Микис Теодоракис

ГРК ЗОРБА

балет у два чина

Либрето: Крунислав Симић, Душан Белић, Хаџи Зоран Лазин и Серж Вафијадис
по мотивима романа Никоса Казанцакиса Доживљаји Алексиса Зорбаса

Кореограф и редитељ: Крунислав Симић
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Милета Лесковац, адаптација: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Јелена Вукадиновић, Бранка Глигорић, Борис Ладичорбић
Дизајн светла: Марко Радановић
Фотографије: Александар Рамадановић, Бранислав Лучић

Улоге:

Алексис Зорбас
Андреј Колчериу

Ник, писац
Самјуел Бишоп

Мадам Ортанс
Катарина Кљајић

Марина, млада удовица
Ана Ђурић

Павлос, сеоски момак
Давид Груосо

Соло женски глас
Марина Павловић Бараћ, мецосопран

Соло бузуки
Бранимир Јовановић

Ансамбл: Соња Батић, Весна Бишоп, Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Јована Дацин, Луиз Дикре, Зорана Димитријевић, Катарина Зец, Милица Јелић, Миња Јокановић, Верица Козарев Кларић, Милена Кркотић, Јелена Марковић, Бојана Матић, Ирена Месарош, Јелена Милошев, Бојана Митић, Ивана Прибић, Мина Радовић, Рајна Ремовић, Надежда Салак, Хана Салак, Милана Самарџић, Христина Станковић, Лана Стојановић, Ајака Саито, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Биљана Бабијановић, Милана Балаж, Љиљана Јокановић, Маја Кувељић, Ивана Нанић Сувачаревић, Татјана Ненадовић, Ивана Оршолић, Љубица Селаковић Бандић, Иванка Стојчевић, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Иван Ђерковић, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Милан Иван, Тома Крижнар, Ранко Лазић, Ђулио Милите, Рафаел де Мора Родригез, Бојан Раднов, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић

Деца: Јања Кларић, Ленка Бечелић, Арсен Ладичорбић

*Ученици Средње Балетске школе у Новом Саду

Учествују: Хор и Оркестар Опере СНП-а
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Суфлер: Александра Мајтан, Санела Митровић
Мајстор тона: Душан Јовановић

Премијерна обнова: 8. октобрa 2016, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Премијерна извођења: 1. децембра 1994, СНП, Нови Сад
3. децембра 1994, Центар „Сава“, Београд

Балет Грк Зорба (Zorba il Greco) први пут je извођен 6. августа 1988. године у Арени у Верони (Италија), а дириговао је Микис Теодоракис.

Трајање представе: око два сата, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.



Алексис Зорбас и Ник, млади писац, срели су се први пут у луци Пиреј. Ник је намеравао да одржи стари запуштени рудник. У ствари, био је то разочаран млад човек који је желео да на острву, међу људима из другачијег света, пронађе свој мир. Зорба је био по свему другачији.

Сањар, луталица, волео је живот, пиће, жене – филозофијом човека који је упознао све стране живота носио се са невољама, туђим и својим. Увек је био на страни оних који пате, умео је да се жртвује за друге… Пошто је Зорба радио и рударски посао, Ник га је узео за надзорника радника на Криту. Зорба и Ник крећу заједно на Крит. Тако је све почело.

На сеоском тргу, на обали мора, младеж се забавља и плеше. Ту је и млада удовица Марина, која привлачи пажњу мештана. Већина мушкараца тајно чезне за њом, а најжешће Павлос, син богатог пастира, који је лудо заљубљен и љубоморан. Удовица му, пак, ни мало не узвраћа наклоност. Дошљаци Зорба и Ник појављују се на тргу, представљају се мештанима сваки на свој начин. Сусрећу мадам Ортанс, Францускињу, власницу скромног пансиона. Она их прима у свој дом који, код мештана, није на добром гласу. Мадам Ортанс, некадашња париска певачица и играчица, бурне прошлости, сада уморна од свега и болесна, проводи дане на Криту у сећању на минули живот. Зорба и Ник плешу са мадам Ортанс. Привлачност између Зорбе и мадам Ортанс је очигледна. Никову пажњу привлачи случајни сусрет са удовицом Марином која својим понашањем и презиром према обичајима свога краја изазива револт мештана.

Мадам Ортанс, очарана сусретом са Зорбом, присећа се своје прошлости, Париза, људи који су је окруживали. У реалност је враћа долазак Зорбе и Ника. Почиње да верује да је коначно срела човека из снова и предаје се Зорби, свим својим бићем и телом… Острвом круже приче о двојици дошљака, али њих те приче не занимају. Између Ника и Зорбе, створено је право и вечно пријатељство. Ник прижељкује нови сусрет са младом удовицом, што мештани примећују и осуђују предвођени несрећно заљубљеним Павлосом. Ник је усамљен и очајан… Зорба храбри Ника да се удвара удовици, а мадам Ортанс, разумевајући удовичин положај, подстиче је да се сусретне с Ником. Узавреле крви, луд од љубоморе, несрећни Павлос буни сељане. Он је спреман на све, али удовица га јавно одбацује показујући свима своју наклоност према Нику. Мештани су озлојеђени јер су дошљаци пореметили њихов мир, обичаје и правила понашања. Мирно острво је узаврело од људских страсти…

Зорба се враћа из града, али с великим закашњењем. Живот га је поново повукао у страну. У селу га већ жељно очекују мадам Ортанс, озбиљно нарушеног здравља, и верни пријатељ Ник.

Зорба доноси поклоне. Венчањем мадам Ортанс и Зорбе снови се остварују. Живот који измиче крунишу љубав и срећа…

Долазе жене, удовице, с њима је и Марина. Све оне су симбол патње, спутаности и узавреле страсти и жеље за другачијим животом. Марина израња из те тамне масе и стреми Нику… Сусрет Ника и Марине више нико не може да спречи. Неодољива међусобна привлачност, још од првог сусрета, ометана силама других, изазвала је ватрену страст. Ник и Марина су коначно у загрљају, њихова тела су једно… Гласине се шире острвом јер је странац виђен како напушта удовичину кућу. Сазнавши за то, несрећни Павлос се убија. Гнев мештана је страшан. Они линчују и убијају удовицу, а Ник је немоћан да јој помогне шокиран суровошћу призора. Остаје му само очај…

Ту је пријатељ Зорба који га теши. Сиртаки? Та игра је најбољи лек за све болести душе… Игра живота и смрти се наставља…

Мадам Ортанс је на самрти. Зорба је уз њу, али је сада и он немоћан. Она још није умрла а жене развлаче њене ствари. Мадам Ортанс умире на рукама вољеног Зорбе. Очај му обузима душу, празнина испуњава његово тело… Ипак… ту је пријатељ Ник који је од Зорбе научио да игра, да размишља другачије, да живи… Живот се наставља! Ник лагано увлачи свог духовног вођу у игру која почиње да пулсира и коначно постаје необуздана. Да, то је сиртаки!

Успешан повратак балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса на сцену СНП-а

Премијером обновљеног балета „Грк Зорба“ Микиса Теодоракиса 8. октобра 2016. (реприза 11. октобра), Балет Српског народног позоришта са великим успехом наставио је осамнаест година дугу традицију извођења овог плесног, музичко-сценског спектакла. У представи су сви актери: солисти, ансамбл, оркестар и хор, били максимално сједињени у уметничком настојању да досегну суштинску лепоту и изражајност, овог у свету познатог балета, а пре свега раскошну музичку партитуру Микиса Теодоракиса која покреће најдубље емоције. Овације публике, дуги аплаузи и у више наврата плесање сиртакија на бис, учинило је атмосферу узаврелом, потврдивши да је нови Зорба (игра га Андреј Колчериу) освојио срца публике.
Важно је истаћи да су представу, коју кореографски и режијски потписује Крунислав Симић, а којом је дириговао Александар Којић, овога пута изнели млади играчи ансамбла, који су донели нову енергију и лирску експресију, отворено испољивши занос и страст у својој игри. Познат у нашем балетском свету по раскошно инвентивном и оригиналном кореографском рукопису као и веома деликатним и особеним режијским интервенцијама, Крунислав Симић је овога пута само у назнакама обновио свог „Грка Зорбу“ из 1994. године, за којег је био овенчан Годишњом наградом Српског народног позоришта. Са дистанце дуже од двадесет година, зрелошћу ствараоца који увек пружа свој максимум, он је препознао у новим кадровима Балета СНП-а потенцијал, који је успео да изнесе његове ововремене идеје, како у погледу плесних тако и драмских захтева.
Балет је поставио на темељима класике са значајним отклоном ка неокласици зачињеном грчким фолклорним елементима, пре свега сиртакијем који је незаобилазни и препознатљиви играчки мотив представе, а који се неминовно рађа из Теодоракисове музике. Ансамблу, како мушком тако и женском, наменио је веома динамичну и свеприсутну улогу на сцени, кореографски вешто осликавајући менталитет мештана, окован патријархалним назорима једне херметичне средине која не толерише „уљезе“ (Зорбу и Ника) чији су назори и менталитет другачији. У представи нема празног хода, језиком игре експресивно је исказан мушки принцип нетолеранције и нетрпељивости према свему што ремети устаљене острвске обичаје, као и женски усуд којим су девојке и удовице лишене могућности избора, запечаћених судбина, осујећене у својој слободи и праву на живот какав желе. Али исто тако представа пулсира медитерански разиграним темпераментом оличеним у једноставним групним наступима девојака и младића који подижу температуру представе.
Како у прошлој, тако и у овој поставци Крунислав Симић је хор Опере СНП-а ситуирао у позадински фон сцене као монолитни глас народа који коментарише збивања главних протагониста, сугеришући емоционалну интонацију у којој се одвијају њихове судбине. На кореографском плану, како у дуетним тако и соло поставкама, Крунислав Симић је мајсторски изразио свој креативни потенцијал, осмисливши покретом и плесним комбинацијама психолошка стања љубави, љубоморе, радости, туге, очаја као и драмске ситуације кроз које пролазе главни ликови, попут култног Алексиса Зорбе (Андреј Колчериу), младог писца Ника (Самјуел Бишоп), мадам Ортанс (Катарина Кљајић), удовице Марине (Ана Ђурић) и сеоског момка Павлоса (Ливиу Хар).
Андреј Колчериу, плесач у зениту, веома успешне играчке каријере, свог Зорбу је добро простудирао и плесно изградио. Харизматични добричина из народа, оживео је веома пластично у његовом играчком и глумачком наступу, наметнувши се публици заковитланом енергијом, памтљивим и сугестивним говором тела, гестовима и темпераментом који су до пуног изражаја дошли у сиртакију обојеном страшћу, заносом и животном радошћу. Сјајан и поуздан партнер у лирски интонираним и захтевним љубавним дуетима са Катарином Кљајић (мадам Ортанс), Колчериу није сасвим прешао онај потребни праг емоционалне изражајности која је императив оваквих улога. Па ипак, у свим осталим аспектима, нарочито у наступима са Самјуелом Бишопом (Ник), он је оправдао улогу која му је била поверена, поставши тако симболом искреног пријатељства и човека којем је најважнија слобода.
Право освежење представе био је наступ шармантног и стаситог Самјуела Бишопа, плесача из Велике Британије са ангажманом у Балету СНП-а, који је коректном плесном техником и комплексно оствареним ликом, успео драмски да изнесе читаву лепезу емотивних стања, од заљубљености, преко страсти до емотивног краха и освоји наклоност публике, нарочито у партнерским наступима са Аном Ђурић (Марина), а затим и у веома упечатљивим сценама са Зорбом током двочасовног извођења представе.
За Ану Ђурић, првакињу новосадског балета, улога Марине била је посебан изазов. Формирана на строго класичном репертоару са запаженим играчким успоном носећих улога класичног балетског репертоара, она се овога пута сусрела са изазовним и веома комплексним драмским ликом Марине, која је оличење гордости, пркоса и ароганције али и отворености за искрену и страсну љубав. Беспрекорна у плесно-техничком смислу кроз читаву представу, ова изузетно талентована млада балерина само је делимично остварила суштину драмског лика Марине, јужњачког темперамента оличеног у богатој скали емоција, којој није успела да удахне топлину и занос заљубљене жене, а што ће верујемо, успети кроз наредна извођења.
Катарина Кљајић у лику остареле и болесне мадам Ортанс, чијим бићем пулсирају сећања на младост и неугаслу чежњу за искреном љубављу, солидно је изнела поверену улогу и плесно и драмски, захваљујући, пре свега, добро изграђеном партнерству са Колчериуом. Наредна извођења „Грка Зорбе“ требало би да јој омогуће пуну играчку зрелост. Ливиу Хар овога пута у улози сеоског момка Павлоса, ког раздире љубомора, био је на висини свог драмско-плесног задатка улоге, којој је удахнуо аутентичност.
Естетици представе „Грк Зорба“ допринели су, дискретним колоритом освежени, костими Мирјане Стојановић Маурич, врсног зналца сценске костимографије, чија су решења овога пута, без остатка, испратила ликовне идеје Крунислава Симића, уосталом као и ненаметљива сценографија Милете Лесковца у адаптацији Саше Сенковића, којом је сугерисана архитектура медитеранског поднебља.
Специфичном бојом мецосопрана Марина Павловић Бараћ је у соло наступима обогатила музичку димензију представе, као и солиста на бузукију Бранимир Јовановић.
Док је успешном извођењу ове култне представе несумњиво допринео диригент Александар Којић који је успео да обједини сценска дешавања са уметничким захтевима постављеним пред оркестар Опере Српског народног позоришта, чије је музицирање било достојно партитуре Микиса Теодоракиса.

Снежана Субић