима, по први пут и комад Косте Трифковића „Школски надзорник“.

Зашто су важни ови текстови о улози позоришта? Па, прво зато што бројни театролошки списи тада још увек нису постојали у преводу. А и зато што је улога часописа „Позориште“ више него евидентно педагошка и то не само за Српско народно позориште и његов ансамбл, већ и за публику. Потреба да позориште заузме своје место у култури је сасвим јасна, место које значи изузетно важну улогу у очувању те културе, али и подизању свести и нивоа образовања народа који живи ван матице.

„Позориште је завод у коме човек налази уживање уз здраву поруку, у коме се одмара, а овамо је непрестано напет, у коме прекраћује себи време, а уједно се образује“… „Оно, позориште, је најзад завод у коме човек, побуђен живом представом долази до свести о самом себи, као човеку, као члану народа, у коме гледећи прошлост своју, побуђује се, ради боље и светлије будућности на више и боље деловање у своме кругу, у своме народу, на све што је лепо и узвишено.“

Оно што очима видимо. Боље и јаче делује од мртвог слова и хладне приче, тврди аутор. Позорница, дакле, делује дубље и дуготрајније. Али, аутор иде и још даље, па каже да се рад позоришта шири изнад светских и политичких закона. Па тако на сцени можемо видети грехе и преступе који су измакли закону. Позорница нас обрзује тамо где црква и закони не могу. Несумњиво, аутор не само да говори о катарзи коју је Шилер разумевао нешто другачије од старих Грка, већ и о етици и учењу етике баш онако како је у позоришту разумеју стари Грци називајући глумце преносиоцима у учитељима морала.

Аутор текста „О важности и користи позоришта“ иде и још даље, па етици додаје хришћанско значење учења правичности али и „сношљивости и трпњи“.

На крају не заборавимо и појам мимезиса који аутор не наводи експлицитно, али сматрајући свет празним и вештачким, каже да ћемо се у позоришту занети, крв ће нам почети новим током шиктати, будиће се лековите страсти. Исплакаћемо уз туђу тугу и своју, од мекушца очврснуће човек. У позоришту славимо природу, јер „ту се тек осећа шта важи: човек бити.“

Н.Ј.

Подели