Објављено:
1352
прегледа

Саша Сенковић, сценограф балета „Охридска легенда“

Фото: С. Дорошки

Саша Сенковић је уметник који сценографијом претвара илузије и снове у стварност, а стварност у раскошни свет театра и већ двадесет пет година гради визуелни простор глумачког, оперског и балетског дела.

Дипломирао је 1991. на Академији уметности у Новом Саду, Одсек скулптура, у класи проф. Љубомира Денковића. Прашки постдипломац, магистрирао је на Позоришној академији, у класи чувеног професора Јана Душека. Члан је УЛУВ-а од 1991. Радио је у позориштима у Чешкој, Мађарској, Румунији, Србији, а бави се и примењеном скулптуром и графичким дизајном.

У СНП-у је реализовао сценографију за неке од најуспешнијих драмских представа: Виолиниста на крову, Дух који хода, оперских Кнегиња чардаша, Риголето, Фауст, балетских Ромео и Јулија, Враголанка… Пред њим је сада премијера Христићевог балета „Охридска легенда“ 28. марта, на Дан нашег најстаријег професионалног театра, којом ће бити обележен јубилеј – 70 година од оснивања Балета СНП-а…

Шта је то што балетску сценографију разликује од драмске или оперске?

– Једна од дефиниција сценографије је да је она архитектура у посебним условима. Када пројектујемо кућу, знамо ко ће у њој да живи и шта ће да ради. Тако је и када обликујемо простор за позоришни догађај, знамо ко ће се појавити и шта ће се десити. Балет инспирисан музиком, покретом, изражава радњу дела записану у либрету. Сцена је једна врста полигона за плес и има своје законитости – простор за игру ансамбла и солиста, брзе промене усклађене са ритмом музике и плесом. Основно полазиште драме је текст тј. дијалог, као и драмски односи и сукоби ликова на сцени. И тада програмирамо атмосферу за оно што треба да се деси. А оперска сценографија се заснива на музици и статичнијој радњи и зато захтева више фантастике, монументалности и динамике у компоновању.

Који су то важни фактори који утичу да се почетна идеја у пракси модификује и колико су спутавајући у слободи уметничког израза и Ваше поетике и естетике?

– Када установимо почетну идеју, одређујемо правац којим ћемо доћи до њене реализације. Унапред при томе рачунам да ће многи, не тако битни елементи, бити промењени или редуковани, а неки чак и избачени. Разлози за тако нешто су разноврсни – од финансија до редитељских промена, или, пак, мог личног виђења детаља.

Коначни изглед сцене ипак је продукт нечега што бисмо могли назвати преговарачким процесом?

– Донекле сте у праву. Суочавање визија уметничког тима – редитељ, сценограф, костимограф, кореограф, композитор.. креативан је преговарачки процес и њиме се одређује стратегија и трасира пут којим тече израда. У току реализације креативни тим се увећава мноштвом уметничких занатлија, мајстора, техничара који имају своје мишљење и идеју. Потребно је искуство да бисмо искористили ту врсту енергије и каналисали је у једном правцу. То скоро увек значи успех сценографије па и представе.

Христићу је за либрето „Охридске легенде” послужила народна легенда о девојци, турској робињи, која се чудесно спасава претварајући се у голубицу и тако лети у слободу. Како ћете представити сцене?

– Охридска легенда је бисер наше сценско-музичке уметности. Поред динамичне приче о љубави и слободи, велика је инспирација у музици овог поднебља. Село крај Охрида, па и двор турског султана, представљају земљу. Охридско језеро је вода, пећина је камен, а свет вила русалки и звезде Данице јесу небо. Земља, вода, камен, небо јесу елементи који чине јединство материјалног и ирационалног, тј. фантастичног. Наизменично се смењује материјално и духовно, једно се претвара у друго да би се све вратило слободи и љубави.

Шта све од сценских елемената употребљавате а доприносе изворности, искрености и непосредности балетског дела овог поднебља?

– Ту су елементи архитектуре села јужне Србије у комбинацији са романтичном природом. Султанов двор и Босфор треба да дочарају снагу једне империје са свим одликама и орнаментима архитектуре тог поднебља. Простор илузија и атмосфере неба допуштају слободу у изразу која ми је уједно и највећи изазов…

С обзиром на то да имате искуство рада у низу европских земаља, можете ли се направити паралелу колико се посао сценографа у Српском народном позоришту разликује од оног у иностранству?

– Бити сценограф овде разликује се по много чему од оног у развијеном свету. Тамошња технологија даје чудесне могућности и сценограф може скоро све што пожели да уради и добије. Често се догађа да те могућности и „чуда“ технологије превазиђу и саму сценографску идеју. На питање шта у позоришту значи модерна сценографија и у чему се огледа та модерност, мој професор Јан Душек је одговарао да је модерност у глави – не шта користите, него како и кад нешто што већ постоји уводите у драмску игру или на сцену. Жонглерај виртуалним сензацијама често засени све па и радњу актера на сцени. Код нас је то много животније! Технолошки смо у великом заостатку и о многим стварима само сањамо. Када је нешто тешко постићи, експериментишемо и трагамо. Увек се преиспитујемо вреди ли та сцена или слика толико рада и муке и вреди ли та идеја тога уопште. Зато тврдим да су наши сценографи, костимографи, сценски радници, мајстори светла, звука и многи други, прави чаробњаци који ни од чега праве чуда.

С обзиром на чињенице да Техника, на чијем сте челу последње четири сезоне, обезбеђује услове за живот и рад у згради СНП-а, да ли је потребно преиспитати њен статус?

– Зграда СНП-а је изграђена 1981. и има 24.000 квадрата унутрашњег простора, 14.000 светлосних извора, комплексни ваздушни и грејни клима-систем, три сцене, пробне сале… Све су то реалности о којима морамо да водимо рачуна да би се многобројни недостаци санирали тако да не утичу и на нашу основну делатност. Реконструкција зграде из 2011. године није била потпуна, а многе битне ствари су остале нетакнуте. Застарела сценска техника и опрема су на „издисају“ и нису по нормативима за безбедан и здрав рад. Мерама штедње уз забрану запошљавања, статус и број запослених у Техници је видно ослабљен. Радионице специфичних позоришних заната се буквално гасе. Власуљари, модисти, позоришни кројачи, обућари, тапетари, реквизитари, гардеробери, мајстори у радионицама, декоратери… све су то занимања и знања која се „уче“ само у Позоришту и преносе се са старијих на млађе, а ми то немамо. И поред тога, у прошлој сезони имали смо 12 премијера, 51 гостовање, 279 изведених представа на редовном репертоару. Угостили смо 5 фестивала и 68 разних манифестација на нашим сценама. Само ми знамо како…

Ивана Илић Киш, 22. фебруар 2020.

Подели