Објављено:
726
прегледа

ПОРУКА ЗА СВЕТСКИ ДАН ИГРЕ, 29. АПРИЛ 2015.

Овогодишњу поруку за Међународни дан игре, 29. април, шаље прослављени играч Израел Галван.

„Кармен Амаја, Валешка Герт, Сузуши Ханајаги, Мајкл Џексон… видим их као турбине које генеришу енергију, и они ме воде у размишљање о томе колико је кореографија важна за енергију играча. Или можда кореографија и није толико важна, колико је битна та енергија, тај вихор који она покреће.

Замишљам Теслин струјни калем који их привлачи и емитује исцељујући зрак, са последицом метаморфоза њихових тела: Пина Бауш као богомољка, Рајмунд Хоге претворен у бубу котрљару, Вићенте Ескудеро у инсекта са рилицом, а Брус Ли у стоногу.

Играо сам свој први дует са мојом мајком, у њеном седмом месецу трудноће. Можда делује као преувеличавање. Иако ја углавном играм сам, увек замишљам да сам окружен духовима који чине да напустим своју ролу ‘усамљеног играча’. Зар није Диди-Хоберман размишљао да каже: песме солее. Када сам био мали нисам волео игру, али је она наишла природно и лако. Готово инстиктивно. Временом сам схватио да игра исцељује, и поседује готово медицински ефекат, она ми је помогла да не будем толико интровертан, и отворила ме је у односу на друге људе. Видео сам слику детета оболелог од еболе, и био сведок његовог излечења игром. Знам да је то сујеверје, али некада се може догодити? На крају, игра је постала опсесија која је попуњавала моје време и која је чинила да играм чак и када сам миран, непокретан, одвајајући ме од стварности и чињеница. Не знам да ли је то било добро, лоше или потребно, али… било је тако.

Моја кћерка Милена, док седим мирно на каучу, размишљајући о неким мојим пословима, са својим сопственим жамором, говори ми: тата, прекини да играш. А ствар је у томе да ја посматрам људе који се крећу док пролазе улицом, док зову такси, док праве покрете на различит начин, у њиховом стилу и са свим неправилностима. И они сви играју! Они то не знају, али они сви играју. И желео бих да им викнем: има људи који још не знају! Ми сви играмо! Они који не играју су несрећни, они су мртви, они не осећају и не пате!

Ја волим свет фузије, не у смислу маркетиншке речи, конфузије која продаје неки стил, бренд. Боље размножавање, једна атомска смеша: коктел у којем су ноге везане за земљу као код Хуана Белмонтеа, руке саздане од ваздуха као код Исидоре Данкан, а део лепршавог струка као код Џефа Коена у Гунисима. И са свим овим састојцима направити задовољавајући и интензивни напитак, који је истовремено делиција и горчина, и који удара у главу.

Наша традиција је такође у мешавини, јер смо сви настали из коктела чија се формула успешно крије. Али не, расе и религије и политичка уверења, све се меша! Сви могу играти заједно! Можда се не могу ослањати једни на друге, али могу играти на обе стране. Постоји стара кинеска пословица која каже: ‘лепршање лептирових крила може се осетити у целом свету’. Када мува лети у Јапану, тајфун комеша воду на Карибима. Педро Ромеро, након вратоломне севилијане каже: истог дана када је бомба пала на Хирошиму, Нижински је понављао свој савршени скок по аустријској шуми. И надаље замишљам: ударац Сејвиона Гловера, тера Михаила Баришњикова на окрет. У том моменту Казуо Оно стоји мирно и шаље врсту електрицитета ка Марији Муњоз, која размишља о Конраду Веидту и тера Акрама Кана да проузрокује земљитрес у својој гардероби; они склањају своје звечке да би се под прекрио уморним капима њиховог зноја.

Желео бих да могу да посветим овај Међународни дан игре и све ове речи свим оним људима који играју баш у овом тренутку. Али, дозволите ми да направим истовремено и шалу и жељу: играчи, музичари, продуценти, критичари, организатори, хајде да се сви добро забавимо, да сви заиграмо, као што је то Бежар чинио, хајде да играмо у истом стилу, да играмо на музику Равеловог Болера, хајде да играмо заједно.”

Израел Галван

Подели