ЛОКАЦИЈА
Сцена "Јован Ђорђевић"
ТРАЈАЊЕ
2сат(а) и 15минута
English
Ђузепе Верди
ДАМА С КАМЕЛИЈАМА
балет у два чина
| Либрето КРУНИСЛАВ СИМИЋ, према истоименом роману Александра Диме Сина Оркестрација ИРЕНА ПОПОВИЋ и МИЛОРАД МАРИНКОВИЋ Кореограф и редитељ КРУНИСЛАВ СИМИЋ Снимак Оркестра СНП- а (Диригент ЗОРАН ЈУРАНИЋ, Хрватска) Дизајн звука ЛАДО ЛЕШ Сценограф ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ Костимограф БОЈАНА НИКИТОВИЋ Асистент кореографа ЈУЛИЈАНА СРЕМАЦ + Репетитори МИЛАН ЛАЗИЋ и ЏАНА ЧУРЧИЋ Асистент костимографа Снежана Хорват Асистент сценографа Надица Даниловац Концертмајстори Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов Корепетитори и тонски сарадници Золтан Гајдош, Иван Маркович, Предраг Петрушевски Инспицијенти Иван Свирчевић, Дејан Теодоровић, Тања Цвијић Мајстор светла Младен Букарица |
У Л О Г Е Маргерита Готје Јелена Лечић Колчерију Арман Дивал Ливију Хар Господин Дивал, Арманов отац Такуја Сумитомо Приданса Диверноа, Маргеритина дружбеница Олга Аврамовић Мадам Олемпа, куртизана Маријана Ћурчија Гастон Р..., Арманов пријатељ Андреј Колчерију Гроф Де Н..., Маргеритин љубавник Влад Молдован Нанина, собарица Мирјана Дробац Глумци опере Комик Драган Влалукин, Дуња Лепуша, Џошуа Икоб Опера Комик, Винска песма, Коцкарница, Забава на селу Солисти и ансамбл балета: Биљана Бабијановић, Соња Батић, Милана Балаж, Маријета Вираг, Бранкица Вучићевић, Данијела Војновски, Соња Гаврилов, Гизела Грегоровић, Бранка Глигорић, Фросина Димовска, Ана Ђурић, Ивана Иванов Маћешић, Марија Јанковић, Љиљана Јокановић, Милена Кркотић, Катарина Кљајић, Јована Лалић, Дуња Лепуша, Јелена Марковић, Асука Маруо, Ирена Месарош, Бојана Матић, Ивана Нанић Сувачаревић, Азуса Оиши, Ивана Оршолић, Сања Павић, Јована Пауновић, Теона Радановић, Зорана Радивојевић, Надежда Салак, Александра Станаревић, Маја Станковић, Марија Шарчевић, Давид Груосо, Иван Ђерковић, Милан Иван, Џошуа Икоб, Ранко Лазић, Ђулио Милите, Лућиан Пушкаш, Бојан Раднов, Марко Стојановић, Исмет Фетаховић ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА |
С А Д Р Ж А Ј
Пролог
Аукција. Кроз високе прозоре који су гледали на булевар наспрам цркве Свете Магдалене, заштитнице Маргерите Готје, продирало је сунце у одаје у којима се угасио њен живот. Свака ствар у том раскошном стану била је на свом месту. На дну одаје назире се силуета судског извршитеља који дискретно обавља аукцију свих затечених предмета, док се отмене даме и најискусније париске кокете диве лепоти и префињености њеног тоалетног прибора. За разлику од осталих посетилаца који су грозничаво куповали и најмању ситницу, могао се лако уочити младић који је крај прозора, при слабом дневном светлу, читао дневник Маргерите Готје. Занесен читањем, није ни приметио да је аукција већ одавно завршена. Судски извршитељ љубазно му приђе и упита га да ли је познавао покојницу. Он потврдно климну главом и упути се ка излазу.
Први чин
Опера Комик. Маргерита Готје присуствује свим премијерама, проводи свако вече на представама и баловима. Те вечери у опери Комик приказивао се нови комад, који је окупио све виђеније Парижане, критичаре и поклонике уметности. Маргеритин долазак и њена блистава лепота одузимају дах свим присутнима. Ласкави жагор прати је док пролази, па јој се клањају и они који је не познају, док она, спокојна и заклоњена иза свог уобичајеног презира, прима све почасти, као да јој с правом припадају.
Долази Арман у пратњи пријатеља Гастона и својом појавом скреће пажњу на себе. Маргерита показује интересовање, распитује се за Армана. Атмосферу испразног говоркања, трачева и интрига прекида звоно за почетак представе. Арман моли Гастона да га упозна с Маргеритом, јер се знају одраније. Она му лако климне главом, потом се окрене својој пријатељици Приданси, прошапута јој неколико речи, па обе прасну у смех. Арман схвати да је он повод те веселости и његова збуњеност се удвостручи. Желећи да оправда Маргеритино понашање, Гастон износи своје мишљење о женама попут ње. По завршетку представе приређен је пријем у свечаној сали опере Комик. Арман жели да се поново сретне с Маргеритом, а пријем је права прилика за то. Маргерита је у центру пажње, круг око ње полако се сужавао, па се тако нашла очи у очи с Арманом. Оставивши руку свог каваљера, почиње да игра с Арманом. Играла је предивно, једва додирујући тло. Маргерита и Арман остају сами, он јој говори шта осећа према њој. Маргерита пристаје да јој Арман буде нови љубавник, али му поставља три услова: да буде поверљив, покоран и дискретан. Арман пристаје. Њихов разговор прекидају Приданса и Гастон. Маргерита, и сама изненађена новим осећањем према Арману, у друштву Придансе напушта театар Комик. Гастон спречава Армана да истог часа пође за њима, јер ће и тако касније посетити Маргериту у њеном дому.
Маргеритин дом. Маргерита није изненађена ненајављеним доласком Армана. Гости у њеној кући, гроф Де Н... и мадам Олемпа, увређени одлазе. Маргерита и Арман се препуштају љубавном заносу, срећни су. (Ода љубави)
П а у з а
Други чин
Село поред Париза. Маргерита и Арман проводе срећне дане. Маргерита је миљеница тог лепог места. Предводи сва весеља, уноси живот на балове, намеће оркестру своје омиљене мелодије. Арман мора неодложно да се врати у Париз. Маргерита остаје сама, али срећна. Господин Дивал, Арманов отац, посећује Маргериту. У његовом обраћању осећа се гордост, дрскост, па чак и претња. Маргерита га подсећа да је она у својој кући и да му рачун о свом животу полаже једино из искрене љубави према његовом сину. Он увиђа да је погрешио у погледу њене честитости. Моли је да заувек напусти Армана и тиме начини још већу жртву него што су биле све оне које је до сада поднела ради његовог сина.
Маргерита се повинује његовој молби, пружајући му чврст доказ да ће, упркос својој љубави, напустити Армана.
Коцкарница. Маргерита напушта село и враћа се у Париз. Од обећања Армановом оцу, и жртве коју је поднела, па до њиховог поновног сусрета прошло је доста времена. Армана непрестано прогони сећање на Маргериту; одвише је волео да би одједном постао равнодушан према њој. Морао је, без обзира на своја осећања, поново да је види. Коцкарница је право место за губитнике као што је он, нада се да ће ту видети Маргериту. Те вечери она долази у друштву Грофа Де Н..., који изгледа веома поносан, као да свима хоће да каже: "Ова жена је моја". Арман, због помисли да ће Маргерита отићи кући с Грофом Де Н... у жељи да изазове код ње љубомору, почиње да се удвара Мадам Олемпом. Маргерита, бледа као смрт, жели да напусти коцкарницу. Арман је спречава у томе. Гроф Де Н... изазива Армана да се коцкају, на шта он пристаје. Арман добија позамашну суму новца, а гроф, видно изнервиран, напушта коцкарницу. Арман понижава Маргериту, али она зна да зло које јој он наноси, није ништа друго до доказ љубави коју осећа према њој. Маргерита не може да му одоли, проводи још једну љубавну ноћ с њим.
Дом Маргерите Готје. Тешко болесна, Маргерита је на самрти. Кад год неко отвори врата, очи јој заблистају у нади да ће видети Армана. Кад увиди да то није он, лице јој поприми болан израз и облије је зној. Нанина бди над њом, Маргерита је више не препознаје. Приданса више не посећује Маргериту, правдајући се разним пословима. Зна да је то крај, али не може да се привикне на помисао да ће патити још више, осим ако... "заспала сам срећна у твом загрљају".
УЛОГОМ МАРГЕРИТЕ ГОТЈЕ ОКСАНА СТОРОЖУК, ПРВАКИЊА БАЛЕТА,
ОБЕЛЕЖАВА ДВАДЕСЕТ ГОДИНА УМЕТНИЧКИОГ РАДА.
ОКСАНА СТОРОЖУК |
Рођена у Харкову (Украјина) 1970. године. Завршила Државну балетску
академију у Кијеву. По завршетку академије, око три године је била
ангажована у Дечјем академском музичком позоришту у Кијеву, где је
остварила главне улоге у балетима: Вила лутака, Арлекинада, Фестивал у
Венецији, Палчица, Спартак, Ромео и Јулија, Госпођица и хулиган,
Силфида, Распутин, Виолиниста на крову... С овим позориштем је гоствала у
Немачкој, Италији, Холандији, Америци и Југославији. У Балету Српског народног позоришта је од 1990. године. Остварила је главне улоге у балетима: Одета, Одилија (Лабудово језеро), Жизела (Жизела), Клара (Крцко Орашчић-Шчелкунчик), Лиза (Враголанка), Хана Главари (Весела удовица), Марина (Грк Зорба), Жар птица (Жар птица), Јулија (Ромео и Јулија), Офелија (Хамлет), Симонидина душа (Краљева јесен), Мауд (Алтум силенциум), Девојка (Кармина бурана), Ученица (Бал кадета), Прелид и валцер (Шопенијана), Малчика (Избирачица), Она (Госпођица и хулиган), Страст (Дон Хуан), Марија Вечера (Мајерлинг), Есмералда (Звонар богородичне цркве), Руска игра, Хулиган, Јеврејски Па-де-де и друге. Гостовала у Румунији, Словачкој, Кипру, Аустрији, Црној Гори, Македонији и Републици Српској. Асистент кореографа и репетитор за представу Пахита (2000), репетитор за представу Жизела (2006-2007) и репетитор, балетмајстор за балет Мачак у чизмама. Награде : Национално такмичење кореографа Украјине, Доњецк - Диплома за извођење улоге А. Павлове у нумери "Сусрет". Фестивал у Кардифу - Специјална награда за главну улогу у балету Госпођица и хулиган. Годишња награда Српског народног позоришта за улоге остварене у балетима: Лабудово језеро (1992), Жар птица (1994), Грк Зорба (1995), Ромео и Јулија (1996), Хамлет (1996), Избирачица (1998), Крцко Орашчић и Кореографске минијатуре (1999); 2002. године Златна медаља "Јован Ђорђевић", највише признање Српског народног позоришта за целокупан рад. Ангажована у позоришту Мадленианум Опера и Театар у Земуну у представама Орфеј у подземљу (Еуридика) и Нижински - Златна птица (Ксешинскаја). Гостовала је у Мађарској, Бугарској, Румунији и Русији. С Националним позориштем "Тарас Шевченко", улогом Кларе у балету Шчелкунчик, седам пута гостовала у Енглеској, Америци и Канади. |
Рођена у Харкову (Украјина) 1970. године. Завршила Државну балетску академију у Кијеву. По завршетку академије, око три године је била ангажована у Дечјем академском музичком позоришту у Кијеву, где је остварила главне улоге у балетима: Вила лутака, Арлекинада, Фестивал у Венецији, Палчица, Спартак, Ромео и Јулија, Госпођица и хулиган, Силфида, Распутин, Виолиниста на крову... С овим позориштем је гоствала у Немачкој, Италији, Холандији, Америци и Југославији.
У Балету Српског народног позоришта је од 1990. године.
Остварила је главне улоге у балетима:
Одета, Одилија (Лабудово језеро), Жизела (Жизела), Клара (Крцко Орашчић-Шчелкунчик), Лиза (Враголанка), Хана Главари (Весела удовица), Марина (Грк Зорба), Жар птица (Жар птица), Јулија (Ромео и Јулија), Офелија (Хамлет), Симонидина душа (Краљева јесен), Мауд (Алтум силенциум), Девојка (Кармина бурана), Ученица (Бал кадета), Прелид и валцер (Шопенијана), Малчика (Избирачица), Она (Госпођица и хулиган), Страст (Дон Хуан), Марија Вечера (Мајерлинг), Есмералда (Звонар богородичне цркве), Руска игра, Хулиган, Јеврејски Па-де-де и друге.
Гостовала у Румунији, Словачкој, Кипру, Аустрији, Црној Гори, Македонији и Републици Српској.
Асистент кореографа и репетитор за представу Пахита (2000), репетитор за представу Жизела (2006-2007) и репетитор, балетмајстор за балет Мачак у чизмама.
Награде :
Национално такмичење кореографа Украјине, Доњецк - Диплома за извођење улоге А. Павлове у нумери "Сусрет".
Фестивал у Кардифу - Специјална награда за главну улогу у балету Госпођица и хулиган.
Годишња награда Српског народног позоришта за улоге остварене у балетима: Лабудово језеро (1992), Жар птица (1994), Грк Зорба (1995), Ромео и Јулија (1996), Хамлет (1996), Избирачица (1998), Крцко Орашчић и Кореографске минијатуре (1999); 2002. године Златна медаља "Јован Ђорђевић", највише признање Српског народног позоришта за целокупан рад.
Ангажована у позоришту Мадленианум Опера и Театар у Земуну у представама Орфеј у подземљу (Еуридика) и Нижински - Златна птица (Ксешинскаја). Гостовала је у Мађарској, Бугарској, Румунији и Русији.
С Националним позориштем "Тарас Шевченко", улогом Кларе у балету Шчелкунчик, седам пута гостовала у Енглеској, Америци и Канади.
П И С А Ц Р О М А Н А
АЛЕКСАНДАР ДИМА СИН (Alexandre Dumas Fils, 1824-1895), француски књижевник. Ударио је темеље друштвеној драми.
Рођен као ванбрачни син Александра Диме и Катрине Лоре Лабе, врло рано је смештен у дом. Родитељи су га признали када је имао седам година. Дубоко обележен несрећним детињством у коме је дуго био предмет подсмеха, критиковао је развратни, монденски живот свог оца пишући дела са тезом, у којима је стао у одбрану ванбрачне деце и самохраних мајки. Био је заинтересован за изузетне случајеве и приказивао шокантне друштвене догађаје, што му је донело епитет "писца скандала".
Попут свога оца, Александар Дима Син живи монденским животом и једнако је плодан стваралац. Написао је петнаестак романа и бројне позоришне комаде(Полусвет, Незаконити син, Дениза, Господин Алфонс и др).
Највећу славу донео му је роман Дама с камелијама објављен 1848. Одмах по објављивању роман је доживео огроман успех, како код критике тако и код публике, па је већ четири године касније његова сценска адаптација изведена у Театру Водвиљ. Метеорски успех драме и представе инспирисао је и самог Вердија да га преточи у оперу, и тако је 1853. настала Травијата, једна од најпопуларнијих опера.
Године 1874. изабран је за члана Француске академије. Умро је 28. новембра 1895. у Марли Ле Роа и сахрањен на гробљу Монмартр.
АЛЕКСАНДАР ДИМА СИН О ДАМИ С КАМЕЛИЈАМА
Иако је свима добро позната прича о дами с камелијама - прозна, драмска, оперска (Вердијева Виолета Валери у Травијати), филмска (Цукорова Камил), балетска - мало ко зна да је на париском гробљу Монмартр сахрањена стварна дама с камелијама Алфонсина Плеси. Сам Дима о томе каже:
"Особа која ми је била модел за јунакињу Даме с камелијама звала се Алфонсина Плеси. Своје име је променила у звучније и узвишеније - Марија Диплеси. Била је висока, веома витка, црне косе, руменог и белог лица. Глава јој је била мала, очи попут Јапанке, крупне, као од емајла, али живе и фине; имала је усне црвене као трешње и најлепше зубе на свету. /.../ Године 1844, када сам је први пут видео, била је на врхунцу своје раскоши и лепоте. Умрла је 1847, од грудобоље, у својој двадесет трећој години.
Била је једна од последњих, малобројних куртизана племенитог карактера. Без сумње је због тога умрла тако млада. Није јој мањкало ни духа, ни пожртвованости. Крај је дочекала у сиромаштву, у раскошном стану који су преплавили њени повериоци. Елеганција јој је била урођена, облачила се с укусом, корачала грациозно, као да је племкиња. Неки су је сматрали светском женом. И данас би се тако преварили. Она је била девојка са села. Теофил Готје јој је посветио неколико редака посмртног говора, у којима се видело како ишчезава та љупка душа која је, попут још неколико других, грех љубави учинила бесмртним.
Марија Диплеси није проживела све авантуре које сам доделио Маргерити Готје, мада су оне биле све што је желела. Ако није ништа жртвовала Арману, разлог је што он то није хтео. На њену велику жалост, стигла је да одигра само први и други чин комада. Увек би их започињала изнова, као што Пенелопа започиње своје ткање, само је она дању парала оно што би ноћу започела. Нико је није за живота назвао Дама с камелијама. Надимак који сам наденуо Маргерити плод је моје маште. Ипак, он се као рикошетом вратио Марији Диплеси годину дана после смрти, када је роман објављен. Ако на гробљу Монмартр питате за гроб Даме с камелијама, чувар ће вас одвести до малог четвртастог споменика, на коме је испод имена Алфонсине Плеси за бели мермер причвршћен венац вештачких белих камелија. Тај надгробни споменик сада има своју легенду. Уметност је божанска. Она ствара или васкрсава..."
АЛЕКСАНДАР ДИМА СИН (Alexandre Dumas Fils, 1824-1895), француски књижевник. Ударио је темеље друштвеној драми.
Рођен као ванбрачни син Александра Диме и Катрине Лоре Лабе, врло рано је смештен у дом. Родитељи су га признали када је имао седам година. Дубоко обележен несрећним детињством у коме је дуго био предмет подсмеха, критиковао је развратни, монденски живот свог оца пишући дела са тезом, у којима је стао у одбрану ванбрачне деце и самохраних мајки. Био је заинтересован за изузетне случајеве и приказивао шокантне друштвене догађаје, што му је донело епитет "писца скандала".
Попут свога оца, Александар Дима Син живи монденским животом и једнако је плодан стваралац. Написао је петнаестак романа и бројне позоришне комаде(Полусвет, Незаконити син, Дениза, Господин Алфонс и др).
Највећу славу донео му је роман Дама с камелијама објављен 1848. Одмах по објављивању роман је доживео огроман успех, како код критике тако и код публике, па је већ четири године касније његова сценска адаптација изведена у Театру Водвиљ. Метеорски успех драме и представе инспирисао је и самог Вердија да га преточи у оперу, и тако је 1853. настала Травијата, једна од најпопуларнијих опера.
Године 1874. изабран је за члана Француске академије. Умро је 28. новембра 1895. у Марли Ле Роа и сахрањен на гробљу Монмартр.
АЛЕКСАНДАР ДИМА СИН О ДАМИ С КАМЕЛИЈАМА
Иако је свима добро позната прича о дами с камелијама - прозна, драмска, оперска (Вердијева Виолета Валери у Травијати), филмска (Цукорова Камил), балетска - мало ко зна да је на париском гробљу Монмартр сахрањена стварна дама с камелијама Алфонсина Плеси. Сам Дима о томе каже:
"Особа која ми је била модел за јунакињу Даме с камелијама звала се Алфонсина Плеси. Своје име је променила у звучније и узвишеније - Марија Диплеси. Била је висока, веома витка, црне косе, руменог и белог лица. Глава јој је била мала, очи попут Јапанке, крупне, као од емајла, али живе и фине; имала је усне црвене као трешње и најлепше зубе на свету. /.../ Године 1844, када сам је први пут видео, била је на врхунцу своје раскоши и лепоте. Умрла је 1847, од грудобоље, у својој двадесет трећој години.
Била је једна од последњих, малобројних куртизана племенитог карактера. Без сумње је због тога умрла тако млада. Није јој мањкало ни духа, ни пожртвованости. Крај је дочекала у сиромаштву, у раскошном стану који су преплавили њени повериоци. Елеганција јој је била урођена, облачила се с укусом, корачала грациозно, као да је племкиња. Неки су је сматрали светском женом. И данас би се тако преварили. Она је била девојка са села. Теофил Готје јој је посветио неколико редака посмртног говора, у којима се видело како ишчезава та љупка душа која је, попут још неколико других, грех љубави учинила бесмртним.
Марија Диплеси није проживела све авантуре које сам доделио Маргерити Готје, мада су оне биле све што је желела. Ако није ништа жртвовала Арману, разлог је што он то није хтео. На њену велику жалост, стигла је да одигра само први и други чин комада. Увек би их започињала изнова, као што Пенелопа започиње своје ткање, само је она дању парала оно што би ноћу започела. Нико је није за живота назвао Дама с камелијама. Надимак који сам наденуо Маргерити плод је моје маште. Ипак, он се као рикошетом вратио Марији Диплеси годину дана после смрти, када је роман објављен. Ако на гробљу Монмартр питате за гроб Даме с камелијама, чувар ће вас одвести до малог четвртастог споменика, на коме је испод имена Алфонсине Плеси за бели мермер причвршћен венац вештачких белих камелија. Тај надгробни споменик сада има своју легенду. Уметност је божанска. Она ствара или васкрсава..."
С француског превела: Ф. Димовска
О К О Р Е О Г Р А Ф У
КРУНИСЛАВ СИМИЋ
Упоредо с похађањем Средње балетске школе "Лујо Давичо" студирао је сликарство на Одсеку за конзервацију и рестаурацију, на Вишој педагошкој академији у Београду. У Народном позоришту у Београду дебитује у представи Даринкин дар и постепено преузима главне мушке улоге у класичном и савременом репертоару.
Од 1988. године бави се кореографским радом.
Специфичан смисао за уобличавање ликова и снажна сценска експресија омогућили су му да оствари бројне значајне улоге у којима је самостално или са Балетом Народног позоришта у Београду и Српског народног позоришта из Новог Сада наступао на свим сценама у земљи, и на сценама у иностранству: Франц (Копелија), Пер Гинт (Пер Гинт), Пук (Сан летње ноћи), Самсон (Самсон и Далила), Роб (Шехерезада), Ђурашко (Јелисавета), Алексис Зорбас (Грк Зорба).
За Народно позориште у Београду поставља балет Покајник (С. Шепић) 1988. године, Краљица Марго (Г. Бреговић) 2005. У Српском народном позоришту поставља белете: Пиета (Е. Мориконе) 1988, Краљева јесен (Ј. Бошњак) 1992, Грк Зорба (М. Теодоракис) 1994, Мајерлинг (Ф. Лист) 2003. У Камерној опери Мадленијанум поставља белете: Орфеј у подземљу, 1999, као и балет Нижински - Златна птица (Нијински - Л'оисеау д'ор), 2001. Такође, кореографски обликује драмске представе Коштана и Три мускетара, а за Театар "Т" поставља мјузикл Цигани лете у небо, 2004. Телевизијске продукције: балети Тесла, 2003. и Хамлет 2004.
Био је члан жирија на првом такмичењу Кореографских минијатура у Београду 1977. и члан жирија за награду "Димитрије Парлић" за 2000. годину.
За играчка достигнућа добија Награду Балетског фестивала у Љубљани (1988, Пер Гинт), као и четири годишње Награде Народног позоришта у Београду. Као кореограф, награђен је Златном плакетом на Југословенском балетском такмичењу, у категорији кореографа, у Новом Саду (1988, Пиета), годишњом Наградом Народног позориште у Београду (1991, Покајник), Годишњом наградом Српског народног позоришта у Новом Саду (1992, Краљева јесен и 1994, Грк Зорба), као и највећим признањем у области балетске уметности које додељује Удружење балетских уметника Србије - Наградом "Димитрије Парлић" за представу Орфеј у подземљу, 1999.
О Д И Р И Г Е Н Т У
ЗОРАН ЈУРАНИЋ
Рођен 1947. године у Ријеци, где је завршио гимназију и средњу музичку школу. На загребачкој Музичкој академији студирао теорију музике, затим композицију у класи проф. С. Шулека и дириговање у класи проф. И. Ђадрова. Дипломирао је 1972. године и одмах је ангажован за шефа Хора у Опери Хрватског народног казалишта (ХНК) у Загребу, где је од 1987. стални диригент. Обављао је дужност уметничког директора Опере ХНК "Иван пл. Зајц" у Ријеци, у два наврата био је директор Опере ХНК у Осијеку, а од 2002. до 2005. године директор Опере ХНК у Загребу.
Као диригент наступао је у свим водећим музичким центрима бивше Југославије и у иностранству (Италија, Француска, Немачка, Мађарска, бивши СССР и другде). Јуранићев оперски репертоар обухвата више од 50 наслова, од чега неколико праизведби. Сарађивао је с многим оркестрима и компоновао велики број запажених дела, од којих су многа извођена, снимљена и штампана. У загребачкој Опери, у оквиру Музичког бијенала 1999, с великим успехом изведена је његова оперска фарса Причај ми о Аугусти. Његово следеће оперско дело, Необични догађаји из живота пингвина, такође припада жанру оперске фарсе, изведено је с великим успехом у Хамбургу 2007. године.
Објавио је низ музиколошких текстова и учествовао на научним скуповима у Хрватској, Словенији и Италији. Један је од оснивача Зајчевих дана. Објединивши своја композиторска, музиколошка и диригентска занимања, ревидирао је и извео велик број заборављених опера Ивана пл. Зајца, али и других композиција хрватских аутора, од Бајамонија и Соркочевића до А. Смареља.
Педагошким радом бави се од 1975., од 2005. редовни је професор на Музичкој академији у Загребу. За свој композиторски, музиколошки и диригентски рад награђен је с више награда и признања. Члан је Удружења музичких уметника Хрватске, Хрватског музиколошког друштва и Хрватског удружења композитора.
У Српском народном позоришту као гост диригент диригује опере Набуко, Травијата, Норма, Еро с онога свијета и оперету Кнегиња чардаша. Дама с камелијама је прва балетска представа коју диригује код нас.
ДИРИГЕНТ О ПРЕДСТАВИ
Несретна судбина париске куртизане велики је и захвалан изазов за кореографску интерпретацију (у Хрватској су, на примјер, у прошлој сезони постављене двије потпуно различите - и музички и драматуршки - верзије, у Загребу и Ријеци). Кад се томе дода и планетарна популарност Вердијеве Травијате, посезање за Вердијевом музиком као пратњом Диминој драми логичан је потез.
А Вердијева музика, иако лишена замамне вокалне компоненте, открива у оваквој режији богатство плесних ритмова, широких и патетичних мелодијских узлета, све оно што може потакнути машту кореографа и оплеменити сценску радњу.
Надам се да ће ова представа то успјешно потврдити.
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411