English
Ђузепе Верди
ТРАВИЈАТА
опера у четири чина
| Либрето Франческо Мариа Пијаве по роману "Дама с камелијама" Александра Диме Сина Праизведба Театро ла Фенице, Венеција, 6. марта 1853. Диригент ALEKSANDAR KOJIĆ Режија МЛАДЕН САБЉИЋ Обнова ВОЈА СОЛДАТОВИЋ Сценограф ДОРИЈАН СОКОЛИЋ / МИЛЕТА ЛЕСКОВАЦ Костимограф РУЖИЦА НЕНАДОВИЋ-СОКОЛИЋ Диригент хора ВЕСНА КЕСИЋ-КРСМАНОВИЋ Кореограф ВЛАДИМИР ЛОГУНОВ Репетитор балета ВЕСНА ЛАЗИН / ОЛИВЕРА КОВАЧЕВИЋ-ЦРЊАНСКИ Обрада текста за дисплеј Иван Свирчевић Концертмајстори Александра Крчмар, Владимир Ћуковић Корепетитори Данијела Ходоба-Леш, Ирина Митровић, Глеб Горбунов Инспицијенти Тања Цвијић, Дејан Теодоровић, Сања Миланов Шаптачи Боженка Очовај, Милана Цап |
У Л О Г Е
Виолета Валери Данијела Јовановић Флора, њена пријатељица Јелена Кончар Анина, Виолетина служавка Верица Пејић* Алфред Жермон Саша Штулић Жорж Жермон, његов отац Васа Стајкић Гастон Игор Ксионжик Барон Дуфол Иван Дајић* Маркиз Д'Обињи Жељко Р. Андрић Др Гренвил Горан Крнета Ђузепе, Виолетин слуга Бранислав Цвијић Флорин слуга Јован Пејић ХОР, ОРКЕСТАР И БАЛЕТ СНП-а Солисти балета Маја Грња, Давид Груосо Ансамбл балета Весна Илић, Весна Ћуковић, Маја Станковић, Јована Лалић, Соња Гаврилов |
С А Д Ж А Ј
Први чин - У свом париском салону, куртизана Виолета Валери, чувена париска куртизана, поздравља госте на забави. Ту су Флора Бервоа, Маркиз д'Обињи, њен љубавник Барон Дуфол и Гастон који доводи њеног новог обожаваоца Алфреда Жермона. Овај младић, који јој се увек дивио из даљине, придружује јој се у винској песми. Оркестар се чује из суседне просторије, и док гости крећу да играју, Виолета осети вртоглавицу и одлази у гостињску собу да се поврати. Алфред користи прилику да јој изрази своју љубав. Она га у почетку одбија и прави шале на његов рачун, али дирнута његовом искреношћу пристаје да се поново састане са њим. Ово чује Барон Дуфол и у знак протеста одлази. Виолета на растанку поклања Алфреду једну камелију и каже му да може да је види тек кад она увене. Када гости оду, Виолета се суочава са новим, савим непознатим осећањем.
Други чин - Неколико месеци касније Алфред и Виолета живе у пољској кући близу Париза и чини се да су веома зедовољни. Али, када му служавка Анина открије да је Виолета продала свој накит како би могла да плати издржавања куће, Алфред одлази у град да реши проблем. Његов отац долази код Виолете како би отргао сина из њеног наручја. Иако импресиониран Виолетином отменошћу, он јој објашњава да скандал који та веза изазива угрожава веридбу његове кћерке. Виолета у почетку тврди да не може да напусти своју љубав, али тешка срца пристаје да жртвује своју љубав. Кад се Алфред врати затиче је како пише писмо. Збуњен је јер је сазнао за очеву посету. Виолета га умирује и одлази, а слуга му доноси њену опроштајну поруку. Отац се враћа и очајног младића теши позивајући га да се врати у Провансу. Кад угледа на столу позивницу за Флорин бал, Алфредо посумња да га је одбацила због другог и одлучује да се суочи са њом.
Трећи чин - На свом балу те вечери, Флора од сазнаје за њихов растанак. Друштво је весело, играју и коцкају се. Ту је и Алфред, препун горких коментара о љубави. Необуздано се коцка. Виолета стиже са Бароном Дуфолом, који јој забрањује да разговара са младићем. Сви одлазе на вечеру, а Виолета, плашећи се Бароновог гнева, покушава да Алфреда наговори да оде. Он то тумачи као признање да је заљубљена у Барона. Сломљена, она се претвара да је то истина. Сад Алфредо дозива све, оптужујући своју бившу љубав за издају и бацајући јој свој коцкарски добитак под ноге. У том тренутку стиже и његов отац који, као и остали гости, осуђује такво понашање и приморава га да напусти бал.
Четврти чин - У Виолетиној спаваћој соби, шест месеци касније, доктор Гренвил саопштава Амини да њена господарица има туберкулозу и да јој није преостало још много времена. Виолета по ко зна који пут чита писмо Алфредовог оца који јој саопштава да је младић сазнао истину и да је пошао ка њој да јој се извини. Али Виолета осећа да је већ касно. У Паризу је карневал и када поворка прође, Анина утрчава најављујући Алфреда. Љубавници страствено праве планове како ће заувек напустити Париз. Виолета прикупља последње атоме снаге и доживљава своје последње тренутке у наручју своје љубави.
О О П Е Р И
Током фебруара 1852., боравећи у Паризу, Верди је имао прилике да, у театру "Водвиљ", види драму Дама с камелијама, коју је према сопственом роману сачинио Дима Син. Био је више него импресиониран. Већ првог јануара следеће године, писаће свом напуљском пријатељу Де Сантису: "За Венецију радим Даму с камелијама, која ће, можда, имати наслов Травијата. Један савремени садржај. Неко други можда га не би радио због костима, због времена, и због хиљаде других обзира, ја га радим с пуним задовољством"... Међутим, Вердијева Травијата није Дама с камелијама А. Диме, иако од њега и потиче. Она се од тог "темеља" - отисла, већ и самим својим насловом - Травијата, дакле, ОНА КОЈА ЈЕ СКРЕНУЛА С ПУТА
/.../ као и сва добра дела, и Травијата је многозначна, испуњена карактерима најразноврснијих и најопречнијих побуда и деловања /.../ која треба учинити живим и делотворним ако се жели бити њен (достојан) тумач, ако се хоће бити савремен, што је њом Верди и желео и успео бити.
/.../ Травијата је - револт. Протест. Ако то није, она не може бити - садашњост. Наравно, наша! /.../ Не треба, или не би требало никако сметнути с ума једну реченицу коју је Верди изрекао у писму либретисти Пјавеу поводом рада на Магбету: "Ако на можемо да направимо једну генијалну ствар, настојимо да не направимо једну општу ствар!" Те речи су биле његов кредо, те речи су и – тестамент.
/.../ као и сва добра дела, и Травијата је многозначна, испуњена карактерима најразноврснијих и најопречнијих побуда и деловања /.../ која треба учинити живим и делотворним ако се жели бити њен (достојан) тумач, ако се хоће бити савремен, што је њом Верди и желео и успео бити.
/.../ Травијата је - револт. Протест. Ако то није, она не може бити - садашњост. Наравно, наша! /.../ Не треба, или не би требало никако сметнути с ума једну реченицу коју је Верди изрекао у писму либретисти Пјавеу поводом рада на Магбету: "Ако на можемо да направимо једну генијалну ствар, настојимо да не направимо једну општу ствар!" Те речи су биле његов кредо, те речи су и – тестамент.
Др Слободан Турлаков
О Д И Р И Г Е Н Т У
 |
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ Рођен у Новом Саду 1984. Дипломирао и специјализирао дириговање на Факултету музичке умтности у Београду 2008. у класи проф. Бојана Суђића. Усавршавао се у Бечу на Универзитету за музику и извођачку уметност (Университäт фüр Мусик унд дарстелленде Кунст, Wиен), код проф. Марка Стрингера, Даниела Хардинга и Владимира Кирадјиева. На самом почетку студија добија ангажман корепетитора хора у ансамблу АКУД-а „Бранко Крсмановић“, касније, у току студија, место корепетитора Хора РТС-а, на пројектима Моцарт – Велика миса у ц-молу и Хендл – Месија, а учествовао је и у раду Симфонијског оркестра РТС-а. Године 2005. је учесник мајсторског курса проф. Уроша Лајовица на тему Бетовенових симфонија, одржаног у Београду, у лето 2006. одлази у Мајнц (Меинз) и на Европском хорском фестивалу учествује у радионицама Георга Грüнна, Фриедера Берниуса и Ерwина Ортнера. Од 1999. је стални члан Хора “Св. Стефан Дечански”. Током усавршавања у Бечу 2007. и 2008. године јавно је наступао с оркестром „Чешки виртуози“ из Брна изводећи дела симфонијске и оперске литературе (Моцарт, Чајковски, Бритн, Вагнер, Стравински, Сен-Санс, Барток, Дворжак, Шостакович, Сибелијус). Као пијаниста корепетитор активно сарађује с оперским певачима у Београду, Новом Саду и Бечу. У августу 2009. с групом истакнутих новосадских музичара снима дечји балет Александре Вребалов Удовичина метла (Тхе wидоw’с броом), у октобру 2009. с оркестром Цамерата ацадемица из Новог Сада премијерно изводи дело Исидоре Жебељан Игра дрвених штапова за хорну и гудаче. Од 2007. запослен је у Средњој музичкој школи «Исидор Бајић» у Новом Саду на месту диригента средњошколског симфонијског оркестра, од децембра 2009. је асистент диригента у Опери Српског народног позоришта, а од маја 2010. је стални диригент Опере СНП. Диригује опере Травијата, Позоришне згоде и незгоде, Боеми, Пикова дама и Дон Ђовани. |
И З В О Д И И З К Р И Т И К А
Травијата је била прва премијера којом је 16. новембра 1947. године почео рад обновљене Опере и досад се, упорно, одржавала на нашем репертоару. До данас ова опера није играна само у четири сезоне.
Травијата је много више од тужне приче о судбини даме с камелијама. Она садржи музиком испричану свеопшту истину о животу пуном препрека, неспоразума и догађаја који углавном не долазе у право време - а управо је то оно у чему се свако од нас препознаје. Током вишедеценијског трајања Травијате на нашој сцени, у овој роли су се опробале многе новосадске и гостујуће уметнице, а пред крај ове сезоне, 25. маја 2002, добили смо још једну, нову Виолету - Данијелу Јовановић. Као уметница 21. века, која се формира у доба мултимедијалног прожимања разних жанрова и утицаја, она је унела много, сасвим свог, блиског новим генерацијама позоришне публике. На првом месту ту је модерно поимање глуме, приказано кроз пажљиво израђене нове детаље, ослобођене уобичајених оперских манира и извештачености. У вокалном погледу, као највећи квалитет истичемо осећајност у нијансирању фраза, свежину и лакоћу колоратура. Гласовна трансформација од лепршаве виртуозне велике арије у првом чину до лирских и драматичних момената другог и четвртог чина била је успешна - а управо то је за многе сопране највеће искушење. Укратко, то је креација која неодољиво плени животношћу и шармом. У овој представи се први пут појавила читава екипа младих оперских солиста, потеклих већином из класе наше примадоне Вере Ковач Виткаи. Пре свих, Саша Петровић, као Алфред, остварио је своју до сада најзахтевнију улогу, потврђујући да је солиста на кога се може озбиљно рачунати. Светла и мека боја његовог тенора делује пријатно и покретљиво, а срчаност и музикалност његови су адути којима ће развити своје певачке могућности.
У улози Флоре наступила је Жељка Здјелар студенткиња друге године певања, привукавши пажњу на себе добро постављеним гласом и спонтаношћу кретања на сцени. Мање улоге Анине и д'Обинија примерено су тумачили студенти завршне године Академије уметности у Новом Саду и Факултета музичке уметности у Београду - сопран Сенка Солдатовић и баритон Предраг Милановић. Посебно пријатно изненађење за нас био је наступ баритона Саше Ковачића, који је - иако већ годинама успешан солиста - тек сад добио прву прилику да пева партију Жоржа Жермона. Његов топао, технички сигуран и еластичан глас, као и одговарајуће сценско држање, које је помно пратило психолошки преображај лика, резултирали су професионалном и надахнутом креацијом на коју публика мора да реагује. За успешан наступ свих младих протагониста, великим делом је заслужан диригент Јон Јанку, који их је стрпљиво упућивао у тајне живог сценског наступа. Било је уживање пратити ову живу и лепу представу која је зрачила енергијом нове генерације и посматрати препуни аудиторијум који здушно бодри извођаче. Треба ли веће потврде да сценска уметност тражи нова лица и нова тумачења, која ће изазвати позитиван конкурентски дух?
Олена ПУШКАШ
Травијата је била прва премијера којом је 16. новембра 1947. године почео рад обновљене Опере и досад се, упорно, одржавала на нашем репертоару. До данас ова опера није играна само у четири сезоне.
Травијата је много више од тужне приче о судбини даме с камелијама. Она садржи музиком испричану свеопшту истину о животу пуном препрека, неспоразума и догађаја који углавном не долазе у право време - а управо је то оно у чему се свако од нас препознаје. Током вишедеценијског трајања Травијате на нашој сцени, у овој роли су се опробале многе новосадске и гостујуће уметнице, а пред крај ове сезоне, 25. маја 2002, добили смо још једну, нову Виолету - Данијелу Јовановић. Као уметница 21. века, која се формира у доба мултимедијалног прожимања разних жанрова и утицаја, она је унела много, сасвим свог, блиског новим генерацијама позоришне публике. На првом месту ту је модерно поимање глуме, приказано кроз пажљиво израђене нове детаље, ослобођене уобичајених оперских манира и извештачености. У вокалном погледу, као највећи квалитет истичемо осећајност у нијансирању фраза, свежину и лакоћу колоратура. Гласовна трансформација од лепршаве виртуозне велике арије у првом чину до лирских и драматичних момената другог и четвртог чина била је успешна - а управо то је за многе сопране највеће искушење. Укратко, то је креација која неодољиво плени животношћу и шармом. У овој представи се први пут појавила читава екипа младих оперских солиста, потеклих већином из класе наше примадоне Вере Ковач Виткаи. Пре свих, Саша Петровић, као Алфред, остварио је своју до сада најзахтевнију улогу, потврђујући да је солиста на кога се може озбиљно рачунати. Светла и мека боја његовог тенора делује пријатно и покретљиво, а срчаност и музикалност његови су адути којима ће развити своје певачке могућности.
У улози Флоре наступила је Жељка Здјелар студенткиња друге године певања, привукавши пажњу на себе добро постављеним гласом и спонтаношћу кретања на сцени. Мање улоге Анине и д'Обинија примерено су тумачили студенти завршне године Академије уметности у Новом Саду и Факултета музичке уметности у Београду - сопран Сенка Солдатовић и баритон Предраг Милановић. Посебно пријатно изненађење за нас био је наступ баритона Саше Ковачића, који је - иако већ годинама успешан солиста - тек сад добио прву прилику да пева партију Жоржа Жермона. Његов топао, технички сигуран и еластичан глас, као и одговарајуће сценско држање, које је помно пратило психолошки преображај лика, резултирали су професионалном и надахнутом креацијом на коју публика мора да реагује. За успешан наступ свих младих протагониста, великим делом је заслужан диригент Јон Јанку, који их је стрпљиво упућивао у тајне живог сценског наступа. Било је уживање пратити ову живу и лепу представу која је зрачила енергијом нове генерације и посматрати препуни аудиторијум који здушно бодри извођаче. Треба ли веће потврде да сценска уметност тражи нова лица и нова тумачења, која ће изазвати позитиван конкурентски дух?
Олена ПУШКАШ
Н А Г Р А Д Е
У СЕЗОНИ 2002/2003
Данијела Јовановић - годишња награда "Драга Спасић" за улогу Виолете
Саша Ковачић - годишња награда "Драга Спасић" за улогу Жоржа Жермона (Травијата), Симе млинара (Еро с онога свијета) и Бартола (Севиљски берберин)
И С Т О Р И Ј А Т
ТРАВИЈАТА НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
16. новембра 1947.
Редитељ: Ј. Кулунд ж ић; Диригент: В. Илић, Л. Бута, Д. Жупанић, В. Тополковић, Г. Чила, М. Асић; Сценограф: М. Шербан; Костимограф: С. Шербан; Улоге: Е. Крже/З. Николић, О. Бручи, Ј. Асић (Виолета), М. Липковић, М. Врчевић, Г. Гојковић, Љ. Јанковић, Ј. Мартиновић, М. Котник-Сарајкић, Ј. Јечменица (Флора), Д. Бурић (Алфред Жермон), И. Варговић, Ј. Стефановић-Курсула, В. Поповић, В. Кошир, Ф. Пухар (Жорж Жермон)
5. новембра 1963.
Диригент: Д. Жупанић, Е. Гвоздановић, М. Јагушт; Режија: Е. Фрелих; Сценограф: С. Максимовић; Костимограф: С. Јатић; Улоге: О. Бручи, З. Николић (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, М. Ковалска (Флора), Р. Грујић, Л. Манцин (Алфред Жермон), Ф. Пухар (Жорж Жермон)
8. новембра 1970. (обнова)
Режијски обновио: М. Сабљић; Диригент: Л. Бута, М. Јаноски; Избор сценографије: Д. Васиљевић; Избор костима: С. Јатић; Улоге: М. Пец-Галер, к.г./В. Бердовић, В. Ковач-Виткаи (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, А. Херћан-Бодрич, З. Николова (Флора), В. Куцуловић/Ш. Мардешић (Алфред Жермон), Ф. Пухар/Д. Мариновски, Д. Бугарин (Жорж Жермон)
16. октобра 1981.
Редитељ: М. Сабљић; Диригент: М. Јаноски/И. Топлак (М. Јагушт, В. Илић); Сценограф: Д. Соколић, Сценограф: М. Лесковац; Костимограф: Р. Ненадовић-Соколић; Улоге: В. Ковач-Виткаи/Ванета Јанева-Ивељић, Г. Којадиновић, Гордана Томић, Анушка Пејовић, Свитлана Декар, Милица Стојадиновић (Виолета), З. Николова/А. Херћан, И. Ковачевић, М. Павловић-Бараћ, Ј. Бодражић, Т. Обреновић, Д. Југовић, Ј. Штулић (Флора), В. Куцуловић, Драгослав Илић, Душан Плазинић, С. Коцић (Алфред Жермон), М. Милановић/О. Енигареску, Миодраг Д. Јовановић, Никола Митић, Жељко Лучић, Б. Вукасовић (Жорж Жермон)
28. децембра 1982. (обнова)
Диригент: Имре Топлак, Миодраг Јаноски; Редитељ: Серж Вафиадис, к.г.; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Мирјана Маурич; Диригент: хора Јурај Ферик; Кореограф: Жарко Миленковић; Улоге: В. Куцуловић, С. Коцић, /М. Солман, Ј. Реја, П. Раптис, Ф. Ђорђеску, И. Филиповић, К. Јанков (Војвода од Мантове), О. Енигареску, М. Милановић, /Р. Клишкић, С. Попов, Н. Митић, Ф. Радован, А. Колумбис (Риголето), Г. Којадиновић, /Г. Јевтовић, О. Вулић, М. Морача, Ј. Шајновић, А. Пејовић (Ђилда), М. Милановић, Б. Јатић (Монтероне), С. Дракулић, /Б. Јатић, Ф. Јаворник (Спарафучиле), А. Херћан, /Б. Калеф, Б. Главакова, М. Павловић, Ј. Влаховић (Мадалена)
13. новембра 1993.
Диригент: Имре Топлак; Редитељ: Младен Сабљић; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Вања Поповић; Хор припремио: Јурај Ферик; Диригент хора Весна Кесић-Крсмановић; Кореограф Жарко Миленковић; Улоге: С. Коцић (Војвода од Мантове), М. Милановић, /М. Јовановић/ (Риголето), С. Керкез, С. Ловчевић, М. Стојадиновић (Ђилда), Б. Вукасовић (Монтероне), С. Дракулић, Б. Јатић (Спарафучиле), В. Срећковић, М. Павловић-Бараћ (Мадалена), В. Бердовић, Б. Окљеша (Ђована), С. Ковачић (Маруло), И. Ксионжик, А. Манојловић (Борса), Ч. Милушић (Гроф Чепрано), Ј. Бенка, М. Стојадиновић (Грофица Чепрано), Л. Јовашевић (Паж), Н. Шогоров (Тамничар)
ТРАВИЈАТА НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
16. новембра 1947.
Редитељ: Ј. Кулунд ж ић; Диригент: В. Илић, Л. Бута, Д. Жупанић, В. Тополковић, Г. Чила, М. Асић; Сценограф: М. Шербан; Костимограф: С. Шербан; Улоге: Е. Крже/З. Николић, О. Бручи, Ј. Асић (Виолета), М. Липковић, М. Врчевић, Г. Гојковић, Љ. Јанковић, Ј. Мартиновић, М. Котник-Сарајкић, Ј. Јечменица (Флора), Д. Бурић (Алфред Жермон), И. Варговић, Ј. Стефановић-Курсула, В. Поповић, В. Кошир, Ф. Пухар (Жорж Жермон)
5. новембра 1963.
Диригент: Д. Жупанић, Е. Гвоздановић, М. Јагушт; Режија: Е. Фрелих; Сценограф: С. Максимовић; Костимограф: С. Јатић; Улоге: О. Бручи, З. Николић (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, М. Ковалска (Флора), Р. Грујић, Л. Манцин (Алфред Жермон), Ф. Пухар (Жорж Жермон)
8. новембра 1970. (обнова)
Режијски обновио: М. Сабљић; Диригент: Л. Бута, М. Јаноски; Избор сценографије: Д. Васиљевић; Избор костима: С. Јатић; Улоге: М. Пец-Галер, к.г./В. Бердовић, В. Ковач-Виткаи (Виолета), М. Врчевић-Бута/Ј. Јечменица, А. Херћан-Бодрич, З. Николова (Флора), В. Куцуловић/Ш. Мардешић (Алфред Жермон), Ф. Пухар/Д. Мариновски, Д. Бугарин (Жорж Жермон)
16. октобра 1981.
Редитељ: М. Сабљић; Диригент: М. Јаноски/И. Топлак (М. Јагушт, В. Илић); Сценограф: Д. Соколић, Сценограф: М. Лесковац; Костимограф: Р. Ненадовић-Соколић; Улоге: В. Ковач-Виткаи/Ванета Јанева-Ивељић, Г. Којадиновић, Гордана Томић, Анушка Пејовић, Свитлана Декар, Милица Стојадиновић (Виолета), З. Николова/А. Херћан, И. Ковачевић, М. Павловић-Бараћ, Ј. Бодражић, Т. Обреновић, Д. Југовић, Ј. Штулић (Флора), В. Куцуловић, Драгослав Илић, Душан Плазинић, С. Коцић (Алфред Жермон), М. Милановић/О. Енигареску, Миодраг Д. Јовановић, Никола Митић, Жељко Лучић, Б. Вукасовић (Жорж Жермон)
28. децембра 1982. (обнова)
Диригент: Имре Топлак, Миодраг Јаноски; Редитељ: Серж Вафиадис, к.г.; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Мирјана Маурич; Диригент: хора Јурај Ферик; Кореограф: Жарко Миленковић; Улоге: В. Куцуловић, С. Коцић, /М. Солман, Ј. Реја, П. Раптис, Ф. Ђорђеску, И. Филиповић, К. Јанков (Војвода од Мантове), О. Енигареску, М. Милановић, /Р. Клишкић, С. Попов, Н. Митић, Ф. Радован, А. Колумбис (Риголето), Г. Којадиновић, /Г. Јевтовић, О. Вулић, М. Морача, Ј. Шајновић, А. Пејовић (Ђилда), М. Милановић, Б. Јатић (Монтероне), С. Дракулић, /Б. Јатић, Ф. Јаворник (Спарафучиле), А. Херћан, /Б. Калеф, Б. Главакова, М. Павловић, Ј. Влаховић (Мадалена)
13. новембра 1993.
Диригент: Имре Топлак; Редитељ: Младен Сабљић; Сценограф: Владимир Маренић; Избор костима: Вања Поповић; Хор припремио: Јурај Ферик; Диригент хора Весна Кесић-Крсмановић; Кореограф Жарко Миленковић; Улоге: С. Коцић (Војвода од Мантове), М. Милановић, /М. Јовановић/ (Риголето), С. Керкез, С. Ловчевић, М. Стојадиновић (Ђилда), Б. Вукасовић (Монтероне), С. Дракулић, Б. Јатић (Спарафучиле), В. Срећковић, М. Павловић-Бараћ (Мадалена), В. Бердовић, Б. Окљеша (Ђована), С. Ковачић (Маруло), И. Ксионжик, А. Манојловић (Борса), Ч. Милушић (Гроф Чепрано), Ј. Бенка, М. Стојадиновић (Грофица Чепрано), Л. Јовашевић (Паж), Н. Шогоров (Тамничар)
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411