Објављено:
675
прегледа

„Револуција – ОТКАЗАНА!“ на 66. Фестивалу професионалних позоришта Војводине

Фото: М. Ђурђевић

Нови језик (савремене) уметности

Уметност нам омогућава да видимо оно што иначе не би могли. Кроз уметност видимо другим очима.Овако гласи узорак одговора публике на питање о уметности, које постављају актери представе „Револуција – отказана!”, изведене првог дана 66. фестивала професионалних позоришта Војводине, који се ове године одржава у Сомбору.

Селекција кореографа, плесача и педагога Денеша Дебреија, показала је да савремена позоришна уметност често укида рампу између извођача и гледалаца, „терајући” их на активнији однос, размену, што би се у класичној теорији позоришта назвало укидањем четвртог зида, такозване рампе. То покреће нову динамику у старим питањима асоцијативности, идентификације, саосећајности, у техникама, методама, средствима производње илузије и уверења да је на сцени реалност, истина. У представи „Револуција – отказана!” Саше Асентића (Форум за нови плес СНП-а/ Пер.Арт/ СКЦ Нови Сад) та реалност се тиче везе уметности и друштвено-политичких промена кроз три сегмента историје 20. века. У првом видимо (и играмо) у сценама које припадају социјалистичком покрету и заносу (певање Интернационале, марширање).

Затим следи сегмент рударских, дакле социјалних побуна у Енглеској, као одговор на радикалну капиталистичку политику Маргарет Тачер. На крају, публика је суочена са антиглобалистичким демонстрацијама у Сијетлу, односно развија се дијалог о свести појединца и групе у потреби за артикулисањем и активним деловањем у обликовању света око нас. Све време, извођачи приказују, али и буквално воде публику кроз представу у једном тренутку названу и културно-уметничким програмом – усмеравају је – што на више нивоа открива механизам, везу уметности и идеологије, истине и пропаганде.

Управо манипулативност материјалом којим располаже позоришна уметност, оним на сцени и оним у публици, тема је друге представе назване баш тако – „Манипулације”. Настала под креативним водством Бојана Јаблановеца, представа је плод сарадње неколико позоришта и позоришних кућа из Словеније, Мађарске, Румуније и Србије. Када се у представи цитира бивши мађарски премијер који је једном приликом јавно изјавио да смо зајебали ствари, и то не мало, него много, не остаје много простора за оптимизам, па се у једном поетско-критичком пасажу сви људи приказују као голи мајмуни.

Чак ни „Хајматбух” Каће Челан, у режији Горчина Стојановића, није представа класичних позоришних средстава. Приказујући живот у околини Сомбора након Другог светског рата, када су локални Немци затварани у логоре и сумњичени за сарадњу са окупаторима, представа садржи документе (списак логораша), а наратив није строго усмерен на интерпретацију драмског текста.

У симболички отвореној форми, глумци играју са посебним односима у смислу физичке и говорне радње. Чешће стоје и не гледају се, говорећи више у публику, него једни другима. На много начина, овај поступак учинио је узбудљивијим мелодрамске тонове које садржи текст Каће Челан. Да се радило о класичном уживљавању и илустровању радње, питање је да ли би и данас, у споменутом контексту савремене уметности, резултат био подједнако вредан.

Игор Бурић, Дневник, 15. април 2016.

Фотографије: М. Ђурђевић

Публика умешана у револуцију

Предства Револуција – ОТКАЗАНА! за публику почиње практично чим крочи у позориште, односно када се затвори улаз. Беле мајице и плаве панталоне на глумцима, уз које промичу и нијансе црвене боје, ваљда још делују на подсвест па публика пажљиво слуша упутства и дели се у групе, свака добија неки задатак и следи полазак на сцену. Сви раде што је наређено… и представа је већ увелико у току а публика у потпуности увучена у њу. Тако изгледа почетак. Шта је то у чему је публика учествовала, говори коаутор и редитељ Саша Асентић:

– Револуција – ОТКАЗАНА! је јавни догађај, представа, коју жанровски одређујемо као културно-уметнички програм. Читав пројекат је започет истраживањем рада комунистичког кореографа – радника Ханса Жана Вајта (Hans Jean Weidt) и његове групе Црвени плесачи (Die Rote Tänzer), а завршава се изведбом која позива публику на критичко и донекле иронично историјско путовање кроз недавне револуције у европском друштву, истражујући улоге плеса и перформанса у тим преломним моментима – рекао је укратко коаутор и редитељ представе Саша Асентић. Питали смо га и какав одјек је до сада имала ова интерактивна представа, с обзиром на њену неконвенционалност?

– Представу смо до сада изводили у Новом Саду, Темишвару и Хамбургу, дакле у потпуно различитим срединама, но сваки пут показало се да су публици потребне овакве представе које стварају простор у којем публика може да учествује у критичком промишљању друштва, гдје људи у публици могу да преиспитају своју улогу не само у позоришту, него и ону коју имају као грађани у друштву, као и да се сви заједно запитамо какву бисмо умјетност данас требало да стварамо уколико желимо да она буде и умјетнички и друштвено релевантна.

Свако извођење, чак и у истој средини, је увијек другачије и ново, јер управо зависи од саме публике и њене реакције, али оно што је посебно занимљиво на извођењима у Србији, јест видјети шта су друштвени проблеми и како публика види њихова рјешења, са ким би се као грађани солидарисали, против кога би протестовали, али и како би реаговали у ситуацијиама различитих облика насиља и егзистенцијалне неизвјесности, којима смо нажалост сви изложени и од којих нас држава не штити.

Можда је најбољи показатељ за „одјек“ и мишљење публике о представи то што смо сваки пут након извођења у Новом Саду и Сомбору добили бројне поруке од појединаца из публике у којима изражавају своје утиске о представи, значај искуства које су доживјели током представе, као и жељу да представа опстане на позоришној сцени у Србији – испричао је Саша Асентић.

Тивадар Фараго

Подели