ГАЈИН Арсен – глумац (Дероње, Оџаци, 28. IX 1904 – Дероње, 26. XI 1961). Завршио је 5 разреда гимназије и Глумачку школу у Згбу. Био је чиновник пореске управе у Апатину од 1939.  У СНП је наступао хонорарно од 1. IX 1953. до 31. VIII 1954. као пензионер.

УЛОГЕ: Љубиша (Ка новим обалама), Ага (Хајдук Станко).

ЛИТ: С. Берберски, Михаило Васиљевић: „Ка новим обалама“, Дневник, 3. XI 1953; Ј. Виловац, Једно солидно остварање – „Хајдук Станко“ на новосадској сцени, Дневник, 3. III 1954.

Ј. М.

ГАЈИЋ Миодраг – редитељ (Табановић, Мионице, 25. II 1925 – Радобић, Мионице, 4. X 2012). Гимназију је завршио у Ваљеву, а режију на београдској Академији за позориште, филм и телевизију 1954. Једно време је био на студијама у Москви и на усавршавању у Паризу. Поред режије дипломирао је и књижевност на Филолошком факултету у Бгду. Због наводне наклоности СССР-у од 1949. до 1952. био је заточен на Голом отоку, где је организовао рад позоришта, а касније и режирао представу поводом 60. годишњице од оснивања логора у организацији Удружења голооточана за Србију. Од 1960. до 1972. био је уметнички руководилац у Дому културе у Ваљеву. У КУД „Абрашевић“ у Ваљеву био је дугогодишњи редитељ, где је остао запамћен по успешним и награђеним представама: Мизантроп, Госпођа министарка, Ђидо, Два цванцика, Добри човек из Сечуана, Отело, Покондирена тиква, Народни посланик и Коштана. Посебно је остала у сећању његова режија Госпође министарке која је изведена више од 80 пута у земљи и иностранству и пет г. била на репертоару „Абрашевића“. Имао је кључну улогу у оснивању и организацији манифестације Југословенски сусрети аматера Абрашевић, која се четврт века одржавала у Ваљеву. Био је редитељ професионалних позоришта у Шапцу, Крагујевцу и Тузли, а по позиву је режирао и у Бгду, НСаду, Приштини, Вршцу, Лесковцу, а као гост и у Пољској. Био је саветник у Савезу аматера Србије у Бгду, где је утемељио и Републичку смотру рецитатора „Песниче народа мог“. Учествовао је и у преображају Вуковог сабора у Тршићу у велику јесењу културно-уметничку светковину због чега је добио Септембарску награду Лознице. Добитиник је низа награда за позоришна остварења са ваљевским аматерима, као и Вукове награде КПЗ Србије 1993. Сакупљао је грађу о рецитовању и историји републичке смотре рецитатора, коју је у издању Савеза аматера Србије објавио у књизи Песниче народа мог поводом 40 г. организованог рецитовања у Србији. У СНП је драматизовао и режирао Зону Замфирову и Пошто–пото посланик  1969. и режирао Кулосферу 1971.

БИБЛ: Шта нуди „Кулосфера“, Дневник, 29. XII 1971; Нушић и „Госпођа министарка“, Позориште, НСад 1973, бр. 7, с. 7; Песниче народа мог, Бгд 2010.

ЛИТ: Д. Поповић, Стеван Сремац: „Зона Замфирова“, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 471; М. Кујунџић, Сликовито и лепо, Дневник, 27. II 1969; В. Миросављевић, Послаников посланик, Дневник, 23. XII 1969; М. Кујунџић, Комична идила, Дневник, 25. XII 1969; С. Божовић, „Пошто-пото посланик“ на сцени театра „Бен Акиба“, Вечерње новости, 30. XII 1969; М. П., Миодраг Гајић, Дневник, 14. XII 1971; А-м, Миодраг Гајић, редитељ (Ваљево), Дневник, 4. I 1972.

М. Л.

ГАЈИЋ Трифун – референт народне одбране (Кула, 5. II 1910 – Београд, 12. IX 1991). Завршио је Правни факултет у Суботици и у чину потпуковника радио је у ЈНА од 1944. до пензионисања, 31. XII 1965, када је прешао у резервни састав. У СНП је водио службу народне одбране од 1. XI 1969. до 24. IX 1979. са скраћеним радним временом (4 сата).

Р. Б.

ГАЈЧИН Милета – драмски глумац (Стапар, 25. IX 1913 – Смедерево, 5. VI 1941). Неко време радио је као трговачки помоћник. Глумачку каријеру започео је у НПДб, у којем је био ангажован од 1. VIII 1940. до погибије у експлозији на смедеревској жељезничкој станици. Почео је као епизодиста, али је био даровит и перспективан глумац, а умео је и лепо да пева.

УЛОГЕ: Ђовани (Хенрик IV), Први станар (Милион мука), Мориц пл. Швинд (Три девојчице), Судски извршитељ (Чикина кућа), Живко (Каплар Милоје).

ЛИТ: А-м, Реприза „Хенрика IV“ од Луиђија Пирандела, Дан, 1940, бр. 274, с. 7; М. Николић, Пирандело: „Хенрик IV“, Нови Сад, 1940, бр. 900, с. 5; А-м, Валентин Катајев: „Милион мука“, Дан, 1941, бр. 3, с. 7; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

Б. С. С.

ГАЛ Ласло (László Gál) – књижевник и публициста (Ковиљ, 29. XII 1902 – Нови Сад, 13. VII 1975). Средњу школу је похађао у Будимпешти, где је доживео грађанску револуцију Михаља Карољија, затим пролетерску револуцију Беле Куна. После пада мађарске комуне одлази у Рим, а затим долази у Суботицу и постаје новинар. Г. 1935. покреће свој сатирични лист „Grimasz“, са изразитом антифашистичком тенденцијом, и издаје га до 1941. У истом духу пише и песме  које објављује у две збирке. Други светски рат је прекинуо његову књижевну делатност. По повратку из концентрационог логора, на позив ПК КПЈ за Војводину, долази у НСад последњих дана децембра 1944. и ради на покретању дневника на мађарском језику „Szabad Vajdaság“, касније „Magyar Szó“, чији ће сарадник остати до краја живота. Као подлистак ових новина крајем педесетих је обновио и свој „Grimasz“. Прве песме је објавио још као дечак (1914); у дечјем прилогу листа „Újság“ је, од 1922. до смрти издао укупно десет самосталних збирки песама (и две књиге хуморески, односно кратке прозе); био је и врстан и страстан новинар, такође од младих дана до краја живота. Публицистиком са бавио и у Будимпешти и Риму. У његовом песништву су веома уочљиве три фазе. Песме написане до избијања Другог светског рата, надахнуте поезијом Ендреа Адија, обогаћене експресионистичким цртама, показују да  му је доминантан доживљај Први светски рат и злослутни знаци припремања новог, још разорнијег светског пожара. Ослобођење доживљава и као своје лично ослобођење од непосредне смртне опасности и у својим песмама изражава одушевљење преживелог човека. Зато своје песничко стваралаштво, природно и без резерве, ставља у службу дневне политичке агитације: пише о првим послератним политичким и радним победама и те песме неретко стоје на првој страници дневног листа, уместо уводника. У првим послератним годинама написао је десетак скечева – једночинки о актуелним политичким и културним акцијама, као што су долазак колониста, акција описмењавања итд. ради обогаћења репертоара аматерских позорница широм Војводине, које су се такође ставиле у службу дневне политике. После прве послератне збирке песама прошла је читава деценија до нове књиге, мада је он и даље сматран  водећим песником у књижевности Мађара у Југославији. Упоредо са променама које су настале у целокупној друштвено-политичкој и  културној оријентацији наше земље после 1948, и Г. ревидира своје дотадашње песничко стваралаштво. Све се више окреће себи самоме, развија једну врсту интимне аутобиографске лирике, упоредо са протицањем живота, са доживљавањем старења појављују се тонови резигнације, све ово доноси собом и  обновљену песничку форму: напуштање интерпункције, богатство симболике, недореченост итд. Преводио је на мађарски југословенске писце Бранка Ћопића, Слободана Галогажу, Слободана Борића, Драгана Лукића, Јулију Лучев, Бранка В. Радичевића и др. Од 1945. је био члан Савеза књижевника Југославије. Добитник је Републичке награде за књижевност, Ордена братства и јединства са златним венцем, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима, две Октобарске награде града Новог Сада: за дугогодишњи новинарски рад, 1969. и за књигу Tenyerünkön a hold, 1971, „Híd“-ове награде, 1971, Награде Савеза новинара Југославије „Моша Пијаде“, 1972. и Седмојулске награде, 1975.

БИБЛ: Novellíra (песме и проза), Будимпешта, издање аутора, 1922; Versek, Суботица 1939; Ötvenhét vers (песме), Híd könyvek, 1949; Nevető könyv (хумореске), Братство-Јединство, НСад 1951; Dal a szegény halászról (песме), Форум, НСад 1959; Noé bárkája (новеле, цртице), Форум, НСад 1959; Ispiláng (песме), Форум, НСад 1961; Tarlóvirág (изабране песме), Форум, НСад 1962; Песме. Прев. И. Ивањи, Нолит, Бгд 1963; Lepkevilág (песме), Форум, НСад 1965; Szó a szélben (песме), Форум, НСад 1968; Tenyerünkön a hold (песме), НСад 1970; Rozsdás esték (сабране песме), Форум, НСад 1970; Ипак. Прев. С. Бабић, Матица српска, НСад 1974.

ЛИТ: I. Szeli, Gál László. Utak egymás felé, Forum, 1969, 256-258; Cs.  Utasi, Tíz év után, Új Symposion, 1973, 100; С. Бабић, Gál László versei szerbhorvát nyelven, Magyar Szó, 1974, 340; Ф. Фехéр, Egy életmű  kontinuitása: Gál László 1902-1975, Üzenet, 1975; Ј. Пап, A megért jövő, Új Symposion, 1975, 121; О. Толнаи, Vidám végrendelet, avagy bevezető Gál László „kapcsos könyvéhez“, Új Symposion, 1975, 121; Г. Јухас, Ласло Гал 1902-1975, Књижевне новине, Бгд 16. VIII 1975; И. Бори, Ласло Гал, у: Књижевност југословенских Мађара, Матица српска, НСад 1976, с. 168-170, 277-280.

Г. Ј.

ГАЛ Ференц (Ferencz Gál) – композитор (Сакачањ, Мађарска, 27. III 1860 – Суботица, 10. XII 1906). Композицију је студирао на Музичкој академији у Будимпешти, где су му професори били Ф. Лист, Ф. Еркел и А. Николић. Изабран је 1882. за директора Музичке школе (основане 1868) и диригента црквеног хора у Суботици, где остаје до смрти. Сродивши се са буњевачким и српским живљем, често се потписивао са Галовић. У оркестарским делима, инструменталним концертима, клавирским и вокалним композицијама, користи како мађарске народне мелодије тако и српске, а и других народности (чешке и руске). Написао је укупно око 200 композиција, добрим делом издатих, цењених и често извођених. У њима се осећа утицај Листа, раног Вагнера и касне романтике XIX века, док су клавирска и виолинска дела претежно салонског карактера. За време гостовања СНП у Суботици често је спремао хор и дириговао појединим представама. Такође је написао музику за комад Веље Миљковића Краљевић Марко и Арапин. У СНП је ово дело извођено као „слика у 5 чинова с певањем од Веље Миљковића с музиком Ф. Гала“.

М. Х.

ГАЛ Ференц (Ferencz Gál) – композитор (Сакачањ, Мађарска, 27. III 1860 – Суботица, 10. XII 1906). Композицију је студирао на Музичкој академији у Будимпешти, где су му професори били Ф. Лист, Ф. Еркел и А. Николић. Изабран је 1882. за директора Музичке школе (основане 1868) и диригента црквеног хора у Суботици, где остаје до смрти. Сродивши се са буњевачким и српским живљем, често се потписивао са Галовић. У оркестарским делима, инструменталним концертима, клавирским и вокалним композицијама, користи како мађарске народне мелодије тако и српске, а и других народности (чешке и руске). Написао је укупно око 200 композиција, добрим делом издатих, цењених и често извођених. У њима се осећа утицај Листа, раног Вагнера и касне романтике XIX века, док су клавирска и виолинска дела претежно салонског карактера. За време гостовања СНП у Суботици често је спремао хор и дириговао појединим представама. Такође је написао музику за комад Веље Миљковића Краљевић Марко и Арапин. У СНП је ово дело извођено као „слика у 5 чинова с певањем од Веље Миљковића с музиком Ф. Гала“.

М. Х.

ГАЛАЦ Ђуро – правник, књижевник, књижевни критичар и преводилац (Осијек, 26. IV 1848 – Загреб, 5. III 1890). Отац Драгутин био је књижевник. Основну школу и гимназију завршио је у Пожеги, а студије права у Згбу. Бавио се адвокатуром; био је немирног и напредног духа; писао је о реалистичком и натуралистичком роману и о позоришту; објављивао је новеле, политичке чланке, фељтоне и критике у „Виенцу“, „Народним новинама“ и „Хрватској вили“ (1880-1884). Преводио је са руског и немачког. Његов превод Мозеровог Библиотекара изведен је у СНП 1884.

ЛИТ: Ј. Пасарић, Гиуро Галац, Виенац, 1890, бр. 10, с. 159; А-м, Ђуро Галац, Домаћи пријатељ, 1890, бр. 9, с. 6; А. Харамбашић, Горка истина. Успомени побратима Гјуре Галца, Хрватска вила, 1890, бр. 269; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Библиотекар“, шаљива игра у четири чина. Написао Г. Мозер, превео Галац, Браник, 1904, бр. 296, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Библиотекар, Позориште, НСад 1904, бр. 44, с. 239.

В. В.

ГАЛЕ Луј (Louis Gallet) – француски писац и либретиста (Валенс, 1835 – 1898). Писао је романе, драме, путописе и оперска либрета. По поеми Namouna Алфреда де Мисеа написао је либрето за Бизеову комичну оперу Ђамилех (Djamileh), која је у НП у НСаду премијерно изведена 1921.

В. В.

ГАЛЕБ (Чайка) – комедија љубави у 2 дела. Написао: Антон Павлович Чехов. Прво извођење 17. X 1896. у Александринском театру у Петрограду, у нашој земљи 24. IX 1955. у Љубљани.

Прво извођење у СНП 16. I 1973. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Д. Ђурковић, сц. П. Пашић к. г., к. Б. Јовановић к. г., лектор Ж. Ружић;  Љ. Раваси (Аркадина), Т. Кнежевић (Трепљев), П. Петковић (Сорин), К. Мартинов-Павловић (Нина), Р. Којадиновић (Шамрајев), М. Шијачки-Булатовић (Полина), Љ. Јовић (Маша), Т. Јовановић (Тригорин), И. Хајтл (Дорн), Д. Јанковић Макс (Медведенко), Р. Виги (Кућна помоћница). – Изведено 11  пута, глед. 3014.

ЛИТ: С. Божовић, Успешни „Галебов“ лет, Вечерње новости, 18. I 1973; М. Кујунџић, Глумци нису кљукани шарани, Дневник, 18. I 1973; А. Николић, Поводом критике представе Чеховљевог „Галеба“, Дневник, 24. I 1973; М. Кујунџић, Закључци грађени на инсинуацији, Дневник, 24. I 1973.

М. М.