Објављено:
1349
прегледа

IN MEMORIAM: Ђорђе Јелисић (1925 – 2016)

Ђорђе Јелисић, фотографија: Архив СНП

Ђорђе Јелисић или друго истога

Волим Београд! Казаће млади илегалац са бомбом у џепу у првој сцени у мојој првој новосадској позоришној представи у драматизацији Давичовог романа 1955.

Али који је то млади глумац у Новом Саду који ће на сцени уверити гледаоце позоришта, да воли Београд који руши данима немачке окупације.

Гледао сам све представе у Новом Саду и у Анујевој Коломби први пут сам видео Ђорђа Јелисића. Он тада живи своју тридесету годину, као ја, а на сцени има двадесет година и личи на вилиног коњица. Има лик и ауру, и има глас и ехо, и цео је тајна и провидност. У једну реч: Ђорђе Јелисић је принц позоришне сцене у Новом Саду и персона међу глумцима у Београду.

Дакле, Ђорђе Јелисић јесте тај млади револуционар на улицама Београда и у љубавном гнезду великог српског песника у годинама! Тај „мој глумац“ на почетку и моје и своје позоришне биографије био је срећан избор за улогу младог револуционара у мојој Давичовој Песми у Српском народном позоришту 1956.

А та представа у Новом Саду уистину је наша представа начином на који се појавила позоришна глума Ђорђа Јелисића у мојој позоришној режији.

Ja, наравно, знам да је позоришна представа многих руку дело. А ја у почетку свог позоришног живота нисам у режију представе улазио тимски, него креаторски и ауторски: ја сам тражио од глумца да уради мој редитељски налог. То није био „предлог за размишљање“ него налог за извршавање.

У мојим раним редитељским годинама ја сам радо чуо циљ који је себи поставио Ингмар Бергман приликом снимања филма: постоји више углова снимања, али у реализацији призора који правим ја тражим онај једини угао. Ја, дакле, постављам глумца у простору и ја постављам камеру, и ја вичем: акција!

A Стеван Шалајић, велики глумац Српског народног позоришта у Новом Саду, чује мој глас и цео креће у акцију на сцени…

А велики глумац Српског народног позоришта у Новом Саду Ћорђе Јелисић чује мој глас (Акција) и стоји непомично у јакој концентрацији. Он има свој глумачки амандман! Пробаћемо, каже, овако…

И ми пробамо то друго истога.

Догоди се да обојица задовољни идемо у нови призор.

Али догоди се и то да ја тражим нешто треће. Ми онда пробамо и пробамо…

И тако док се обојица не насмешимо.

Димитрије Ђурковић
(писано јуна 2007. за ову књигу)

[Из књиге Петра Марјановића Димитрије Ђурковић. Аутобиографија, позоришна биографија и коментари, из поглавља МОЈИ НАЈДРАЖИ ГЛУМЦИ, Позоришни музеј Војводине, Нови Сад 2007, стр. 103-104]
Подели