ЛОКАЦИЈА
Сцена "Пера Добриновић"
ТРАЈАЊЕ
1сат(а) и 40минута
Милена Марковић
БРОД ЗА ЛУТКЕ
Премијера: 24. септембар 2008
| Редитељ АНА ТОМОВИЋ Композитор ДАРКО РУНДЕК Драматурзи ВУК РШУМОВИЋ и СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ Сценограф ЉЕРКА ХРИБАР Костимограф МОМИРКА БАИЛОВИЋ Сценски покрет Саша Крга Маске Владимир Радовановић Организатор Елизабета Фабри Дизајнер звука Маринко Вукмановић Инспицијент Владимир Савин Суфлер Снежана Ковачевић Мајстор светла Мирослав Чеман Мајстор тона Тодор Савин |
И Г Р А Ј У ЈАСНА ЂУРИЧИЋ ДРАГИЊА ВОГАЊАЦ МИЛИЦА ГРУЈИЧИЋ РАДОЈЕ ЧУПИЋ НЕНАД ПЕЋИНАР РАДОВАН ВУЈОВИЋ Музичари Ксенија Башић, Милан Ненин, Лазар Новков, Лав Ковач, Синиша Мазалица |
О А У Т О Р У
МИЛЕНА МАРКОВИЋ
Рођена 9 априла 1974. у Земуну. Завршила основну школу и гимназију у Београду.
Дипломирала на Факултету драмских уметности, одсек драматургија, драмом Павиљони, или куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру, у јуну 1998.
Април 2001 - у Југословенском драмском позоришту Београду премијерно изведен овај комад, у режији Алисе Стојановић.
Збирку песама "Пас који је појо сунце" издаје Флавио Ригонат. Збирка је имала три издања.
Јун 2001 - у Македонском народном театру у Скопљу изведена је представа Павиљони, у режији Срђана Јанићијевића.
Децембар 2001 – Милена Марковић добија специјалну награда за драму Павиљони, на конкурсу бечког театра м.б.х.
Јун 2002 - Јака Иванц у љубљанској Драми дипломира позоришну режију с текстом Павиљони.
Јул - август 2002 - с драмом Бог нас погледао–Шине учествује у летњој резиденцији Роyал Цоурт Тхеатре у Лондону
Октобар 2002 - премијера истог текста у бечком театру м.б.х. у режији Зијаха Соколовића.
Новембар 2002 – премијера комада Шине у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског.
У Стокхолму, са збирком песама, учествује у јавном читању у Роyал Драматиц Тхеатре.
Мај 2003 - иста драма је изведена у пољском граду Познању, у режији Рафала Сабаре.
Октобар 2003 – излази друга збирка песама под називом Истина има терање. Издавач: ЛОМ/ Флавио Ригонат.
Јун 2004 - представа Шине, у режији Рафала Сабаре, учествује на Стеријином позорју. Милена Марковић добија Специјалну Стеријину награду за текст.
Представа Шине у извођењу Југословенског драмског позоришта учествује на Фестивалу нове драме у Висбадену.
Драма Шине је објављена у немачком позоришном часопису Тхеатер Хеуте.
Септембар 2004 – Милена Марковић учествује у размени нордијских и балканских земаља у пројекту СWИТЦХ - читање поезије у Стоцхолму, и у Гетеборгу.
Током децембра 2004. и јануара 2005. пише сценарио и учествује у снимању документарног филма Рударска опера, у Бору. Филм режира Олег Новковић.
У фебруару премијерно изведена драма Шума блиста, у позористу Сцхауспиелхаус у Цириху.
Октобар 2005 – Милена Марковић постаје први добитник награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз”, а поводом драме Брод за лутке.
Излази књига драма Милене Марковић у издању Прве српске читаонице у Иригу.
Новембар, 2005 - премијера Шина у Ахену, Немачка.
По сценарију Милене Марковић снимљен је филм Сутра ујутро, у режији Олега Новковића, продукција Зиллион Филм, Београд.
Мај 2006 – премијера представе Наход Симеон, по тексту Милене Марковић писаном по поруџбини Српског народног позоришта у поводу јубилеја Јована Стерије Поповића. Представа је рађена у копродукцији СНП и Стеријиног позорја. Редитељ: Томи Јанежич
Јун 2006 – премијерно извођење драме Брод за лутке у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског.
Јун 2007 – Милена Марковић добија Стеријину награду за драму Наход Симеон.
Р Е Ч А У Т О Р А
БАЈКА, АСОЦИЈАЦИЈЕ
Прво, бајке су јако окрутне. Зато што је живот окрутан и оне представљају иницијацију у свет одраслих. Може да буде и другачије али трагачи морају да прођу одређене крваве ритуале. Ти ритуали значе да мораш да прођеш, окрвавиш стопала, мораш да знаш или да погодиш, мораш да имаш неког ко ће да ти помогне да нађеш. Значи, господин Случај је врло важна ствар у бајкама, а тај господин више од свега изазива страх и језу. Нема божанског у бајкама, само чудесног. Некад чак не победе они који су на почетку добро позиционирани, него они који имају чудо. Зато је у овој драми једна уметница. Она поседује чудо у себи. Осим тога што је чудо, она је чудовиште. То, значи, није бајка или је једна бајка која је саму себе појела, саму себе гризе за реп на једној крвавој вртешци. Онда, бајке су природне. Физиолошке су, у њима су постојеће основне боје и огољени односи. Сензуалне су. Најбоље бајке немају поуку. Зато што не служе за тешење него за јачање и за узбуђење. И припремају за смрт. Једино чудовишта и уметници остају да живе, о њима се прича и прича, и плаше се људи.
БАЈКА, АСОЦИЈАЦИЈЕ
Прво, бајке су јако окрутне. Зато што је живот окрутан и оне представљају иницијацију у свет одраслих. Може да буде и другачије али трагачи морају да прођу одређене крваве ритуале. Ти ритуали значе да мораш да прођеш, окрвавиш стопала, мораш да знаш или да погодиш, мораш да имаш неког ко ће да ти помогне да нађеш. Значи, господин Случај је врло важна ствар у бајкама, а тај господин више од свега изазива страх и језу. Нема божанског у бајкама, само чудесног. Некад чак не победе они који су на почетку добро позиционирани, него они који имају чудо. Зато је у овој драми једна уметница. Она поседује чудо у себи. Осим тога што је чудо, она је чудовиште. То, значи, није бајка или је једна бајка која је саму себе појела, саму себе гризе за реп на једној крвавој вртешци. Онда, бајке су природне. Физиолошке су, у њима су постојеће основне боје и огољени односи. Сензуалне су. Најбоље бајке немају поуку. Зато што не служе за тешење него за јачање и за узбуђење. И припремају за смрт. Једино чудовишта и уметници остају да живе, о њима се прича и прича, и плаше се људи.
Милена МАРКОВИЋ
О Р Е Д И Т Е Љ У
АНА ТОМОВИЋ
Рођена 1979. у Београду. Дипломирала позоришну и радио режију на ФДУ- у Београду, у класи проф. Егона Савина и асистента Душана Петровића. Режирала представе: Цреепс Луца Хибнера (Београдско драмско позористе), Патка Стеле Фихили (Краљевачко позориште), Халфлајф Филипа Вујошевића (Атеље 212), Повратак Казанове по новели Артура Шницлера (Српско народно позористе), Моногамија Стеле Фихили (сомборско Народно позористе), ауторски пројекат Тртмртживотилисмрт (Белеф 2007), Норwаy.Тодаy Игора Бауерсиме (копродукција Београдско драмско позористе и Крушевачко позориште). Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Патка, а 2006. је с представом Халфлајф учествовала на Стеријином позорју. Од 1998. до 2005. је члан редакције и уредница билтена Битефа. Асистент је режије на пројекту Фаст сицхер у «Тхеатер ам Неумаркт» у Цириху, 2007, и стипендиста Гоетхе института за студијски боравак у «Тхалиа тхеатру» у Хамбургу 2008.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Алиса: Да ли би ми рекла, молим те, којим путем да идем одавде?
Чешајерска мачка: То у великој мери зависи од тога где желиш да стигнеш.
Необичан, јединствен и емотиван поетски свет Милене Марковић, на мене је деловао попут загонетке. Дубоко сам га осећала иако нисам могла да га сасвим рационално објасним. Веома брзо сам схватила да то не треба ни покушавати и да је та наша природна склоност ка рационализацији у овом случају погубна. Коначно, одлучила сам да загонетку пренесем и на публику.
О К О М П О З И Т О Р У
ДАРКО РУНДЕК
Рок певач, композитор, песник и глумац. Рођен 30. јануара 1956. Музичку каријеру започео раних 80-их, као фронтмен групе Хаустор, која је стварала под утицајем wорлд мусиц, негујући реггае, латиноамерички и афрички звук и била једна од водећих на рок сцени бивше Југославије. Током 80-их, издали су албуме: Хаустор, Трећи свијет, Болеро, Тајни град, као и три сингла: Моја прва љубав, Зима и Уље је на води. Рундек 1995, на хрватском музичком фестивалу Фију Брију, почиње соло каријеру и креће на концертну турнеју по Хрватској. Радећи у Паризу, од 1991, Рундек је издао три албума с музичарима из разних крајева света: У широком свијету, Апокалипсо и Руке. Овај последњи, након издања и промоције у Хрватској и Србији, којој се придружило још музичара, иницира нови назив бенда: Дарко Рундек&Царго Оркестар. Под тим називом, бенд 2002. прави промотивну турнеју. Основу албума чине композиције Дарка Рундела у којима се преплићу поезија и богатство слика. Дотадашњи звук обогаћен је композицијама инспирисаним балканском, централноевропском и медитеранском музиком. Албум Руке објављен је у Берлину и дистрибуиран у 25 земаља.
2004. излази, у Загребу, албум Загребачка магла, а 2006. албум Мхм А-Ха Ох Yеах Да-Да.
На концертима који следе, Дарко Рундек&Царго Оркестар миксује ново и старо из богатог репертоара Рундекових композиција, увек задржавајући изазивајући непредвидљиву атмосферу, добар и отворен дух, како на концертима у мањим просторима, тако и на оним на великим стадионима.
О Д Р А М А Т У Р Г У
ВУК РШУМОВИЋ
За време студија драматургије на Факултету драмских уметности почео је да пише сценарија за кратке игране филмове. Досад има укупно четрнаест реализованих сценарија, од којих су неки награђивани у земљи и у иностранству. Пише и за анимирани и документарни филм. Написао је две игране тв серије. Радио је као драматург на неколико представа у више градова у Србији: халФлифе (Атеље 212, Београд), Повратак Казанове (Српско народно позориште, Нови Сад), Моногамија (Народно позориште Сомбор), Патка (Краљевачко позориште). Заједно с Бранком Димитријевићем и Аном Томовић адаптирао је за позориште новелу Артура Шницлера Повратак Казанове.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
МОМИРКА БАИЛОВИЋ
Дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду (одсек: сценски костим) 2004. Позоришне представе: Халфлајф Филипа Вујошевића, у режији Ане Томовић (Атеље 212), Ивона, кнегиња Бургундска Витолда Гомбровича, у режији Јована Грујића (Битеф театар), Отело Виљема Шекспира, у режији Јована Грујића (вечерња сцена Позоришта “Бошко Буха”), Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић (СНП), Мандрагола Николе Макијавелија, у режији Сташе Копривице (вечерња сцена Позоришта “Бошко Буха”), Тртмртзивотилисмрт (Белеф), у режији Ане Томовић, Розенкранц и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда (Битеф театар, Позориште младих Нови Сад и Културни центар Инђија), у режији Јована Грујића. Радила на многим филмовима, углавном копродукције, тв серијама и рекламама.
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ЉЕРКА ХРИБАР
Рођена 1978. у Ријеци, дипломирала на Академији лепих уметности у Венецији (Одсек позоришне сценографије), 2001. У склопу последипломских студија на Одсеку за сценски дизајн Универзитета уметности у Београду, током 2006. студијски је боравила три месеца на Универзитету Станфорд (Калифорнија, САД) специјализирајући лигхт десигн. Била је сценограф и костимограф у пројектима ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека, ХНК Осијек, ХКД театар, Ријека, Театра &тд, Загреб, Театра “Кнап” на Пешченици, Загреб, БИТЕФ театра, Београд, СКЦ, Београд, Атељеа 212, Београд, Станфорд Университy Драма Депт, Проссер Студио ХКД Театра, Ријека, које су, поред осталих, потписивали редитељи: Јагош Марковић, Марин Лукановић, Само М. Стрелец, Ларy Заппиа, Роберт Рапоња, Јелена Богавац, Борис Лијешевић... У Српском народном позоришту, била је сценограф у представи Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић, у сезони 2006/07.
АНА ТОМОВИЋ
Рођена 1979. у Београду. Дипломирала позоришну и радио режију на ФДУ- у Београду, у класи проф. Егона Савина и асистента Душана Петровића. Режирала представе: Цреепс Луца Хибнера (Београдско драмско позористе), Патка Стеле Фихили (Краљевачко позориште), Халфлајф Филипа Вујошевића (Атеље 212), Повратак Казанове по новели Артура Шницлера (Српско народно позористе), Моногамија Стеле Фихили (сомборско Народно позористе), ауторски пројекат Тртмртживотилисмрт (Белеф 2007), Норwаy.Тодаy Игора Бауерсиме (копродукција Београдско драмско позористе и Крушевачко позориште). Добитница је награде за најбољу режију на Јоакимфесту 2005. за представу Патка, а 2006. је с представом Халфлајф учествовала на Стеријином позорју. Од 1998. до 2005. је члан редакције и уредница билтена Битефа. Асистент је режије на пројекту Фаст сицхер у «Тхеатер ам Неумаркт» у Цириху, 2007, и стипендиста Гоетхе института за студијски боравак у «Тхалиа тхеатру» у Хамбургу 2008.
Р Е Ч Р Е Д И Т Е Љ А
Алиса: Да ли би ми рекла, молим те, којим путем да идем одавде?
Чешајерска мачка: То у великој мери зависи од тога где желиш да стигнеш.
Необичан, јединствен и емотиван поетски свет Милене Марковић, на мене је деловао попут загонетке. Дубоко сам га осећала иако нисам могла да га сасвим рационално објасним. Веома брзо сам схватила да то не треба ни покушавати и да је та наша природна склоност ка рационализацији у овом случају погубна. Коначно, одлучила сам да загонетку пренесем и на публику.
Ана ТОМОВИЋ
О К О М П О З И Т О Р У
ДАРКО РУНДЕК
Рок певач, композитор, песник и глумац. Рођен 30. јануара 1956. Музичку каријеру започео раних 80-их, као фронтмен групе Хаустор, која је стварала под утицајем wорлд мусиц, негујући реггае, латиноамерички и афрички звук и била једна од водећих на рок сцени бивше Југославије. Током 80-их, издали су албуме: Хаустор, Трећи свијет, Болеро, Тајни град, као и три сингла: Моја прва љубав, Зима и Уље је на води. Рундек 1995, на хрватском музичком фестивалу Фију Брију, почиње соло каријеру и креће на концертну турнеју по Хрватској. Радећи у Паризу, од 1991, Рундек је издао три албума с музичарима из разних крајева света: У широком свијету, Апокалипсо и Руке. Овај последњи, након издања и промоције у Хрватској и Србији, којој се придружило још музичара, иницира нови назив бенда: Дарко Рундек&Царго Оркестар. Под тим називом, бенд 2002. прави промотивну турнеју. Основу албума чине композиције Дарка Рундела у којима се преплићу поезија и богатство слика. Дотадашњи звук обогаћен је композицијама инспирисаним балканском, централноевропском и медитеранском музиком. Албум Руке објављен је у Берлину и дистрибуиран у 25 земаља.
2004. излази, у Загребу, албум Загребачка магла, а 2006. албум Мхм А-Ха Ох Yеах Да-Да.
На концертима који следе, Дарко Рундек&Царго Оркестар миксује ново и старо из богатог репертоара Рундекових композиција, увек задржавајући изазивајући непредвидљиву атмосферу, добар и отворен дух, како на концертима у мањим просторима, тако и на оним на великим стадионима.
О Д Р А М А Т У Р Г У
ВУК РШУМОВИЋ
За време студија драматургије на Факултету драмских уметности почео је да пише сценарија за кратке игране филмове. Досад има укупно четрнаест реализованих сценарија, од којих су неки награђивани у земљи и у иностранству. Пише и за анимирани и документарни филм. Написао је две игране тв серије. Радио је као драматург на неколико представа у више градова у Србији: халФлифе (Атеље 212, Београд), Повратак Казанове (Српско народно позориште, Нови Сад), Моногамија (Народно позориште Сомбор), Патка (Краљевачко позориште). Заједно с Бранком Димитријевићем и Аном Томовић адаптирао је за позориште новелу Артура Шницлера Повратак Казанове.
О К О С Т И М О Г Р А Ф У
МОМИРКА БАИЛОВИЋ
Дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду (одсек: сценски костим) 2004. Позоришне представе: Халфлајф Филипа Вујошевића, у режији Ане Томовић (Атеље 212), Ивона, кнегиња Бургундска Витолда Гомбровича, у режији Јована Грујића (Битеф театар), Отело Виљема Шекспира, у режији Јована Грујића (вечерња сцена Позоришта “Бошко Буха”), Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић (СНП), Мандрагола Николе Макијавелија, у режији Сташе Копривице (вечерња сцена Позоришта “Бошко Буха”), Тртмртзивотилисмрт (Белеф), у режији Ане Томовић, Розенкранц и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда (Битеф театар, Позориште младих Нови Сад и Културни центар Инђија), у режији Јована Грујића. Радила на многим филмовима, углавном копродукције, тв серијама и рекламама.
О С Ц Е Н О Г Р А Ф У
ЉЕРКА ХРИБАР
Рођена 1978. у Ријеци, дипломирала на Академији лепих уметности у Венецији (Одсек позоришне сценографије), 2001. У склопу последипломских студија на Одсеку за сценски дизајн Универзитета уметности у Београду, током 2006. студијски је боравила три месеца на Универзитету Станфорд (Калифорнија, САД) специјализирајући лигхт десигн. Била је сценограф и костимограф у пројектима ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека, ХНК Осијек, ХКД театар, Ријека, Театра &тд, Загреб, Театра “Кнап” на Пешченици, Загреб, БИТЕФ театра, Београд, СКЦ, Београд, Атељеа 212, Београд, Станфорд Университy Драма Депт, Проссер Студио ХКД Театра, Ријека, које су, поред осталих, потписивали редитељи: Јагош Марковић, Марин Лукановић, Само М. Стрелец, Ларy Заппиа, Роберт Рапоња, Јелена Богавац, Борис Лијешевић... У Српском народном позоришту, била је сценограф у представи Повратак Казанове Артура Шницлера, у режији Ане Томовић, у сезони 2006/07.
Р Е Ч Д Р А М А Т У Р Г А
У свом, четвртом по реду настанка драмском тексту, Милена Марковић истражује истовремено и могући профил типичне “јунакиње нашег доба”, и једну од најпопуларнијих и за сценско упризорење најтежих драмских конвенција – конвенцију бајке. Брод за лутке је драмски текст у коме се смењују и трагично, и фарсично, и гротескно; међутим, будући да је у исто време ова драма и оригинално “путовање” кроз Снежану и седам патуљака, Златокосу, Ивицу и Марицу и друге култне бајке западне традиције, реч је о пројекту који спаја модерност израза и врхунску вештину писања, те му је у том смислу место на елитној драмској сцени Српског народног позоришта.
Уједно, Брод за лутке ће репрезентовати Српско народно позориште на фестивалу који организује новоустановљена асоцијација “Квартет”.
У свом, четвртом по реду настанка драмском тексту, Милена Марковић истражује истовремено и могући профил типичне “јунакиње нашег доба”, и једну од најпопуларнијих и за сценско упризорење најтежих драмских конвенција – конвенцију бајке. Брод за лутке је драмски текст у коме се смењују и трагично, и фарсично, и гротескно; међутим, будући да је у исто време ова драма и оригинално “путовање” кроз Снежану и седам патуљака, Златокосу, Ивицу и Марицу и друге култне бајке западне традиције, реч је о пројекту који спаја модерност израза и врхунску вештину писања, те му је у том смислу место на елитној драмској сцени Српског народног позоришта.
Уједно, Брод за лутке ће репрезентовати Српско народно позориште на фестивалу који организује новоустановљена асоцијација “Квартет”.
Светислав ЈОВАНОВ
К Р И Т И К А
Комадић који недостаје
"Ја бих да радим што нико није", каже од куће одлазећа јунакиња Милене Марковић на вратима перцепције, на улазу у сурово, лицемерно и мимикрично окарактерисан свет, на месту где своју јунакињу ауторка назива Алисом... И не, ово није аутобиографска драма, каже иста та Миленина јунакиња у лику Палчице, иако је све што доживљава савршено реално, а некако замагљено, како примећује Жабац... Да ли је њу у улогу жртве одвео сопствени (уметнички) хибрис, универзално пропадајућа бит сваког од нас, васпитање/ породица или можда сексуалност, иако се ауторка и тога одриче, ипак, интимно и исповесно пишући своју драму крвљу и спермом - све то није (лако) решиво, али је извесно да је њен пут и њено осећање света обележено оном непотпуношћу, оним "комадићем који недостаје", што унаточ комадини (телу са срцем и главом) који је ту, не помаже и не чува је од трагичне судбине, напротив...
Из приче у причу, из слике у слику "Брод за лутке" фантастичном списатељском имагинацијом у хронолошком маниру повезује круг живота са кругом бајки, док се стилски и жанровски ситуације мењају, те бивају нешто више или нешто мање гротескне, карикатуралне, апсурдне, али чак и хиперреалне. Девојка која заглављује у лошем друштву постаје жена у добром, иако су те категорије карактеристичном ауторкином дрскошћу изврћу на главу. Затим се пење на друштвеној лествици, да би уследило оно што обично и бива с онима који се "попну" - силазак/ пад и, коначно, смрт, у жељи да се "поново роди и легне у чисто" (поетска вредност текста појачана међусценским песмама, које су и својеврсне дидаскалије, посебна је вредност узбудљиве и веома дирљиве драме Милене Марковић).
Јасна Ђуричић је апсолутно отелотворење ауторкине јунакиње. Мењајући се из сцене у сцену она одраста, израста/ умањује се до коначне фазе кучке, Вештице, у којој се њен пут и завршава. У способности да се трансформише, сценски отелотвори различита стања тела и духа јунакиње, Јасна Ђуричић демонстрира и један зачудан ефекат који би био брехтовски "фау" да није сасвим супротног постигнућа (што га, опет, не чини нечим другим). Наиме, све време (на појединачним местима) присутан је један реалан, натуралистички однос према лику, једна "глумачка" животност која се карактерише и комуникацијом/ контактом са публиком (очијукајућим или другим коментарима) која уместо да, као код Брехта, упућује да је реч о позоришту, овде тврди управо супротно - да је реч о стварности. Чак и гласовна интонација, дикција Јасне Ђуричић, веома често излази испод и изнад глумачког регистра у свакодневни говор.
У неколико шармантних сцена, од осталих глумаца најуочљивије је било умеће Радоја Чупића, који се од колега Ненада Пећинара, Радована Вујовића, и колегиница Драгиње Вогањац и Милице Грујичић (помало стегнутих величином и важношћу премијере), издвајао час театрализованим гестом, час убедљивом реалношћу лика (Уче - "бандита", Жабца - "уметничине", Тата Меде - "папучара").
Што се тиче редитељског језика у представи "Брод за лутке", сем у праћењу главне нити дела - таква каква је, у великој мери је у расејању, иако је труд очигледно био на страни унифицирања својеврсне диспаратности списатељичиног "предлошка". Ана Томовић је Миленин сирови смисао за драму домаштавала, "музицирала" (опет на трагу Брехта), час орасположавала (трагички хумор је већ обилато ту, што су глумци знали сјајно да изнесу), час заоштравала, и трудила се да оно што је алегоричност бајковитих или басноликих мотива (у драмском тексту присутна првенствено на нивоу имена/ знакова) преточи у константо присутан сценски елеменат (употреба маски). Организација простора у оквиру којег је пажње вредно геометријско мизансценско праћење хронолошке и онтолошке равни драмске суштине - јунакињиног пакленог круга, много више смера ка спољашњој ефектности (отвореност, нагомилана, шарена реквизита све са звучницима који и делују да су ту намерно постављени без неког посебног оправдања).
Посебан проблем скоро максималног отварања (ионако предимензиониране) сцене "Пера Добриновић" је дисперзија, губљење интимности, скромности једне индивидуалне и личне приче/доживљаја света. Постоје сцене (кад се већ говори о Брехту) које својим светлосним или физичким аранжманом побољшавају концентрисаност израза, креиране су и сцене које то чине радикалнијим редитељским поступком, на трагу поменуте диспаратности драмског текста, али све је то у фрагментима, никако на нивоу целине, што би било и те како пожељно. Досетке у међусценама (глумачка иступања из ликова, шале, додавња реквизите и слично) опет су ту попут украса, удаљавајући од раскошне ружноће произведене главним током.
Избор оркестра/ композитора, његове инструменталне софистицираности и специфично народњачке/старинске хармоничности и мелодичности (види Карго оркестар Дарка Рундека), с песмама у извођењу глумаца, некако су губиле на драматичности - гутале стих и (поново) вапиле за радикалнијим приступом. Иако је сама ауторка ту видела хармонику, бубњеве, флауту и гитару, утисак је да би панк-рок музика (као што је то случај у сцени с Принцезом и Орлићем који је постао Орао) много боље одговарала суштини драме. Или потпуно поетизација, на линији инструментала и рецитације, што Дарко Рундек и те како зна да направи, и што је у представи евидентно такође само у фрагментима. Оркестар је ту, опет, на плану досетке, украса, пошалице и публике, а кад је у тој "публици" Дарко Рундек, као на премијери, и то с оне стране рампе, с глумцима, човек се не може отети погледу (и) у његовом правцу...
Вредна и лепа представа, која ће додатним уигравањем и опуштањем сигурно још добити на квалитету.
Комадић који недостаје
"Ја бих да радим што нико није", каже од куће одлазећа јунакиња Милене Марковић на вратима перцепције, на улазу у сурово, лицемерно и мимикрично окарактерисан свет, на месту где своју јунакињу ауторка назива Алисом... И не, ово није аутобиографска драма, каже иста та Миленина јунакиња у лику Палчице, иако је све што доживљава савршено реално, а некако замагљено, како примећује Жабац... Да ли је њу у улогу жртве одвео сопствени (уметнички) хибрис, универзално пропадајућа бит сваког од нас, васпитање/ породица или можда сексуалност, иако се ауторка и тога одриче, ипак, интимно и исповесно пишући своју драму крвљу и спермом - све то није (лако) решиво, али је извесно да је њен пут и њено осећање света обележено оном непотпуношћу, оним "комадићем који недостаје", што унаточ комадини (телу са срцем и главом) који је ту, не помаже и не чува је од трагичне судбине, напротив...
Из приче у причу, из слике у слику "Брод за лутке" фантастичном списатељском имагинацијом у хронолошком маниру повезује круг живота са кругом бајки, док се стилски и жанровски ситуације мењају, те бивају нешто више или нешто мање гротескне, карикатуралне, апсурдне, али чак и хиперреалне. Девојка која заглављује у лошем друштву постаје жена у добром, иако су те категорије карактеристичном ауторкином дрскошћу изврћу на главу. Затим се пење на друштвеној лествици, да би уследило оно што обично и бива с онима који се "попну" - силазак/ пад и, коначно, смрт, у жељи да се "поново роди и легне у чисто" (поетска вредност текста појачана међусценским песмама, које су и својеврсне дидаскалије, посебна је вредност узбудљиве и веома дирљиве драме Милене Марковић).
Јасна Ђуричић је апсолутно отелотворење ауторкине јунакиње. Мењајући се из сцене у сцену она одраста, израста/ умањује се до коначне фазе кучке, Вештице, у којој се њен пут и завршава. У способности да се трансформише, сценски отелотвори различита стања тела и духа јунакиње, Јасна Ђуричић демонстрира и један зачудан ефекат који би био брехтовски "фау" да није сасвим супротног постигнућа (што га, опет, не чини нечим другим). Наиме, све време (на појединачним местима) присутан је један реалан, натуралистички однос према лику, једна "глумачка" животност која се карактерише и комуникацијом/ контактом са публиком (очијукајућим или другим коментарима) која уместо да, као код Брехта, упућује да је реч о позоришту, овде тврди управо супротно - да је реч о стварности. Чак и гласовна интонација, дикција Јасне Ђуричић, веома често излази испод и изнад глумачког регистра у свакодневни говор.
У неколико шармантних сцена, од осталих глумаца најуочљивије је било умеће Радоја Чупића, који се од колега Ненада Пећинара, Радована Вујовића, и колегиница Драгиње Вогањац и Милице Грујичић (помало стегнутих величином и важношћу премијере), издвајао час театрализованим гестом, час убедљивом реалношћу лика (Уче - "бандита", Жабца - "уметничине", Тата Меде - "папучара").
Што се тиче редитељског језика у представи "Брод за лутке", сем у праћењу главне нити дела - таква каква је, у великој мери је у расејању, иако је труд очигледно био на страни унифицирања својеврсне диспаратности списатељичиног "предлошка". Ана Томовић је Миленин сирови смисао за драму домаштавала, "музицирала" (опет на трагу Брехта), час орасположавала (трагички хумор је већ обилато ту, што су глумци знали сјајно да изнесу), час заоштравала, и трудила се да оно што је алегоричност бајковитих или басноликих мотива (у драмском тексту присутна првенствено на нивоу имена/ знакова) преточи у константо присутан сценски елеменат (употреба маски). Организација простора у оквиру којег је пажње вредно геометријско мизансценско праћење хронолошке и онтолошке равни драмске суштине - јунакињиног пакленог круга, много више смера ка спољашњој ефектности (отвореност, нагомилана, шарена реквизита све са звучницима који и делују да су ту намерно постављени без неког посебног оправдања).
Посебан проблем скоро максималног отварања (ионако предимензиониране) сцене "Пера Добриновић" је дисперзија, губљење интимности, скромности једне индивидуалне и личне приче/доживљаја света. Постоје сцене (кад се већ говори о Брехту) које својим светлосним или физичким аранжманом побољшавају концентрисаност израза, креиране су и сцене које то чине радикалнијим редитељским поступком, на трагу поменуте диспаратности драмског текста, али све је то у фрагментима, никако на нивоу целине, што би било и те како пожељно. Досетке у међусценама (глумачка иступања из ликова, шале, додавња реквизите и слично) опет су ту попут украса, удаљавајући од раскошне ружноће произведене главним током.
Избор оркестра/ композитора, његове инструменталне софистицираности и специфично народњачке/старинске хармоничности и мелодичности (види Карго оркестар Дарка Рундека), с песмама у извођењу глумаца, некако су губиле на драматичности - гутале стих и (поново) вапиле за радикалнијим приступом. Иако је сама ауторка ту видела хармонику, бубњеве, флауту и гитару, утисак је да би панк-рок музика (као што је то случај у сцени с Принцезом и Орлићем који је постао Орао) много боље одговарала суштини драме. Или потпуно поетизација, на линији инструментала и рецитације, што Дарко Рундек и те како зна да направи, и што је у представи евидентно такође само у фрагментима. Оркестар је ту, опет, на плану досетке, украса, пошалице и публике, а кад је у тој "публици" Дарко Рундек, као на премијери, и то с оне стране рампе, с глумцима, човек се не може отети погледу (и) у његовом правцу...
Вредна и лепа представа, која ће додатним уигравањем и опуштањем сигурно још добити на квалитету.
Игор БУРИЋ, Дневник, 25. септембар 2008.
Н А Г Р А Д Е
БРОД ЗА ЛУТКЕ
Милене Марковић, у режији Ане Томовић
Стеријина награда за најбољу представу
Стеријина награда Округлог стола 54. Стеријиног позорја за најбољу представу
Стеријина Награда за текст савремене драме - Милени Марковић
Стеријина награда за глумачко остварење - Јасни Ђуричић
Стеријина награда за оригиналну сценску музику - Дарку Рундеку
Награду из Фонда "Дара Чаленић" за најбољег младог глумца - Радовану Вујовићу
О наградама је одлучивао Жири, у саставу:
Мирјана КАРАНОВИЋ, глумица, Београд (председник), Иво БРЕШАН, књижевник, Шибеник (Хрватска), Мето ЈОВАНОВСКИ, глумац, Скопље (Македонија), Борис КОВАЧ, композитор, Нови Сад, Ласло ВЕГЕЛ, књижевник, Нови Сад
Copyright © 1861-2010 СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. Сва права су задржана. Не копирати без дозволе.
Позоришни трг 1, 21000 Нови Сад
++381 21 6621-411