ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
0сат(а) и 0минута
English
Ђакомо Пучини
МАДАМ БАТЕРФЛАЈ
опера у четири чина
Либрето према истоименој драми Д. Беласка написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза Диригент ЗОРАН ЈУРАНИЋ Редитељ МЛАДЕН САБЉИЋ + Режијска обнова КАТАРИНА МАТЕОВИЋ-ТАСИЋ Сценографију Ф.Поточника обновио Далибор Тобџић Костимограф Стана Јатић Диригент Хора Весна Кесић-Крсмановић Корепетитор Тамара Јовићевић Сценски покрет Ферид Карајица Концертмајстор Владимир Ћуковић, Александра Крчмар Инспицијенти Тања Цвијић, Дејан Теодоровић Суфлери Боженка Очовај, Милана Цап-Ћујић Обрада текста за дисплеј Иван Свирчевић Мајстор светла Младен Букари |
У Л О Г Е Ћо-Ћо-Сан, звана Мадам Батерфлај Милица Стојадиновић / Валентина Миленковић, Свитлана Декар Сузуки, њена служавка Јелена Кончар / Виолета Срећковић, Марина Павловић-Бараћ Б. Ф. Пинкертон, поручник америчке морнарице Саша Штулић / Александар Саша Петровић Кејт Пинкертон, његова супруга Лаура Павловић Шарплес, амерички конзул у Нагасакију Васа Стајкић Горо, трговачки посредник Игор Ксионжик Бонзо, јапански свештеник, стриц Ћо-Ћо-Сан Владимир Зорјан / Бранислав Јатић Јамадори Горан Крнета / Жељко Р. Андрић Комесар Жељко Р. Андрић / Иван Николић Службеник регистратуре Јован Пејић Мајка Ћо-Ћо-Сан Марина Арас Дете Алекса Штулић / Виктор Кастел |
С А Д Р Ж А Ј
Први чин
Амерички поморски официр Пинкертон, одлучио је да се ожени младом дражесном гејшом Ћо-Ћо-Сан коју је назвао Батерфлај ("Лептирица"). Купио је малу кућу од прућа у цветном врту.
Посећује га амерички конзул у Нагасакију, који невољно прима Пинекртоново иронично објашњење да, по јапанским законима, брак и кућу може отказати сваког првог у месецу. Конзул Шарплес мисли да је Ћо-Ћо-Сан искрено заволела Пинкертона и да овај не би смео повредити њена осећања. Али, Пинкертон испија здравицу "правом" браку с једном Американком.
Издалека се зачује песма, долази невеста са сватовима.
Трговачки посредник Горо указује Американцима да је Ћо-Ћо-Сан из отмене племићке породице која је осиромашила, пошто је њен отац пао у немилост на двору и, по налогу Микада, извршио самоубиство харакиријем. Ћо-Ћо-Сан је, између осталих ствари, донела и нож којим се њен отац убио.
Обавља се кратка церемонија венчања, а затим се гости припремају за одлазак, пошто је конзул с чиновницима већ кренуо натраг у град.
Одједном се из даљине зачује клетва. Стриц Ћо-Ћо-Сан, стари јапански свештеник Бонзо, дознавши да му је нећака напустила своју веру, долази и проклиње је због тога.
Ћо-Ћо-Сан је дубоко потресена тим догађајем, али се ипак, сва срећна, предаје љубави према Пинкертону.
Други чин
Прошле су три године. Пинкертон је напустио своју невесту после неколико месеци, не јавивши се више. Иако сви наговарају Ћо-Ћо-Сан да га заборави и потражи срећу на другој страни, она га и даље верно чека. Када јој Сузуки наговести да им је преостало још мало новца, она разочарано закључује да превише троше. Теши се и нада, те уверава Сузуки, како ће се ипак једног дана Пинкертонов брод опет појавити у луци Нагасакија.
Код Ћо-Ћо-Сан долази конзул Шарплес. Она је сва ван себе од узбуђења јер слути да јој он доноси вести од Пинкертона.
Конзул је сметен. Пинкертон му је послао писмо у којем га званично моли да саопшти Батерфлај о његовој женидби с једном Американком. Њено узбуђење не даје му снаге да јој саопшти садржај читавог писма. У том часу долази принц Јамадори и удвара јој се, она га упорно одбија. Принц одлази, али с надом да ће Ћо-Ћо-Сан ипак променити своје мишљење.
Конзул тада даје до знања малој Јапанки да ју је Пинкертон можда заборавио и да се никада више неће вратити. На те речи Ћо-Ћо-Сан огорчено прекида разговор и излази из собе. Одмах затим се враћа, с малим плавокосим дететом и с питањем: "Зар Пинкертон може заборавити ово?"
Шарплес је ганут. Пинкертон не зна да има синчића, али он ће му то свакако јавити.
Након конзуловог одласка, Сузуки узбуђено јавља Ћо-Ћо-Сан да се Горо, који је довео Јамадорија, наоколо шуња и прича како се не зна ко је отац детета. Ћо-Ћо-Сан запрети ножем Гороу који успева да побегне.
Тада одјекне хитац из луке. Велики ратни брод допловио је у Нагасаки. Ћо-Ћо-Сан узбуђено дурбином покушава да прочита његово име. То је Пинкертонов брод! У великој радости она и Сузуки доносе из врта цвеће којим украшавају кућу, а затим се спрема да чека с дететом и Сузуки мужевљев повратак. Из даљине се чује песма морнара у луци.
Трећи чин
Свануо је дан. Сузуки се буди и наговара Ћо-Ћо-Сан да се одмори. Она пристаје и излази из собе носећи уснуло дете којем пева успаванку. Сузуки остаје сама, те њу прву сусреће Пинекртон, у пратњи своје жене Кејт и конзула. Сузуки је свесна да ће то бити крај мале Јапанке.
Пинкертон и Шарплес траже од ње да наговори Ћо-Ћо-Сан да Пинкертону и његовој жени преда сина. Сузуки пристаје тешка срца, али уз услов да прво остане насамо с њом.
Пинекртон, због гриже савести, не може више да издржи, те се повлачи.
Одједном наилази Ћо-Ћо-Сан. Угледавши конзула, мисли да је ту и Пинкертон. Тражећи га свуда по кући, наилази на ледено ћутање присутних. У врту спази непознату даму.
Сазнавши истину, она се ломи, но пристаје да преда дете, обраћајући се сада младој Американки, као "најсрећнијој од свих жена". Једини услов Ћо-Ћо-Сан је да Пинекртон дође по сина сам, кроз један сат.
Посетиоци одлазе, а Ћо-Ћо-Сан врши припреме за харакири; узима очев нож и чита посвету на њему: "Боље је часно умрети него нечасно живети."
За то време, слутећи несрећу, Сузуки шаље дете у собу код мајке. Она целива сина, грлећи га очајно, и упућује му последње збогом.
Оставши сама, убија се иза паравана очевим ножем. Кад Пинкертон стигне, већ је касно.
О О П Е Р И
ПУЧИНИЈЕВА ПАРТИТУРА ЈЕ КАО РЕЖИЈСКА КЊИГА
Опера Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија је велики изазов за уметника зато што захтева, у ствари, три уметника: певача, музичара и глумца. То је комплетан репертоар и данашњи захтеви савременог оперског театра као и савремене публике, чији су ниво и критеријуми веома високи, захтева то тројство, не само за певање него и за музицирање и глуму. У овој опери је све то присутно. И ако говоримо о Пучинију који је за разлику од Вердија стварао у великим плохама, у великим захватима, морамо истаћи да је то један мозаик реалистичких, поетских сцена које захтевају изузетну интерпретацију, и музичку и сценску. Заправо, његова партитура, је режијска књига коју диригент и режисер морају да дешифрују и да на тај начин предају све оне дивне ликове, нарочито женске, чији је Пучини велики мајстор, али Ћо-Ћо-Сан је био њему најмилији. Покушао бих да парафразирам неколико речи које је Пучини говорио: "Ја увек видим њен лик пред собом, те мале слатке Јапанке која је пуна бола у души". Тада је рекао: "Ја нисам створен за велике гестове, ја волим обичне мале људске ствари, али кад су оне истините, искрене и кад долазе од срца." Према томе, то је мото који нас је руководио у раду с уметничким ансамблом, у заједници с маестром Топлаком да то остваримо. Био је то наш путоказ. Имали смо рад с два, конкретна ансамбла -време је било доста ограничено, људи су показали велику заинтересованост, велику уметничку дисциплину и залагање. Могу да кажем да резултат неће изостати и ја сам велики оптимиста. Гледајући последње пробе, ипак, мислим да су ствари успешно савладане. Опера Мадам Батерфлај спада у оне најпопуларније опере и ја сам уверен да ће публика ту оперу веома здушно примити, посебно женски део оперске публике коме је опера Мадам Батерфлај једна од најмилијих опера.
ПРОКЛЕТА, АЛИ СРЕЋНА
Овим речима, које је исписао на полеђини слике мале Јапанке ноћи 17. фебруара 1904. године, Ђакомо Пучини покушао је да изрази огорчење, бол и разочарање након неуспеле премијере опере Мадам Батерфлај у Миланској скали. Стравично ојађен, јер је био у дубини душе уверен да је написао своје до тада најбоље и најекспресивније дело, Пучини се препустио тузи и очајању, али је ипак искрено веровао у скору ренесансу своје опере - и није се преварио. Већ након три и по месеца, након вишеслојних коректура, Мадам Батерфлај је у Бреши засијала пуним сјајем којим живи до дан данас.
Историјски настанак опере типичан је "пучинијевски". Боравећи у Лондону 1900. године, припремајући Тоску у Ковент Гардену, Пучини је имао прилику да види безличну драму Мадам Батерфлај коју је славни драмски писац Давид Беласко драматизовао према новели Јохана Лутера Лонга. Одушевљен темом, композитор енергично тражи од Беласка дозволу да компонује оперу истоименог назива. "Не можете одбити Талијана који моли и грли вас плачним очима" - уз ове речи Пучини добија дозволу писца.
Почетком века Пучини је већ био веома искусан и омиљен композитор. Његове опере Манон Леско, Боеми, Тоска изводиле су се по целом свету и публика их је примала пуним срцем. Реално је осликавао човека онаквог какав јесте, све животне детаље, начин живота, манире и обичаје у крајње различитим животним условима, (оријентална Турандот, европска Мими, источњачка девојчица Ћо-Ћо-Сан). Можда су то били и основни принципи који су довели до тога да се Пучини у свом времену сматрао помало "баналним" композитором дотакавши у свом драматуршко-композиторском опусу "обичан народ". Поједностављени садржаји либрета његових опера, насталих из свакодневице први пут су донесени кроз уметност на оперску сцену. Додајмо још и ово: Пучини је био изванредан познавалац оркестра, музички сликар солистичких и хорских деоница, а драматургију музичке сцене довео је до савршенства.
Ипак, рад на опери Мадам Батерфлај није текао без проблема. Најпре су либретисти Ђузепе Ђакоза и Луиђи Илика од једночинке морали да направе оперски либрето у три чина, а затим је пред композитора искрсао нови драматуршки проблем предуго трајање другог чина. У коначној верзији, која и данас живи, проблем је решио драстичним краћењем, те повезивањем другог и трећег чина прекра-сним оркестарским интермецом. Да би постигао што већу аутентичност Пучини је проучавао јапанску музику, начин живота и обичаја, консултујући се с јапанским дипломатама, уметницима, као и свим онима који су му у том смислу могли бити од помоћи. Како је то било време у коме су Европљани откривали и истраживали егзотичне и далеко-источњачке крајеве, то је за Пучинија задатак био још изазовнији. Испунио га је на најбољи могући начин створивши дело трајне и непролазне вредности, дело које је заживело и уврстило се у класични репертоар највећих оперских кућа, дело које се уткало у широке народне масе, чију је музику одушевљено прихватио цео свет.
ПУЧИНИЈЕВА ПАРТИТУРА ЈЕ КАО РЕЖИЈСКА КЊИГА
Опера Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија је велики изазов за уметника зато што захтева, у ствари, три уметника: певача, музичара и глумца. То је комплетан репертоар и данашњи захтеви савременог оперског театра као и савремене публике, чији су ниво и критеријуми веома високи, захтева то тројство, не само за певање него и за музицирање и глуму. У овој опери је све то присутно. И ако говоримо о Пучинију који је за разлику од Вердија стварао у великим плохама, у великим захватима, морамо истаћи да је то један мозаик реалистичких, поетских сцена које захтевају изузетну интерпретацију, и музичку и сценску. Заправо, његова партитура, је режијска књига коју диригент и режисер морају да дешифрују и да на тај начин предају све оне дивне ликове, нарочито женске, чији је Пучини велики мајстор, али Ћо-Ћо-Сан је био њему најмилији. Покушао бих да парафразирам неколико речи које је Пучини говорио: "Ја увек видим њен лик пред собом, те мале слатке Јапанке која је пуна бола у души". Тада је рекао: "Ја нисам створен за велике гестове, ја волим обичне мале људске ствари, али кад су оне истините, искрене и кад долазе од срца." Према томе, то је мото који нас је руководио у раду с уметничким ансамблом, у заједници с маестром Топлаком да то остваримо. Био је то наш путоказ. Имали смо рад с два, конкретна ансамбла -време је било доста ограничено, људи су показали велику заинтересованост, велику уметничку дисциплину и залагање. Могу да кажем да резултат неће изостати и ја сам велики оптимиста. Гледајући последње пробе, ипак, мислим да су ствари успешно савладане. Опера Мадам Батерфлај спада у оне најпопуларније опере и ја сам уверен да ће публика ту оперу веома здушно примити, посебно женски део оперске публике коме је опера Мадам Батерфлај једна од најмилијих опера.
Младен Сабљић
ПРОКЛЕТА, АЛИ СРЕЋНА
Овим речима, које је исписао на полеђини слике мале Јапанке ноћи 17. фебруара 1904. године, Ђакомо Пучини покушао је да изрази огорчење, бол и разочарање након неуспеле премијере опере Мадам Батерфлај у Миланској скали. Стравично ојађен, јер је био у дубини душе уверен да је написао своје до тада најбоље и најекспресивније дело, Пучини се препустио тузи и очајању, али је ипак искрено веровао у скору ренесансу своје опере - и није се преварио. Већ након три и по месеца, након вишеслојних коректура, Мадам Батерфлај је у Бреши засијала пуним сјајем којим живи до дан данас.
Историјски настанак опере типичан је "пучинијевски". Боравећи у Лондону 1900. године, припремајући Тоску у Ковент Гардену, Пучини је имао прилику да види безличну драму Мадам Батерфлај коју је славни драмски писац Давид Беласко драматизовао према новели Јохана Лутера Лонга. Одушевљен темом, композитор енергично тражи од Беласка дозволу да компонује оперу истоименог назива. "Не можете одбити Талијана који моли и грли вас плачним очима" - уз ове речи Пучини добија дозволу писца.
Почетком века Пучини је већ био веома искусан и омиљен композитор. Његове опере Манон Леско, Боеми, Тоска изводиле су се по целом свету и публика их је примала пуним срцем. Реално је осликавао човека онаквог какав јесте, све животне детаље, начин живота, манире и обичаје у крајње различитим животним условима, (оријентална Турандот, европска Мими, источњачка девојчица Ћо-Ћо-Сан). Можда су то били и основни принципи који су довели до тога да се Пучини у свом времену сматрао помало "баналним" композитором дотакавши у свом драматуршко-композиторском опусу "обичан народ". Поједностављени садржаји либрета његових опера, насталих из свакодневице први пут су донесени кроз уметност на оперску сцену. Додајмо још и ово: Пучини је био изванредан познавалац оркестра, музички сликар солистичких и хорских деоница, а драматургију музичке сцене довео је до савршенства.
Ипак, рад на опери Мадам Батерфлај није текао без проблема. Најпре су либретисти Ђузепе Ђакоза и Луиђи Илика од једночинке морали да направе оперски либрето у три чина, а затим је пред композитора искрсао нови драматуршки проблем предуго трајање другог чина. У коначној верзији, која и данас живи, проблем је решио драстичним краћењем, те повезивањем другог и трећег чина прекра-сним оркестарским интермецом. Да би постигао што већу аутентичност Пучини је проучавао јапанску музику, начин живота и обичаја, консултујући се с јапанским дипломатама, уметницима, као и свим онима који су му у том смислу могли бити од помоћи. Како је то било време у коме су Европљани откривали и истраживали егзотичне и далеко-источњачке крајеве, то је за Пучинија задатак био још изазовнији. Испунио га је на најбољи могући начин створивши дело трајне и непролазне вредности, дело које је заживело и уврстило се у класични репертоар највећих оперских кућа, дело које се уткало у широке народне масе, чију је музику одушевљено прихватио цео свет.
Катарина Матеовић-Тасић
О А У Т О Р У
ЂАКОМО ПУЧИНИ (Гиацомо Пуццини, 1858-1924) најомиљенији је представник оперског веризма којем је дао изразито личну лирску особину. Постојање те лирске особине, не искључује, међутим, код њега и снажан осећај за сценску драматику. Пучинијева оперска музика не може се не разумети и вероватно нема гледаоца који не би могао схватити шта му та музика говори, шта описује, какав карактер представља, због чега је разнежен, односно над чим се жести. Та потпуна разумљивост и непосредна пријемчивост стајала је Пучинијеву музику тешких осуда због наводне баналности и јефтиних ефеката. Па ипак, ни један, па ни најстрожи музички судија није могао тврдити да је у тој музици нешто лоше или недоречено. Са занатског становишта Пучини је заиста био савршен мајстор. Остао је доследан веризму: њега занима само жив човек, његов бол, ситне радости, животне трагедије. Пучинијев музички театар тако треба и доживети; у дубоком урањању у свакодневна, обична људска реаговања без великих, херојских гестова. Јер, није битна локација неког лика: напуштених и преварених жена, на пример, које не могу преболети бол увреде и губитка, има на свим меридијанима, а не само у Јапану. И зато судбина Пучинијеве Батерфлај непогрешиво доводи до ганућа сваки аудиторијум који се не треба тога стидети; у тој опери као и у сваком од мајсторових зрелих дела, сваки је такт музичке уметности вредан да се воли и увек изнова доживљава.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411