ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
2сат(а) и 50минута
English
Ђузепе Верди
ТРУБАДУР
опера у четири чина
Ђузепе Верди
ТРУБАДУР
опера у четири чина
| Либрето - Салваторе Камарано и Леоне Емануеле Бардаре, према А. Гарсији Гутјересу Диригент АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ Редитељ ВОЈА СОЛДАТОВИЋ Сценографска адаптација ДАЛИБОР ТОБЏИЋ Костимограф ЈАСНА ПЕТРОВИЋ-БАДЊАРЕВИЋ Диригент Хора ВЕСНА КЕСИЋ-КРСМАНОВИЋ Сценски покрет ДРАГАН ЈЕРИНКИЋ Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић, Сања Миланов Суфлери: Боженка Очовај, Милана Цап |
У Л О Г Е
Гроф Луна Миодраг Д. Јовановић к.г. Леонора, дворска дама Свитлана Декар Ацучена, стара Циганка Марина Павловић Бараћ / Виолета Срећкоић Манрико, трубадур Александар Саша Петровић Ферандо, заповедник Луниних војника Горан Крнета / Бранислав Јатић Инес, Леонорина дружбеница Верица Пејић / Лаура Павловић Руиз, заповедник Манрикових војника Игор Ксионжик / Бранислав Цвијић Стари Циганин Жељко Р. Андрић Гласник Игор Ксионжик / Бранислав Цвијић ХОР И ОРКЕСТАР СНП-а |
С А Д Р Ж А Ј
Прва слика - У замку грофа Луне, заповедника краљевске војске, официр Ферандо прича окупљеним војницима како је нестао грофов млађи брат. Као дечака урекла га је стара Циганка коју је за казну стари гроф осудио на ломачу. Из освете, Циганкина кћи је украла грофовог сина, а дечје су тело нашли на истој ломачи на којој је спаљена њена мајка. Отац никада није поверовао у синовљеву смрт те је старији син обећао грофу да ће трагати за братом. При крају приче Ферандо са забњом спомиње веровање да дух спаљене Циганке лута наоколо у поноћне сате.
Друга слика - У врту замка дворска дама Леонора открива дружбеници Инес занос што га осећа према непознатом трубадуру. Стиже и гроф Луна заљубљен у Леонору, одлучан да јој призна осећања, али у том часу зачује се песма трубадура, па се гроф Луна сакрива у мрак. Серенада трубадура дозвала је поново Леонору. У мраку, забуном, она прилази скривеном Луни. У насталом сукобу Луна открива супарника, то је Манрико, непријатељ арагонског краља и вођа побуњеника, који у грофов замак долази по цену властитог живота. Њих двојица укрштају мачеве.
Трећа слика - У циганском логору Манрикова мајка Ацучена сећа се сурове смрти своје мајке која је завршила на ломачи. Занесена открива Манрику како је за освету украла грофовог млађег сина, но забуном је бацила у ватру своје властито дете. Манрико је збуњен: ко је онда он, ако није Ацученин син? Циганка му горко предбацује што у двобоју није убио Луну, али јој Манрико објашњава да му је нека виша сила зауставила руку. Ацучена тражи од њега да убудуће не штеди живот грофа Луне и да изврши освету. Гласник му доноси вест о одласку Леоноре у манастир, јер верује да је Манрико страдао у борби. Манрико жури да је спаси.
П а у з а
Четврта слика - Гроф Луна с војницима чека сакривен у манастиру у намери да отме Леонору. Пре него што су то успели стиже и Манрико са својом четом и Леонора, срећна, одлази са њим.
Пета слика - У логору под тврђавом Кастелор војнице грофа Луне припремају се за јуриш. Стража открива у близини Циганку Ацучену и доводи је пред Луну. Ацучена тражи сина, а када у разговору дозна да је Луна брат дечака што га је у младости отела да би осветила мајку, обузима је паника. И Ферандо је препознаје. У очају, Ацучена помиње Манриково име и тиме одаје Луни да је ухватио мајку омрзнутог противника и супарника. Луна је осуђује на ломачу.
Шеста слика - У замку Кастелор Леонора и Манрико су пред венчањем, но стиже вест да је Ацучена заробљена и да је воде на ломачу. Манрико позива своје војнике и креће да ослободи мајку.
П а у з а
Седма слика - Манрико је изгубио битку, ухваћен је и заточен у тамници. Леонора одлучује да га спасе по цену властитог живота. Са собом носи сакривени отров, који ће јој помоћи у одсудном часу. Стиже Луна и Леонора нуди себе у замену за Манриков живот. Луна пристаје и одмах издаје налог за ослобађење Манрика. За то време Леонора испија отров.
Осма слика - У мрачној тамници Ацучена и Манрико очекују смрт. Долази Леонора носећи Манрику вест о помиловању. Сазнавши да она не може поћи с њим, Манрико је оптужује за издају. Тек када она клоне, он сазнаје страшну истину. Она умире а Манрика воде на губилиште. У том тренутку буди се Ацучена и панично тражи Манрика. Луна јој показује губилиште. Она открива Луни да је убио рођеног брата, а затим колоне крикнувши: “Сад си освећена, мајко!”
О О П Е Р И
У трагању за новим либретом, по завршетку Риголета (1851), Верди се поново прихватио литературе. Овај пут пажњу му је привукла драма Трубадур (Ел тровадор), тада младог шпанског аутора Антониа Гарсије Гутјереса (Антониа Гарцие Гуттиереза), познатог представника шпанског романтизма. Привукао га је лик Циганке Ацучене, жене с необичним и “јединственим” карактером, како је Верди говорио. Либретиста Салваторе Камарано (Салваторе Цаммарано), с којим је мајстор већ сарађивао, добио је нови задатак. На жалост није успео завршити Трубадура, умро је 1852. године, а задатак је преузео његов млађи колега Емануел Бардаре (Емануеле Бардаре). Технички део партитуре завршио је Веди за само четири недеље.
Премијера опере Трубадур 19. јануара 1853. била је изведена заиста под драматичним околностима. Римска публика стајала је у блату и води до глежња пред благајном Аполо театра, јер се Тибар тих дана излио преко својих обала и поплавио римске улице. Успех премијере био је прави тријумф, од тог тренутка опера је започела свој пут по свету који и данас траје.
Музика у Трубадуру је спонтана, извире из срца и плени својом снагом и непосредношћу у аријама, ансамблима, дуетима. Цео материјал поделио је на четири чина и свакоме дао драматуршки врло јасан наслов: дуел, манастир, Циганка и отмица. Он је разбио схематизацију италијанске оперске либретистике. Дубоко је захватио у драму и музички карактер ликова гледајући у својим оперским јунацима најпре људе, човека са свим његовим добрим и лошим особинама. У једној таквој романтичарској наивној фабули срећемо неколико тема. Главна тема из које резултира и сама идеја опере је освета Циганке. Контрастна тема, ако је тако можемо назвати, је освета грофа Луне. Најснажнија драматичка снага лежи у Ацучени чији нагон и страст стављају радњу у покрет. “Морају се обе велике страсти те жене, Ацучене, оставити да трају до краја, љубав према Манрику и дивља жеђ за освету мајке”. Друга тема је тема љубави. Љубав Манрика и Леоноре с једне стране, а друга, љубав Луне према Леонори. Трећа тема је политичка борба између двају кнезова у чијим се таборима налазе и два супарника, Манрико и Луна. Трагична судбина Манрика, Леоноре, Ацучене и Луне може се схватити једино у романтичарском концепту опере - о идеји фаталности, а то је: проклетство и казна судбине се не може избећи.
У својој основној карактеристици то је права италијанска опера, или боље рећи права драма, где и белканто и драма чине целину. Може се слободно рећи да се у опери Трубадур изражавају спонтано и искрено карактеристике његовог генија и његове уметности.
М. САБЉИЋ
О А У Т О Р У
ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ (Le Ronkole 10 X 1813 – Милано 27. И 1901).
Спада међу најзначајније композиторе италијанске опере не само у XИX веку него и у читавом њеном раздобљу.
Његово стварање протеже се на распон од преко пола столећа. Читавог свог дугог живота Верди се бавио готово искључиво компоновањем опера. Написао их је много више него што се обично мисли – чак 26, од којих поједине имају по две верзије.
Прва Вердијева опера ОБЕРТО, изведена је у Милану 1839. године, а за њом даље следе: ЈЕДАН ДАН КРАЉЕВАЊА (Лажни Станислав), 1840; НАБУКО, (1842), ЛОМБАРДИЈЦИ, 1843. (прер. 1847); ЕРНАНИ (по В. Игоу), 1844; ДВА ФОСКАРА (по Бајрону), 1844; ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА, 1845; АЛСИРА (по Волтеру), 1845; АТИЛА, 1846; МАГБЕТ (по Шекспиру), 1847. (прер. 1865); РАЗБОЈНИЦИ (по Шилеру), 1847; ГУСАР, 1848; БИТКА КОД ЛЕЊАНА, 1849; ЛУЈЗА МИЛЕР (по Шилеру), 1849; СТИФЕЛИО, 1850. (прер. 1857); РИГОЛЕТО (по В. Игоу), 1851; ТРУБАДУР, 1853; ТРАВИЈАТА (по А. Дими мл.), 1853; СИЦИЛИЈАНСКЕ ВЕЧЕРИ, 1855. (прер. 1856); СИМОН БОКАНЕГРА, 1857. (прер. 1881); БАЛ ПОД МАСКАМА, 1859; МОЋ СУДБИНЕ, 1862. (прер. 1869); ДОН КАРЛОС, 1867; АИДА, 1871; ОТЕЛО (по Шекспиру), 1887. и ФАЛСТАФ (по Шекспиру) 1893.
Већ прве Вердијеве опере поседују изузетне музичке квалитете. Ослободивши се утицаја Росинија и Доницетија, Верди постепено проналази властити уметнички израз. Тежиште његових опера је на вокалном делу партитуре, а главно му је изражајно средство арија. Али Верди открива и у хору врло важан конструктивни елемент који ће, нарочито у Набуку, постати један од главних фактора радње – симбол храбрости и снаге широких народних маса.
У то време В. је написао, једну за другом, три своје славне опере, блиставо сазвежђе од три сјајне звезде: Риголето, Трубадур и Травијата, популарне и јуче и данас, стално на репертоару оперских сцена широм света.
Иако су конструкцијом врло блиска традиционалном типу велике романтичне опере, та дела доносе новости које су повредиле искварени укус размажене италијнске позоришне публике. Оживљавајући на сцени дворску луду (Риголето), Цигане (Трубадур) или жену из полусвета (Травијата), он ће мајсторски продрети у психу тих људи и постићи врхунац драмске напетости управо у њиховом сукобу с изопаченошћу и лицемерјем тадашњих друштвених прилика. Та тежња за реализмом и прецизном карактеризацијом ликова повлачи за собом и нов однос према либрету, који за Вердија није нужно зло при компоновању опере, него прави извор инспирације. Из његових писама либретистима Ф. М. Пиавеу и А. Боиту лако је закључити да је сам правио скице с детаљним описима призора, карактера и понашања ликова, па се улога либретисте често ограничавала само на преношење Вердијевог плана из прозе у стихове. Нужна последица Вердијеве оперске концепције јест и нови третман гласова, али је пренагљена тврдња да он у својој романтичној трилогији – како неки заједнички именом зову те три опере – потпуно прекида с традицијом белканта. Верди остаје увек и пре свега мелодичар, али му певање није циљ него средство за интензивније оживљавање драмске радње.
Његове опере, које и данас стоје као основа светског оперског репертоара, бесмртни су споменик италијанској оперској уметности и трајно сведочанство о непролазној лепоти Вердијеве музике.
Вердијеве опере извођене на сцени Српског народног позоришта: Трубадур, Травијата, Риголето, Аида, Бал под маскама, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет. Опера Трубадур је прва Вердијева опера изведена 17. фебруара 1921. године, а опера Травијата је најчешће извођена опера на сцени СНП.
О Д И Р И Г Е Н Т У
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
Рођена 1965. у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, код професора Станка Шепића 1988. године; на истом факултету је и магистрирала 2000. године.
Носилац је неколико савезних награда стечених током студија: Сарајево, 1983, Загреб, 1986 – награда на ХХ такмичењу музичких уметника Југославије, као и награде Универзитета уметности у Београду. Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије и Оркестром Академије уметности из Новог Сада. Током студија ангажована у КУД “Абрашевић” и хору Београдски мадригалисти. У Опери Народног позоришта у Београду делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. године је стални диригент Опере Српског народног позоришта где на репертоару има опере и оперете: Трубадур, Набуко, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Тоска, Катарина Измајлова, Боеми и балете Ромео и Јулија и Лабудово Језеро.
Награде: Годишња награда СНП за дириговање оперете Слепи миш 2004. и за дириговање праизведбе опере Васкрсење Франка Алфана 2005, похвала за дириговање балета Ромео и Јулија 2008.
С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у 1995, у Центру “Сава” 2003. и 2004. године, а у јуну 2006. на Интернационалоном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска) с опером Васкрсење. Члан је Удружења музичких уметника Србије.
О Р Е Д И Т Е Љ У
ВОЈА СОЛДАТОВИЋ
Рођен је у Новом Саду, где се и школовао. После матуре, 1964. године, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани режијом Голдонијеве комедије Слуга двају господара, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу. У СНП-у је остао четири сезоне.
Године 1971. прелази у Марибор у Словенско народно гледалишче у коме остаје двадесет сезона, да би се 1. јануара 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. То позориште у коме је, наравно, и режирао, под његовим уметничким вођством доживљава својеврсну ренесансу. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. У свом изузетно богатом уметничком билансу за 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.
Режирао је у свим словеначким позориштима, али и у многим позориштима бивше Југославије, као и у Румунском националном театру у Темишвару.
Његове представе су игране на гостовањима у Италији, Аустрији, Чешкој, Мађарској, Румунији и Француској.
Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља “Јован Ђорђевић” 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.
Воја Солдатовић је имао бројне наступе и као глумац у позоришту, на телевизији и на филму, а посебно су запажени његови наступи у Мариборској опери (седам улога). У нашој опери наступао у музичком спектаклу Код Феме на балу и у оперети Војвода од Рајхштата.
У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама Г. Доницетија, која је проглашена представом сезоне 1991/1992., а маја 2003. гостовала на Музичком фестивалу у Темишвару (Румунија).
Године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а, проглашена је представом сезоне 1992/1993., док је Солдатовић добио годишњу награду СНП-а за режију. Представа је с великим успехом је гостовала на Музичком фестивалу у Темишвару 1995. Године 1999. је режирао оперу Алеко С. Рахмањинова, која је проглашена представом сезоне 1999/2000. и награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације на двема представама у Кану (Француска) 2006. године.
Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од Ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Зорана Јовановића Јежева кућица и Медведова женидба, докје режијски обновио Вердијеву Травијату, с екипом најмлађих певача.
За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму младим оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.
АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ
Рођена 1965. у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, код професора Станка Шепића 1988. године; на истом факултету је и магистрирала 2000. године.
Носилац је неколико савезних награда стечених током студија: Сарајево, 1983, Загреб, 1986 – награда на ХХ такмичењу музичких уметника Југославије, као и награде Универзитета уметности у Београду. Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије и Оркестром Академије уметности из Новог Сада. Током студија ангажована у КУД “Абрашевић” и хору Београдски мадригалисти. У Опери Народног позоришта у Београду делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. године је стални диригент Опере Српског народног позоришта где на репертоару има опере и оперете: Трубадур, Набуко, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Тоска, Катарина Измајлова, Боеми и балете Ромео и Јулија и Лабудово Језеро.
Награде: Годишња награда СНП за дириговање оперете Слепи миш 2004. и за дириговање праизведбе опере Васкрсење Франка Алфана 2005, похвала за дириговање балета Ромео и Јулија 2008.
С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у 1995, у Центру “Сава” 2003. и 2004. године, а у јуну 2006. на Интернационалоном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска) с опером Васкрсење. Члан је Удружења музичких уметника Србије.
О Р Е Д И Т Е Љ У
ВОЈА СОЛДАТОВИЋ
Рођен је у Новом Саду, где се и школовао. После матуре, 1964. године, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани режијом Голдонијеве комедије Слуга двају господара, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу. У СНП-у је остао четири сезоне.
Године 1971. прелази у Марибор у Словенско народно гледалишче у коме остаје двадесет сезона, да би се 1. јануара 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. То позориште у коме је, наравно, и режирао, под његовим уметничким вођством доживљава својеврсну ренесансу. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. У свом изузетно богатом уметничком билансу за 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.
Режирао је у свим словеначким позориштима, али и у многим позориштима бивше Југославије, као и у Румунском националном театру у Темишвару.
Његове представе су игране на гостовањима у Италији, Аустрији, Чешкој, Мађарској, Румунији и Француској.
Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља “Јован Ђорђевић” 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.
Воја Солдатовић је имао бројне наступе и као глумац у позоришту, на телевизији и на филму, а посебно су запажени његови наступи у Мариборској опери (седам улога). У нашој опери наступао у музичком спектаклу Код Феме на балу и у оперети Војвода од Рајхштата.
У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама Г. Доницетија, која је проглашена представом сезоне 1991/1992., а маја 2003. гостовала на Музичком фестивалу у Темишвару (Румунија).
Године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а, проглашена је представом сезоне 1992/1993., док је Солдатовић добио годишњу награду СНП-а за режију. Представа је с великим успехом је гостовала на Музичком фестивалу у Темишвару 1995. Године 1999. је режирао оперу Алеко С. Рахмањинова, која је проглашена представом сезоне 1999/2000. и награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације на двема представама у Кану (Француска) 2006. године.
Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од Ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Зорана Јовановића Јежева кућица и Медведова женидба, докје режијски обновио Вердијеву Травијату, с екипом најмлађих певача.
За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму младим оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411