ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
2сат(а) и 30минута са паузом
English
Ђузепе Верди
РИГОЛЕТО
опера у три чина
| Либрето Франческо Мариа Пијаве према драми Виктора Игоа "Краљ се забавља" Праизведба Театро ла Фенице, Венеција, 11. марта 1851. Диригент МИКИЦА ЈЕВТИЋ Редитељ ВОЈА СОЛДАТОВИЋ Сценограф ДАЛИБОР ТОБЏИЋ Костимограф МИРЈАНА СТОЈАНОВИЋ МАУРИЧ Кореограф ИЛИАНА ДОРИНА ЈАНКУ, Темишвар Диригент хора ВЕСНА КЕСИЋ-КРСМАНОВИЋ Асистент сценографа НАДА ДАНИЛОВАЦ Асистенти костимографа СНЕЖАНА ХОРВАТ, ОЉА ЂУРЂЕВИЋ Репетитор балета ЏАНА ЧУРЧИЋ Концертмајстор Александра Крчмар, Владимир Ћуковић Корепетитори Данијела Ходоба Леш, Тамара Јовићевић Корепетитор балета Иван Марковић Инспицијенти Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Сања Миланов Суфлери Милана Цап-Ћујић, Боженка Очовај |
У Л О Г Е
Војвода од Мантове Александар Саша Петровић / Саша Штулић Риголето, дворска луда Никола Мијаиловић / Миодраг Д. Јовановић Ђилда, Риголетова ћерка Дарија Олајош Чизмић / Данијела Јовановић Спарафучиле, бандит Драголјуб Бајић / Бранислав Јатић Мадалена, његова сестра Марина Павловић-Бараћ / Јелена Кончар Гроф Монтероне Горан Крнета Гроф Чепрано Жељко Р. Андрић / Владимир Зорјан Грофица Чепрано Јарослава Бенка-Влчек Маруло, дворјанин Васа Стајкић / Небојша Бабић Борса, министар двора Игор Ксионжик / Бранислав Цвијић Ђована, Ђилдина дворкиња Лаура Павловић Паж Јарослава Бенка Влчек Тамничар Владимир Зорјан |
БАЛЕТ
Жене: Соња Гаврилов, Јована Лалић, Љиљана Јокановић, Маја Станковић, Марија Јанковић, Јована Пауновић, Зорана Радивојевић, Соња Батић, Ивана Прибић, Милена Кркотић.
Мушкарци: Бојан Раднов, Ранко Лазић, Иван Ђерковић
Радња се одиграва у Мантови око 1500. године
С А Д Р Ж А Ј
Први чин - Сцена 1: У своме дворцу, Војвода се хвалише љубавним победама, пратећи грофицу Чепрано, свој нови плен, у приватне одаје, док се Риголето, грбава дворска Луда подсмева њеном мужу. Маруло говори о томе како Риголето, изгледа има љубавницу коју држи код себе и Чепрано кује заверу да му се освети. Изненада долази стари племић Монтероне оптужујући Војводу да му је завео кћерку. Када га, уз Риголетово исмевање, ухапсе, Монтероне проклиње и Војводу и његову Луду.
Сцена 2: Исте ноћи, на повратку кући, Риголето размишља о клетви. Одбија услугу коју му нуди професионални убица Спарафучиле, тврдећи да је реч једнако убојита као и бодеж. Вративши се кући, код своје кћери Гилде, коју држи сакривену од света, присећа се покојне супруге и упозорава служавку Ђовану да никога не пушта у кућу. Ипак, чим Риголето оде, Војвода се ушуња у врт и Гилди изјављује љубав представљајући се као сиромашни студент Готје Малде кога је она већ приметила у цркви. На звук корака бежи. Нежно понављајући његово име, Гилда се повлачи. У међувремену, Војводини дворани траже од Риголета да им помогне да отму Чепранову жену. На превару му стављају повез на очи и везују га за сопствену ограду, а затим упадају у кућу и одводе Гилду. Зачувши њене позиве, Риголето стргне повез и трчи у кућу, где затиче само њен шал. Присећа се Монтеронеове клетве.
Други чин - Дворани описују Војводи отмицу и саопштавају му да је Гилда, на његово одушевљење, већ у његовој спаваћој соби. Долази Риголето. Наизглед је равнодушан, али очајнички тражи трагове ћеркиног присуства. Кад схвати шта се догађа, прво псује, а затим безуспешно моли дворане да му је врате. Гилда се појављује полуобучена и Риголето се закљиње да ће се осветити Војводи.
Трећи чин - Спарафучилеова сестра Магдалена намамила је Војводу у забачену крчму, како би га њен брат убио, ставио у врећу и однео Риголету да га баци у реку. Желећи да покаже Гилди колико је Војвода нечастан човек, отац је доводи да посматра шта се догађа у крчми. Пошто се она не узбуђује, шаље је кући да се преруши у мушкарца, како би побегли у Верону. И сама очарана Војводом, Магдалена моли брата да му поштеди живот, а убије Риголета. Вођен осећањем професионалне части Спарафучиле одбија, али заузврат пристаје да, уместо Војводе, убије првога ко се те олујне ноћи појави у крчми. Вративши се и чувши све, Гилда одлучи да се жртвује за човека кога воли. Док олуја бесни она храбро куца на врата и Спарафучиле је убија. Риголето долази по врећу, али у тренутку када хоће да баци тело у реку, зачује Војводу како пева у крчми. Брзо отвара врећу и у њој налази Гилду на издисају. Док му кћерка умире он схвата да се Монтеронеова клетва остварила.
О О П Е Р И
РИГОЛЕТО ОД ПРАИЗВОЂЕЊА ДО ДАНАС
Садржај за оперу Риголето Верди је нашао у драми Виктора Игоа Краљ се забавља, коју је Ф. М. Пјаве прерадио у оперски либрето. Премијера Игоове драме, одржана 1832. године, није прошла срећно, премијера је била и последња представа. Власти су забраниле даље извођење "неморалне" драме и Париз је није видео поново све до 1882. Не зна се када се Верди први пут упознао с Игоовом драмом. Међу многобројним оперским либретима који су га занимали у току следећих година драма Краљ се забавља се не помиње, све до 28. априла 1850. када је написао Франческу Марији Пјавеу, писцу либрета за оперу Ернани, компоновану 1844. према роману Виктора Игоа: "Ја имам у виду садржај још једне опере која би, у случају да је полиција одобри, постала једно од највећих остварења модерног позоришта. Она је нешто велико, грандиозно, и има личност која ће бити једна од највећих улога и којом ће се оперске куће свих нација и свих времена поносити. Прича о којој говорим је Краљ се забавља, а личност на коју мислим је Трибуле." Главни јунак дирљиве приче је наказа, грбавац и дворска луда, али и брижан и несрећан отац чија је ћерка жртва фаталне трагедије. Упркос свом деформитету Риголето је најхуманији лик у Вердијевим операма. Прича испричана велелепним музичким језиком, свој трајан успех постиже не само потресном судбином насловне улоге, него и обиљем лепих и певљивих мелодија. Ово прво у низу Вердијевих ремек-дела доживело је своју премијеру у Венецији у Театру Ла Фениче 11. марта 1851. После тога, опера је постављена у многим италијанским позориштима, а затим је прешла границе Италије; 1852. је постављена у Бечу, затим у Будимпешти, Прагу, Лондону...
Део текста преузет је из књиге "Бисери оперске ризнице" Н. ГРБЕ
И З В О Д И И З К Р И Т И К А
ПЕВАЧКА И ГЛУМАЧКА УБЕДЉИВОСТ
/.../ Солдатовић је себи поставио задатак да комплетну радњу једног од најпопуларнијих остварења тзв. "железног" репертоара постави у отворен простор, зеленило паркова, улице које се помичу пред очима публике, покретне живе зидове (играју их статисти обучени у пелерине - кукуљице) који осим драматуршке, имају и функцију бржег и ефикаснијег тока и промене збивања. Одличног сарадника имао је у сценографу Далибору Тобџићу. Тим сликовитим зеленим амбијентима добро коренспондирају примерени ренесансни костими Мирјане Стојановић-Маурич, као и одећа балетских играча - нимфи и сатира (кореограф Лиана Дорина Јанку), који у првој слици граде почетну "окамењену" слику, "замрзнути" кадар раскалашне забаве у кући Војводе. Тумачи га млади Саша Петровић, који је свој лепи таленат и богат вокални потенцијал већ потврдио високим наградама на међународним певачким такмичењима и неколиким главним улогама на сцени Опере Српског народног позоришта, што му прогнозира успешну каријеру. /.../
Главну женску улогу, нежну и невину Ђилду, којој је, као и осталим ликовима, својствен дуализам, двојство карактера, вокално изненађујуће зрело остварила Данијела Јовановић, која све успешније осваја водећи сопрански фах (Розина, Адина, Виолета). Дугим дахом, топло и осећајно вајала је бравурозно наглашене арије своје партије (као и дуете с Риголетом и Војводом), без проблема издржавајући тонове, сигурна у колоратурама и висинама, све време потврђујући да јој та рола пристаје и као у основи лирском гласу, тако и у глумачком аспекту.
Лепу сестру најамљеног убице Спарафучила (кога је вокално и сценски, са себи својственим глумачким "штосовима", моћно донео бас Бранислав Јатић) тумачила је глумачки уверљиво и визуелно атрактивно, подругљива у одговарању Војводи (у изражајном квартету у трећем чину) Марина Павловић-Бараћ, а трагични лик грофа Монтеронеа, убедљив у свом осветничком расположењу, Миодраг Милановић.
Похвално је што су епизодне улоге (уз искусне Сашу Ковачића и Игора Ксионжика) поверене још студентима, од којих се импозантним бас-баритоном и појавом издвојио, као Гроф Чепрано, Никола Николић, а заобљеним мецосопраном, Жељка Здјелар. Одличне мушке хорове дворјана и завереника у сагласној градацији, изнијансираности, акцентуацији и акцелерацији с оркестром, припремила је диригент хора Весна Кесић-Крсмановић, потврђујући с певачима значајне могућности тог дела нашег оперског ансамбла. Све елементе извођења спојио је искусном диригентском руком и великим уметничким сензибилитетом, диригент Јон Јанку. С израженим смислом за праћење, подржавање и вођење певача и подвлачење драматургије збивања, угледни диригент је, учинио, почев већ од злослутне увертире, да оркестар оствари, такође, изванредне моменте, и то не само у класичној троделној пратњи, него и у пажљивој издиференцираности појединих деоница, посебно у завршној сцени олује, уједињене с дејственим светлосним ефектима.
Марија АДАМОВ /Дневник, 30. септембар 2003/
У СТИЛУ ЗАНИМЉИВО ОСТВАРЕНИХ РЕЖИЈА
Поставка Риголета Воје Солдатовића је потпуно у маниру његових занимљивих и привлачно остварених режија, које никада нису изневериле укус и наклоност публике. И данас се памти његова Вива ла мама или мјузикл Виолиниста на крову - култна представа Српског народног позоришта, као и Рахмањинов Алеко награђен Медаљом "Пушкин".
Солдатовић је комплетну радњу унутар драматуршког заплета и расплета Риголета сместио у пленер, који је сценограф Далибор Тобџић с романтичним призвуком осмислио као простор парка испред дворца или дворишни део с кафаном. Брзом сменом амбијента, која се догађа пред публиком, остварује се динамизам представе.
Певачка вертикала опере несумњиво је сâм Риголето, изузетно захтевна улога која од баритона изискује ванредно добру певачку припремљеност и зрелост, као и широки дијапазон драмске изражајности. У том смислу је Камил Мара уметник раскошних интерпретативних певачких домета, новосадској публици понудио изванредно изграђен лик. Уз њега је млада Данијела Јовановић својим колоратурним сопраном лик Ђилде извајала драмски суптилно, а певачки сигурно.
/.../ Уз поменуте певаче, квалитету представе која плени лепотом музике и певљивим мелодијама, допринели су познати оперски гласови Бранислава Јатића, Саше Ковачића, Марине Павловић-Бараћ, Весне Поповић и других.
Хор је био изузетно припремљен, а оркестар вођен руком Јона Јанкуа, у духу Вердијеве партитуре звучао је као својеврстан коментатор сценских збивањња. Естетски обликовани костими Мирјане Стојановић-Маурич допринели су стилском профилисању епохе.
Снежана СУБИЋ /ТВ Нови Сад, Новосадске разгледнице, 28. септембар 2003./
КАМИЛ МАРА КАО РИГОЛЕТО
Разумљиво је што је улога специфичног, чак у неку руку, абнормалног људског, али у суштини и једног од најхуманијих Вердијевих ликова, партија дворске будале Риголета, стожер истоимене опере, животни сан сваког баритона, врхунац репертоара за овај фах. Поред широког распона вокалне палете, она осим певачке зрелости захтева и огроман дијапазон осећајности. С пуно изражајности, психолошких пауза и валера, тумачио ју је, на врхунцу уметничке зрелости, одличан гост из Румуније, Камил Мара. У раскошној скали стања, од сарказма, преко скривене, а потом и отворене мржње, према раскалашним дворјанима и војводи, од огромне, повређене родитељске љубави до незаустављиве, слепе жеље за осветом, Мара је свог Риголета довео до потресног, класицистички трагичног краја, и самог погођеног судбинском клетвом, врхунац достигавши у другом чину, сцени која снажно уједињује прикривени немир, фуриозни гнев и потресну молбу, сличан раздирући бол приказавши и на крају опере, с мртвом Ђилдом у рукама.
ПРЕМИЈЕРА РИГОЛЕТА
/.../ Управо због те вишеслојности музичког значења, опера као што је Риголето представља велики испит за извођаче, а нарочито за тумача најсложеније - насловне улоге. На премијери 27. септембра то је било за нас потпуно ново име: Камил Мара. Одличан румунски бас-баритон раскошног гласа велике изражајне моћи, био је откровење, захваљујући коме је публика могла да доживи ово ремек-дело у пуном сјају. Понесени његовом потресном, психолошки изнијансираном креацијом дворске луде и брижног оца, којег раздиру супротстављена осећања љубави и мржње, и остали солисти потрудили су се да му буду равноправни партнери. Посебно истичемо допринос Данијеле Јовановић, младе сопранисткиње која се последњих година налази у сталном успону и сазревању, а сада је низу остварених улога додала и Ђилду. Њена лепа појава и високи вокално-интерпретативни квалитети, који у потпуности одговарају захтевима партије Ђилде, пружили су публици тренутке уживања не само у чувеној арији у другој слици, већ и у лепо избалансираним и изражајним дуетима с Риголетом и Војводом од Мантове. Тенор Саша Петровић имао је на овој премијери тежак терет одговорности да пред својом публиком оправда недавно освојену И награду на Међународном такмичењу у Трогиру. Иако без сумње технички влада изузетно захтевном ролом Војводе (у шта смо се уверили на претпремијери), он је овога пута био помало гласовно стегнут. Одличну улогу остварио је Бранислав Јатић као бандит Спарафучиле: овога пута интонативно потпуно стабилан и гласовно моћан, пластично и оригинално употпуњујући занимљиву вокалну линију свог јунака низом одговарајућих глумачких "цака". Миодраг Милановић, као гроф Монтероне, био је изузетно упечатљив, а од осталих солиста истакли су се Жељка Здјелар као Ђована и Никола Николић који је успешно дебитовао улогом грофа Чепрана. Мадалена у тумачењу Марине Павловић-Бараћ била је визуелно привлачна и допринела је живости драмског заплета.
Посебне похвале упућујемо мушком хорском ансамблу који је припремила Весна Кесић-Крсмановић. Ритмички прецизни, у изговору и акцентуацији јасни и динамички изнијансирани, они су у свим сценама давали потребан звучни колорит и значајно допринели општем добром утиску. Оркестар је будно и спретно пратио искусну руку диригента Јанкуа, који је оптимално одабраним темпима зналачки истакнуо карактер свеке нумере, повезујући их у компактну целину.
/.../ Тон раскоши свему томе давали су костими Мирјане Стојановић-Маурич и допадљива кореографија плесних тачака у И чину (Лиана Дорина Јанку) које су поред балетског ансамбла изводили и хористи. Риголето је иначе опера које од сезоне 1995/96. није било на репертоару, а по атрактивности и провереним музичко-сценским квалитетима, односно по значају у целокупној историји опере, свакако заслужује да поново постане део понуде на којој ће стасавати нове генерације певача, али и оперске публке.
Олена ПУШКАШ /Радио Нови Сад/
Н А Г Р А Д Е
Бранислав Вукасовић - годишња награда "Драга Спасић" за улогу Риголета у сезони 2003/2004.
И С Т О Р И Ј А Т
РИГОЛЕТО НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
7. фебруара 1923.
Диригент: П. Колпиков; Редитељ: Д. Кранчевић; Улоге: Д. Врбањац (Војвода од Мантове), Н. Баранов (Риголето), Н. Архипова (Ђилда), В. Ширај (Монтероне), М. Оџић (Чепрано), О. Тургењева (Грофица Чепрано), К. Клеменчић (Маруло), П. Фигуровски (Борса), П. Банац (Спарафучиле), Л. Казамарова (Мадалена), М. Оливијери (Ђована), Ј. Равскаја (Паж), И. Павлов (Тамничар).
23. маја 1948.
Диригент: Војислав Илић, Владимир Тополковић, Даворин Жупанић; Редитељ: Јосип Кулунџић; Сценограф: Миленко Шербан; Костимограф: Софија Шербан; Улоге: Д. Бурић, Р. Грујић (Војвода од Мантове), И. Варговић, М. Хаднађев, Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи, Е. Крже (Ђилда), Б. Пивнички, к.г., В. Нецков, М. Грозданић (Монтероне), Б. Пивнички, к.г., М. Хаднађев, В. Зграблић, С. Дракулић (Спарафучиле).
7. јуна 1956. (обнова)
Диригент: Гаетано Чила, Владимир Тополковић; Режијски обновио: Војислав Керешевић; Избор декора: Стеван Максимовић; Игре: Марина Олењина; Улоге: Р. Грујић, Д. Бурић (Војвода од Мантове), Д. Дуић (Риголето), З. Николић, О. Бручи (Ђилда), В. Нецков, И. Кнежевић (Монтероне), М. Хаднађев, И. Кнежевић (Спарафучиле).
20. јануара 1962. (обнова)
Диригент: Гаетано Чила, Еуген Гвоздановић, /Даворин Жупанић, Еуген Лазар (Клуж), Алберто Тонини/ (Милано); Редитељ: Емил Фрелих; Сценограф: Милета Лесковац; Костимограф: Стана Јатић; Кореограф: Георги Македонски, Жарко Миленковић; Хор: Владимир Тополковић; Улоге: М. Ставрић, Л. Манцин, /Р. Грујић, В. Куцуловић, Х. Јероснов, Е. Тосуто, К. Орожим, Н. Здравков, Е. Лоренци (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, /В. Барбијеру/ (Риголето), З. Николић, О. Бручи, /Л. Лисеану, Ш. Петрушић (Ђилда), В. Нецков, Р. Немет (Монтероне), М. Хаднађев, И. Кнежевић, С. Дракулић (Спарафучиле), Ј. Јечменица (Мадалена).
21. новембра 1972.
Диригент; Имре Топлак, /Петар Ошаницки, Илмар Лапинш (СССР)/, Редитељ; Серж Вафиадис, к.г.; Сценограф; Владимир Маренић; Костимограф; Стана Јатић; Хор: Еуген Гвоздановић; Улоге: В. Куцуловић, Ш. Мардешић, /П. Протић, Ј. Тудороју, М. Петровић, А. Серак, П. Раптис, Ф. Ђаконеску (Војвода од Мантове), Д. Мариновски, Д. Бугарин, Ф. Пухар, /О. Енигареску, Н. Митић, З. Фоглар, Б. Александров, В. Ружђак, А. Марку (Риголето), В. Бердовић, Г. Којадиновић, /М. Пец-Галер, Г. Јевтовић, М. Симоновић, Н. Сиришчевић, А. Стан-Слусор (Ђилда), Р. Немет, /Б. Јатић, В. Нецков/ (Монтероне), С. Дракулић, /Г. Сера (Спарафучиле), Ј. Јечменица, З. Николова, /Д. Јурић, М. Шијук (Мадалена).
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411