НИКОЛАЈ ВЛАДИМИРОВИЧ КОЉАДА Родио се 4. децембра 1957. у селу Пресногорковка, у Кустанајској области (на крајњем северу данашњег Казахстана). Године 1977. завршио је Свердловску позоришну школу, а 1989. Књижевни институт “А. М. Горки”. Први комад: Играјмо се залога, написао је 1986, а након тога укупно више од 90 комада, од којих је барем половина приказана у руским и иностраним позориштима. Након завршене позоришне школе радио је као глумац, те почео и сам да пише и да режира за позориште, остајући ипак, и изнад свега, плодан драмски писац. Године 1994, у Јекатеринбургу (донедавном Свердловску), уприличен је јединствени фестивал – “КОЉАДА ПЛАYС”, на којему је учествовало осамнаест руских и иностраних позоришта. Већина Кољадиних комада имала је срећну сценску судбину, а према комаду Кокошка снимљен је и филм, 1991. Његови комади приказивани су у Енглеској, Немачкој, Сједињеним Америчким Државама, Италији, Француској, Финској, Канади, Аустралији, Турској, Летонији, Литванији... као и у Србији. Николај Владимирович Кољада живи и ради у Јекатеринбургу (граду с источне стране Урала, од приближно милион становника) као један од најпознатијих позоришних писаца савремене светске драматургије, посебно цењен по самосвојном сценском изразу, препуном језичких вишеслојности утканих у говор његових јунака. Од 2002. у Јекатаринбургу постоји и Позориште Кољада, основано пишчевом потпуно приватном иницијативом и без икакве потпоре државних или локалних власти. “Хвала Богу, увек смо унапред распродати, а и публика нас воли јер нисмо дотирани“ – каже он. Педесетак ентузијаста, колико броји то позориште, ради буквално све: од израде костима до постављања сценографије. Позориште никад нема испод двадесетак комада на репертоару и с многима обилази бројне националне и међународне фестивале, враћајући се најчешће с престижним наградама. У том позоришту, отвореном према експерименту, прилику добијају и многи текстови његових студената. Сваке године Јекатаринбург је, захваљујући Кољади и његовим сарадницима, место одржавања и такмичења савремених драмских текстова под називом “Еурасиа”. Упркос свим тим и бројним другим успесима, Кољада о себи увек говори с иронијом, па чак и презриво: “Мрзе ме и због садржаја и због форме, а још више ме мрзе што живим у Јекатаринбургу, а не пијем вотку с њима”. И док га пријатељи зову “сунце руске драме” или “уралски Лопе де Вега”, Кољада каже: “Нажалост, не могу да ме зову и Голдони, јер је он знао да напише 16 комада само за време поклада, а ја стигнем једва 6 до 8 у целој години”. Николај Кољада име дели с паганским боговима среће, али га његови студенти свеједно зову “наш шеф мафије”. Људи на улици желе да га дотакну. Пре представе у његовом позоришту, посетиоци једу чорбу коју сам приправља и коју дели бесплатно, док улазнице наплаћује симболично. Након представе, они чекају у реду на његов аутограм, неке од жена у сузама. “Њихови су мужеви пијани”, рећи ће Кољада. “Све оне желе нежност. Четрдесет и пет им је година, а никад је нису добиле.”