ХЕРЦЕР Лудвиг (Ludwig Herzer) – аустријски оперетски либретист (Беч, 18. III 1872 – Сент Гален, Швајцарска, 17. IV 1939). На Медицинском факултету у Бечу је дипломирао и касније докторирао. Иако је био запослен као лекар, бавио се компоновањем и писањем опретских либрета. Заједно с Ф. Ленером написао је либрето за Лехарове оперете Фридерика (Friederike, 1928) и Свет је леп (Schön ist die Welt). У НП у НСаду је 1926. изведен његов ноктурно Морфијум (Morphium, 1921) а у СНП 1967. Лехарова оперета Земља смешка, (Das Land des Lächelns, 1929) за коју су либрето написали Х. Ф. Ленер и В. Леон.
В. Кч

ХЕРЦИГОЊА Никола – композитор, музички писац, мелограф (Винковци, 19. II 1911 – Београд, 7. VII 2000). Потиче из угледне породице Срба католика из Дубровника (његова мајка Љубица била је ћерка Петра Будманија). Композицију је дипломирао у Згбу 1935. код К. Одака и Б. Берсе. За време студија, под утицајем П. Марковца и лево оријентисаних интелектуалаца, прихватио је идеологију која је обележила његов животни и стваралачки пут. По сопственом казивању, био је „југословен, атеиста и комуниста“. После Другог светског рата (чији је био активни учесник од 1942) делује у Бгду као руководилац музичког сектора у филмском предузећу „Авала“ и предавач историје музике на београдском Универзитету, а од 1950. преузима исту катедру и на Музичкој академији у Бгду (Факултет музичке уметности од 1973), где ће потом до пензионисања (1975) бити професор на Одсеку за музикологију.  Носилац је Ордена црвене заставе и добитник више награда, међу којима су и Тринаестојулска награда Црне Горе (1970), АВНОЈ-ева награда (1975) и Седмојулска награда (1981). Х. је аутентичан стваралац хетерогеног и сложеног музичког језика, који се рано определио за национални музички смер, следивши узоре које су поставили велики представници музичког реализма М. П. Мусоргски и Л. Јаначек. Један је од најзначајнијих композитора вокално-инструменталне и сценске музике код нас. Његово стваралаштво најдубље је интегрисано са фолклором ових простора и књижевношћу писаца као што су: А. Шеноа (Вјечни Жид у Загребу, 1942), П. П. Његош (Горски вијенац, 1951), М. Крлежа (Планетаријом, 1958–1960), М. Држић (Став’те памет на комедију, 1964), И. Г. Ковачић (Јама, ,,Passio hominis nostri”, 1968–1971), И. Цанкар (Слуга Јернеј и његово право, 1976–1980.) и др. Посебан успех у сценској реализацији, бележи Јама, сценска визија музичке поеме за солисте, рецитаторе, хор и оркестар у продукцији СНП у НСаду (премијера, 16. V 1975). Многобројни написи у штампи сведоче о вредности самог дела и његове презентације (редитељ Д. Миладиновић, диригент М. Јаноски): ,,фасцинантна реализација Херцигоњине визије Горанове Јаме”, ,,чудесна музичко-сценска творевина”, ,,театарски доживљај који свом снагом делује на нашу емоцију”, ,,Јама – Пасија човека нашега по Ивану Горану Ковачићу”, само су неки од наслова из ових приказа. Гостовање ансамбла  СНП са Јамом на Београдским музичким свечаностима (10. X 1975), те оцене су само потврдиле. Уследио је и низ других гостовања од Љубљане (,,Лекција из Новог Сада”) и Згба (,,Велики успјех Јаме”), преко многих места у Војводини, па до Темишвара (Румунија) и Сегедина (Мађарска). Укупно је ансамбл СНП извео 43 представе Јаме.
ЛИТ: Н. Ковач, Крвљу натопљена фреска Горанове снажне поезије, Дневник, 18. V 1975; М. Вукдраговић, Упечатљиво вече, Политика експрес, 13. X 1975; С. Ђурић-Клајн, Потресна људска драма, Политика, 16. X 1975; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; С. Турлаков, Од Пучинија до Херцигоње, Борба, 23. X 1984; Б. Радовић, Горски вијенац и друга музичко-сценска дела Николе Херцигоње, Бгд 2000.
М. Д. М.

ХЕСЕ Аугуст Вилхелм (August Wilhelm Hesse) – немачки глумац, позоришни радник и драматичар (Штразбург, 3. XI 1805 – Берлин, 16. VII 1864). Служио се псеудонимом I. C. H. Wages (Ich wag’ es = ја се усуђујем). Пошто му је отац рано умро, старање о њему је преузео деда, који га је у Минхену дао да изучи литографију. У позориште је прешао 1828: са малим позоришним трупама током једне деценије обишао је многе градове Баварске, Бадена и Швајцарске. Од 1837. до 1843, уз Нестроја, био је миљеник публике. Потом је био ангажован у Хамбургу, Берлину, Келну, Риги, Бреслави и на крају поново у Берлину – радио је као глумац, редитељ и директор позоришта. Писао је оригиналне комедије и прерађивао драме према француским изворима. Оба код нас приказана комада (претходно изведена у Бгду) прерадио је са француског – у СНП је 1875. изведен Звонар Павловске цркве у Лондону (француски оригинал: Joseph Bouchardy – Le sonneur de Saint-Paul, 1838), у преводу Спире Димитровића Котаранина, и 1876. Лекар (Ein Arzt, 1869), у преводу Лазе Поповића.

С. К. К.

ХЕТ-ВАСИЉЕВИЋ Нада – драмска глумица (Битољ, 1. II 1916 – Нови Сад, 3. II 1978, сахрањена 4. II 1978. на гробљу „Черат“ у Сремским Карловцима). Ћерка глумаца Маре и Србољуба Хета (в), супруга редитеља и драмског писца Михаила-Миће Васиљевића (в). Завршила је основну школу у Бгду 1926. и четири разреда Друге женске гимназије у Бгду 1930. Већ 1921. наступала је у дечјим улогама. Од 1. I 1934. до 31. VII 1937. била је ангажована у НП у Бгду, од 1. VIII 1937. до 31. VII 1940. у НП Зетске бановине на Цетињу, од 1. VIII 1940. до 31. VII 1941. у НП Моравске бановине у Нишу и од 1. VIII 1941. до 10. X 1945. у Позоришту Удружења глумаца у Бгду. После рата, од 1. II 1945. до 31. VII 1952. била је чланица СНП у НСаду, од 1. VIII 1952. до 31. VIII 1954. у Сремском народном позоришту у Сремској Митровици, од 1. IX 1954. до 15. VIII 1961. у НП у Сомбору, од 16. VIII 1961. до 15. VIII 1962. у НП у Зрењанину и од 16. VIII 1962. до пензионисања, 28. II 1966, поново у СНП у НСаду. У млађем добу, лепог лика и појаве, пуна полета и извесне свежине у изразу и тону, деловала је врло љупко и непосредно у улогама наивки, сентименталки, младих љубавница и враголастих девојака, које је дуго успешно тумачила. Њен прелаз, током уметничког сазревања, на драмске и карактерне улоге био је врло поступан и природан. Имала је смисао за психолошко продубљивање драмског текста, што је сведочило о њеним сложенијим и вишим изражајним могућностима. У карактерним улогама показала је рационалну уметничку меру, у основи природну и у најбољој реалистичкој традицији.

УЛОГЕ: Аниска (Најезда), Раја (Туђе дете), Агафја Тихоновна (Женидба), Хермија (Сан летње ноћи), Фаншет (Фигарова женидба), Дара (Госпођа министарка), Прва девојка (Ђидо), Стана (Коштана), Маријола-Јолче (Ивкова слава), Маријана (Тартиф), Дашењка (Свадба), Мери Пирибингл (Цврчак на огњишту), Пера (Дундо Мароје), Јула (Поп Ћира и поп Спира), Лусила (Грађанин племић), Стара дама (Вечити младожења), Манде (Дубровачка трилогија), Клара (Пигмалион), Амелија (Дом Бернарде Албе), Јелисавета Александровна Протасова (Живи леш), Матилда фон Цанд (Физичари), Хијацинта (Скапенове подвале).

ЛИТ: Б. Петровић, Гогољева „Женидба“ на летњој позорници, СВ, 27. VII 1945; Б. Чиплић, Молијеров „Тартиф“ у режији Јурија Ракитина, СВ, 4. VII 1946; А-м, Нада Хет, ВС, 1946, бр. 6, с. 16; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 3. II 1947; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 9, с. 2; С. Костић, Толстојев „Живи леш“, НС, 1952, бр. 41-42, с. 3; М. Кујунџић, Диренматови „Физичари“, Дневник, 4. XI 1962; Л. Дотлић, Нада Хет-Васиљевић, Позориште, НСад, 1978, бр. 4, с. 15.

Б. С. С.

ХЕТ-ПЕТРОВИЋ Рудолф Србољуб – драмски глумац и редитељ (Београд, 1. I 1888 – Београд, 6. VII 1942). Завршио је пет разреда основне школе. Први пут је ступио на сцену 1908. у позоришту Љубе Рајчевића у Зајечару. Од 1910. до 1912. био је у путујућој дружини Петра Христилића, од 1912. до 1913. у Повлашћеном позоришту „Тоша Јовановић“, а од 1913. до 1914. у Градском позоришту у Битољу. У току Првог светског рата играо је у, тада војничком, позоришту „Тоша Јовановић“ од 1916. до 1918. у Солуну и Водену у Грчкој. Од 1918. до 1926. је био ангажован поново у Градском позоришту у Битољу, у сезони 1926/27. као глумац и редитељ у СНП у НСаду, 1927/28. по трећи пут у Битољу и од 1. IX 1928. до краја каријере радио је као глумац и сценарист у НП у Бгду. У младости је успешно тумачио сложене драмске и карактерне улоге у великом репертоару. У игру је уносио јак темперамент, лепу осећајност и смисао за подробну психолошку анализу. У зрелијем добу посветио се скоро искључиво дужностима сценаристе и повремено играо епизодне улоге. Супруга Мара и ћерка Нада удата Васиљевић такође су биле глумице.

РЕЖИЈЕ: Циганин, Зона Замфирова, Скамполо.

УЛОГЕ: Мане (Зона Замфирова), Тито Саки (Скамполо), Андрија (Ђидо), Брент (Пег, срце моје), Митке (Коштана), Младић (У новој кожи).

ЛИТ: П., „Нова кожа“ – СНП у Срем. Митровици, Застава, 7. XII 1926; А-м, Szinház – Kostana, Torontal, 7. V 1927; А-м, Skampolo, Torontal, 18. V 1927; М. Ст., „Скамполо“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 22, с. 2.

Б. С. С.

ХЕТМАН (L’Hetman) – драма у 5 чинова. Написао: Пол Дерулед. Прво извођење у Паризу, 2. II 1877, у нашој земљи 22. IV 1895. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 20. I 1896. у НСаду. Превео: Душан Л. Ђокић. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Фрол Герас), Д. Спасић (Стенко), М. Стојковић, к. г. (Демид), М. Николић (Мојсије), М. Марковић (Владислав IV), С. Филиповић (Шмул), К. Васиљевић (Галган), Ј. Душановић (Ремен), Ј. Тодосић (Павлук), С. Иваштанин (Кнез Осјецки), Л. Поповић (Граф Томницки), Т. Илић (Кнез Баквицки), С. Стефановић (Граф Ловња), М. Миловановић (Пољски официр), С. Бајин (Краљев козак), Владимир (Украјински козак), Ђ. Бакаловић (Донски козак), Т. Лукићка (Маруса), С. Бакаловићка (Микла), Д. Весићева (Пољска дворкиња). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: Ј. Г(рчић), „Хетман“, драма у 5 чинова од Пола Деруледа, Браник, 1896, бр. 14, с. 1; (Ј.) Г(рчић), Хетман, Позориште, НСад, 1896, бр. 14-, с. 54-55; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац, 1896, бр. 50, с. 1.

В. В.

ХЕЋИМОВИЋ Бранко (Загреб, 9. III 1934 –). Отац му је био инг. Виктор а мати Анка, рођ. Цар, домаћица. У Згбу је 1945. завршио основну школу, 1952. гимназију и од 1952. до 1956. студирао југославенске књижевности и хрватскосрпски језик на Филозофском факултету, где је дипломирао 1958, а 1964. докторирао дисертацијом „Хрватска драмска књижевност између два рата“. Био је запослен у Радио-Згбу: најпре као новинар-сарадник Културно-умјетничке редакције (1956–1958) и после одслужења војног рока (1959–1962) као уредник исте редакције (1962–1965), шеф Драмског студија (1965-1971), уредник Умјетничког програма (1971–1972) и в. д. уредника Драмско-литерарне редакције (од 11. V до 6. X 1972). Затим је радио као уредник у Издавачком предузећу „Школска књига“ у Згбу. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1966). Као члан комисија Стеријиног позорја (од 1962), организације међународног радио-драмског такмичења „Праг-Варшава-Згб“ и делегације Савеза књижевника Југославије путовао је у Трст, Венецију, Беч, Праг, Варшаву, Братиславу, Москву, Лењинград, Кијев и Источни Берлин. Први књижевни рад, хумореску An American story, објавио је у „Чичку“ 29. IV 1954. под псеудонимом Бранд. Хеч. Од тада је сарађивао, претежно позоришним критикама, есејима, расправама и студијама о драмској књижевности и о стваралаштву хрватских драмских писаца (Т. Брезовачки, Д. Деметер, М. Цихлар-Нехајев, С. Туцић, М. Огризовић, Ј. Полић-Камов, М. Беговић, П. Петровић-Пеција, А. Г. Матош, Ф. Галовић, Ј. Косор, У. Донадини, М. Крлежа, Ј. Кулунџић, М. Фелдман, И. Дончевић и др.) у листовима, часописима, зборницима и алманасима: „Чичак“ (1954), „Додири“ (1956), „Коријени“ (1956), „Народни лист“ (1956, 1958), „Новине младих“ (1956), „Ослобођење“ (1956–1957), „Студентски лист“ (1956-1957), „Кругови“ (1957), „Наше теме“ (1957), „15 дана“ (1957–1958), „Присутности“ (1957), „Театар“ (1957–1958), „Вараждинске вијести“ (1957), „Вјесник“ (1957–1958, 1961, 1968), „Вјесник у сриједу“ (1957), „Поља“ (1958), „Књижевник“ (1959–1961), „Република“ (1959, 1961–1968, 1972–1973), „Gledališki list Drame SNG“ (1959–1960), „Арена“ (1960), „Борба“ (1960), „Културни радник“ (1960–1962, 1966–1968), „Телеграм“ (1960–1963, 1965–1966, 1968–1970), „Вјесник жељезаре“ (Сисак, 1960), „Дубровник“ (1961, 1969), „Књижевне новине“ (1961), „Радио и телевизија у школи“ (1962–1963, 1966–1967), „Рад ЈАЗУ“ (1962, 1968), „Коло“ (1964–1966, 1968), „Полет“ (1964), „Позориште“ (1964, 1966–1969, 1971–1972), „Europe“ (Париз, 1965), „Le Theatre en Pologne“ (Варшава, 1966), „Rozhlas ve svete“ (Праг, 1967), Стеријино позорје (каталог игара, 1967), „Пролог“ (1968), Радио-телевизија Загреб, годишњак (1968), „Ревија“ (1968–1969), „ХНК, премијерни часопис“ (1969- 1970), „Кај“ (1969), „Вечерњи лист“ (1969), „Домети“ (1971), „Хрватско свеучилиште“ (1971), „Једнота“ (1973), „Croatica“ (1973), „Модра ласта“ (1973–1974), „Видик“ (1973), „Сцена“ (1974), „Умјетност и дијете“ (1974). Заступљен је у зборнику „Мирослав Крлежа“ (Згб 1963) и у књигама: Панорама хрватске књижевности (Згб 1965), Антологија радио драме (Згб 1966), Gavella – заступник књижевности (Згб 1971). За енциклопедијски зборник Хрватско народно казалиште 1894–1969 (Згб 1969) обрадио је све писце југословенских националних књижевности којима су се дела изводила у овом казалишту у том раздобљу, и изведбе тих дела. За библиотеку „Пет стољећа хрватске књижевности“ приредио је и коментарисао књиге: Милан Беговић I–II (1964), Туцић – Огризовић – Милчиновић – Петровић Пеција (1969), Тито Брезовачки (1973). Са редакцијом часописа „Коло“ припремио је посебну свеску (5, 1966) о радио-драми. Уредио је зборник награђених радио-драма са такмичења Praha-Warszawa-Zagreb (Згб 1968). Као уредник библиотеке „Добра књига“ (издавач „Школска књига“) приредио је антологијски избор домаћих и страних писаца и дела у 48 свезака (Згб 1974). Написао је поговор књизи С. Шешеља Погани Нарентини (Згб 1974). Преводио је са словеначког и руског. За Радио-Згб је драматизовао и адаптирао дела: Просјак Лука А. Шеное, Мати Ф. Галовића, Човјечанство Ј. Полића-Камова, Michelangelo Buonarroti М. Крлеже. За Школску телевизију Згб написао је серију „Говоримо о казалишту“. За Енциклопедију СНП обрадио је неколико десетина јединица о хрватским драмским писцима. Приредио је и уредио Репертоар хрватских казалишта 1840–1860–1980, I–II (Згб 1990).

БИБЛ: Пет драматичара хрватске модерне (сепарат из „Рада ЈАЗУ“, 326, 1962, 195–264), Згб 1962; Хрватска драмска књижевност између два рата (сепарат из „Рада ЈАЗУ“, 353, 1968, 111–320), Згб 1968; Два комедиографа (Б. Х.: Двије комедије Тита Брезовачког, и М. Флегар: Три комедије Јована Стерије Поповића, заједничка књига), Згб 1971; Пометова дружба, Комедиографија од Наљешковића и Држића до данас, Згб 1973; Антологија сувремене хрватске драме (троброј 16, 17, 18 часописа „Видик“), Сплит 1972.

ЛИТ: Н. Ф(рндић), Раздобље успона хрватске драме, Борба, 5. II 1970, 20; M. Kirschnerová, Nové prace o dĕjinach srbského a charvátskeho dramatu a divadla, Ústav jazykú a literatur Československé akademie vĕd, Praha 1970, 37–40; Н. Батушић, Хрватска казалишна критика, Згб 1971, 295–296; Т. Сабљак, Хрватска драма између два рата, Вечерњи лист, 24/25. I 1973, 13; Ш. Јуришић, Тешко је комедију написати, Борба, 13. IV 1974; Ј. Павичић, Антологија хрватске драме, Вечерњи лист, 30. VII 1974.

В. В.

– амерички драмски писац (Њујорк, 28. II 1894 – Њујорк, 18. IV 1964). Бавио се новинарством и писао романе и филмска сценарија. Најпознатији му је комад До Кита и натраг (To Quito and Back, 1937), у којем један пометен амерички романописац налази смисао живота у току јужноамеричке револуције, и (заједно са Ч. Макартуром – Charles MacArthur) криминалистички комад Госпође и господин (Ladies and Gentleman, 1939). У сарадњи са Џин Фаулер (Gene Fowler) написао је комад о љубави на острву Кони под насловом Велика Мејгу (The Great Magoo, 1932), а са Макартуром још и Насловну страну (The Front Page, 1928), мелодраму о чикашком новинарском свету, Двадесето столеће (Twentieth Century, 1932, комедију о позоришном свету, и Лабудову песму (Swan Song, 1946), драму о промашеном музичару. Осим тога, писао је непрекидно за филм, од 1933. до смрти, увек у сарадњи са Макартуром. СНП је 1954. извело Насловну страну.

ЛИТ: Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954; С. Лањи, Насловна страна, НС, 1954, бр. 73-74, с. 2.

С. А. Ј.

ХИЛДЕБРАНТ Емил (Emil Hildebrandt) – немачки сликар и писац (Бреслава/Вроцлав, Пољска, 4. XII 1844 – Берлин, 11. VI 1912). Право му је име било Мартин Бем (Martin Böhm), а поред поменутог у малобројним изворима може се наћи и под псеудонимом Густав Браун. Похађао је гимназију у Глајвицу (Gleiwitz); почео је као сликар, али се убрзо определио за списатељство и живео као слободан књижевник, у првом реду драматичар. Крајем шездесетих настанио се у Берлину, где је основао прво немачко позориште са репертоаром састављеним искључиво од пародија (с њиме у Берлину заправо и почиње модерна немачка пародија). Многе његове пародије доживеле су велик успех на сцени; тако је пародија Вилденбруховог (Wildenbruch) дела Quitzous у Берлину изведена више од 400 пута, а пародија Зудерманове Части (Die Ehre) доживела је више од 350 представа. Од његових даљих пародија својевремено су у Немачкој имале одређен ехо: Der Fall Blumenthal, Sodoms Ende, Die Räuber, Faust, Der Ring des Nibelungen, Wilhelm Tell итд. Осим њих, написао је или слободно превео и адаптирао више од сто позоришних комада који су данас заборављени. По француском извору (А. Верније) понемчена је и једночинка изведена у СНП 1875. Осам дана после венчања, у преводу Персиде Пинтеровић.

С. К. К.

ХИЉАДУ И ЈЕДНА НОЋ – балет у три дела: Мале играрије (в), Балетска свечаност (в) и Шехерезада (в).