ОБЗИРНА БЛУДНИЦА (La putain respectuerse) – драма у 2 слике. Написао: Жан-Пол Сартр. Прво извођење у Паризу, у позоришту „Антоан“, 8. XI 1946, у нашој земљи 18. XII 1954. у Прешерновом гледалишчу у Крању.

Прво извођење у СНП 21. I 1956. на Малој сцени, у Радничком дому, у НСаду. Превела: Нада Ћурчија-Продановић. – Рд. Ј. Лешић, к. г., сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, импровизације на труби Д. Јонић; Д. Чаленић (Лизи), В. Мирић (Фред), Б. Ковач (Сенатор), С. Миња (Црнац), М. Јовановић (Џон), С. Удовички (Први грађанин), С. Максић (Други грађанин). – Изведено 13 пута, глед. 3774.

БИБЛ: Ж. П. Сартр, Двије драме, прев. Радован Ившић, Згб 1951.

ЛИТ: О. Новаковић, Обзирна представа. Сартрова „Обзирна блудница“, НС, 1956, бр. 110, с. 6; Д. Поповић, Жан-Пол Сартр: Обзирна блудница, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 277.

Ј. М.

ОБИЧАН ЧОВЕК – шала у 3 чина. Написао: Бранислав Нушић. Прво извођење 23. V 1900. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 22. II 1901. у Панчеву. Подела узета са плаката представе одржане 30. X 1901. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Николић (Арса), Д. Васиљевићка (Марија), А. Стојановић (Душан), М. Радошевићева (Зорка), М. Хаџи-Динић (Вићентије), М. Тодосићка (Софија), Д. Спасић (Жарко), П. Добриновић (Јованче), Д. Николићка (Перса), Е. Слука (Никола). – Изведено око 30 пута.

Премијера у СНП 8. III 1910. у Сомбору. – Рд. К. Васиљевић; Р. Спиридоновић (Арса), Д. Васиљевићка (Марија), К. Васиљевић (Душан), Р. Кранчевићка (Зорка), Ј. Антонијевић (Вићентије), М. Тодосићка (Софија), М. Матејић (Жарко), П. Добриновић (Јованче), Д. Николићка (Перса), Б. Савић (Никола). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 4. II 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Милутиновић, Р. Кранчевићка, М. Хаџи-Динић, Д. Матејићка, Д. Спасић. – Изведено 10 пута.

Прво извођење у ДНП 2. XII 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; М. Јелић (Арса Милићевић), Р. Кранчевићка (Марија), Р. Гојкић (Душан), М. Козомара (Зорка), М. Аврамовић (Вићентије Петровић), В. Фазловска (Софија Дамјановић), М. Симић (Жарко Дамјановић), С. Савић (Јованча Мицић), В. Јелић (Перса), В. Милојевић (Никола). – Изведено 7 пута.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Обичан човек, Бгд 1900.

ЛИТ: А-м, „Обичан човек“, шала у 3 чина од Бранислава Нушића, Браник, 1901, бр. 134, с. 3; М. С(ави)ћ, Обичан човек, Позориште, НСад 1901, бр. 15, с. 114-115; Ј., Нушићев „Обичан човек“, Народност, Земун 1903, бр. 13, с. 3; А-м, У среду, 22. марта, по подне приказана је шала „Обичан човек“, Слога, Сомбор 1906, бр. 13, с. 3; А-м, „Обичан човек“, Застава, 1919, бр. 17, с. 3.

В. В.

ОБРАДОВИЋ Данијел – глумац (Бања Лука, 3. II 1924 – Ниш, 24. XII 1985). Завршио је Средњу позоришну школу у НСаду 1949. Одмах је ангажован у СНП и у њему остао до 31. VIII 1951; потом је био кратко у НП у Бањој Луци, а затим до смрти првак Драме НП у Нишу. Г. 1964. добио је Октобарску награду града Ниша.

УЛОГЕ: Тетеров (Малограђани), Града (Ливница), Пандур (Сеоска учитељица), Госпар Карло (Дубровачка трилогија), Ив (Робинзон Крусо), Полицаја (Коштана).

ЛИТ: Т. Н., In memoriam. Данијел Обрадовић, Политика, 26. XII 1985.

В. В.

ОБРАДОВИЋ Доситеј – просветитељ (Чаково, 1739? – Београд, 28. III 1811). У једном од својих познијих дела, у Собранију разних наравоучителних вестеј (Беч 1893), превео је драму Дамон великог немачког драматичара и теоретичара драме Готхолда Ефраима Лесинга. Дамон не спада у боља Лесингова дела – поука је у тој драми израженија но што је допустиво – а управо то је, ваљда, определило О. избор. У њој се расправља етика пријатељства, радњом која је доста наивно и животно неубедљиво склопљена, мада занимљиво, јер говори о искушењима у која љубав према истој жени ставља двојицу пријатеља. О. коментарише свој поступак посебним уводом О комедији, који је истовремено мали теоријски чланак о овом књижевном роду и о просветитељском схватању његове задаће: „Нека се даде у овој књижици место и једној славнога господина Лесинга комедији. Комедија је једна игра која представља нешто увеселително и шаљиво, у коју не улази никакво жестоко и свирепо прикљученије и гди при концу намереније началнога игре лица всегда благопоспешно излази и благополучно се совршава. При првом погледу, дакле, комедија се не чини ништа друго него весело и шаљиво времена пробављеније, но отмени и општеполезни на свету људи знали су се и с овом приликом ползовати и дали су человеческом роду у игри и шали прекрасне и превисоке науке“. Преводећи Дамона О. није мислио на његово извођење. О драмама он размишља само као о књижевним делима, не посматрајући их са становишта сцене. Ограниченост његовог виђења позоришта назире се из његовог суда о Молијеру. Хвалећи „оштроумне и благонаравне комедије“ (а помиње Тартифа, Тврдицу и Мизантропа поименично), он каже: „Ова сва, премда измишљена сочињенија, представљају образ и разне человеческе нарави; изоштравају ум и забављајући и возвесељавајући разумне читатеље дају им предивна и преполезна наравоученија. Зато сва ова измишљенија зову се моралне истине“. Драми О. поклања поверење због дијалошког облика – он се и у својим прозним делима много служи дијалогом, кад год му је нарочито стало да буде свима разумљив и да забавношћу што више привеже читаоце. У време када је превод Дамона настао, није био игран, колико се данас зна. Тадашњи нејаки позоришни покушаји нису били дорасли таквој развијеној драми. Уосталом, наш просветитељ свој текст и није био наменио сцени. Дамон је игран доцније, у београдском НП, 1869. и 1873. Мада овај превод никада није стављало на репертоар, СНП је О. у више махова исказивало почаст. Када је у Чакову 1867. откривена спомен-плоча на његовој родној кући, СНП се придружило свечаности, увече, представом Стари кованџија, у коју је приређивач дела Светозар Савковић вешто уплео многе О. сентенције. У СНП је било праизвођење драме Косте Трифковића Младост Доситеја Обрадовића 1871, што је изазвало велико интересовање и књижевне и позоришне критике. Позоришни комад Јована Ђорђевића, алегорија Маркова сабља, ушао је у репертоар СНП у преради Антонија Хаџића. Да би избегао неприлике са цензуром, он је, уз Ђорђевићев пристанак, слике другог дела комада из новије српске историје заменио сликама о О., Вуку, Стерији и Текелији. У последње време, почевши од седамдесетих г., СНП повремено учествује у програмима „Доситејевих дана“ у Иригу и НСаду.

ЛИТ: Т. Остојић, Доситеј Обрадовић у Хопову, НСад 1907; A. Schmaus, Lessings Fabeln bei Dositej Obradović, Zeitschrift für slavische Philologie, 1931, Bd. VIII, с. 1-47; П. Поповић, О „Собранију“ Доситеја Обрадовића, Глас САН, Бгд 1938-1939; М. Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Бгд 1952; Б. Маринковић, Библиографија Доситеја Обрадовића, Сабрана дела Д. О., III, Бгд 1961; Ј. Деретић, Доситеј и његово доба, Бгд 1969; Ј. Деретић, Поетика књижевног дела Доситеја Обрадовића, Књижевна историја, 1969-1970, бр. I/1-4, с. 7-42, 349-404, 505-540, 745-784; II/5 и 7, с. 3-52, 479-509.

Б. Кв.

ОБРАДОВИЋ Коста – глумац-почетник. Примљен је у СНП на пробу 1864, а идуће сезоне је потписао уговор са Ј. Ђорђевићем: од 1. X 1865. до 30. IX 1866. Играо је углавном епизодне улоге. Критика је забележила само једно његово остварење – Кнез Гојислав у Суботићевом Немањи, којом улогом је побрао симпатије публике.

ЛИТ: J., Donnerstag den 2. November „Nemanja“, Gross Becskereker Wochenblatt, 1865, бр. 44, с. 400; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 3, с. 70.

В. В.

ОБРАДОВИЋ Коста – помоћник управника СНП (Идвор, Банат, 12. XII 1909 – ?). Завршио је трговачку академију. Помоћник управника СНП био је од 1. IX 1952. до 1. III 1954, дакле у време управниковања Олге Перић-Арсенијевић-Стокановић (в) и потом Душана Поповића (в).

ОБРЕНОВИЋ Александар – драмски писац (Београд, 4. I 1928 – Београд, 24. V 2005). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду, а педагогију је студирао на београдском Филозофском факултету. Бавио се глумом, режијом, сликарством и уметничком фотографијом. У НП у Нишу је глумио 1948, а касније и у Академском позоришту у Бгду. Излагао је на аматерским изложбама и на изложби УЛУС 1950. У Радио Бгду је неко време радио као новинар, потом прешао у Драмску редакцију београдске ТВ, а од 8. III 1961. до 28. II 1962. био је први уметнички директор Стеријиног позорја. Од 1961. до 1963. био је члан Главног, а 1961-1962. и члан Извршног одбора Стеријиног позорја. По повратку у Бгд, као слободни уметник, поред драма писао је сценарије и режирао кратке филмове. Затим је именован за уредника Драмског програма Радио Бгда. У пензију је отишао 1987. Од 1952. бавио се писањем, прво драме, а касније и приповетке. Од првих текстова до данас остао је веран обради проблема из живота малог човека, са изразитом чеховљевском конотацијом. Минуциозни трагач за детаљем, реализовао је, у многобројним делима, ликове чије животне судбине, неретко доведене до апсурда, најчешће доживљавамо као директне реплике времена и тренутка у којем су настали. Јаке и јарке иронично-драмске асоцијативности, драме су му углавном проткане тугом и сетом свакодневице. Својим јунацима подарио је и посебан језик, који га, због карактеристичних симбола, структуре реченица и реченичних обрта сврстава међу малобројне трагаоце за вредностима сценског казивања. Као тридесетогодишњак, у сарадњи са Ђорђем Лебовићем (в), написао је прву драму Небески одред (в), изведену на сцени СНП у режији Димитрија Ђурковића (в), и постао лауреат Стеријине награде (1957). Означавајући прекретницу у нашој дотадашњој литерарно-сценској продукцији, Небески одред је проговорио суровим језиком драмске исповести седморице логораша, који су у тренутку слабости, исцрпљености или равнодушности одлучили да постану одред колективног убице, потчињен законима смрти, и постао причом о бројевима који су некада били људи, а онда преко ноћи преквалификовани у тромесечну погонску снагу крематоријумског механизма, најстрашнијег којег је човек у својој анималности могао да створи. Истовремено он је значио и потресну опомену изговорену над раком самоуништења према којој су „бекетовски искази о безнађу само пријатна ћаскања људи који уз кафу филозофирају о смрти“ (Штефан Траугут). Ако у тексту Небеског одреда уопште треба трагати за разграничењима и доприносима ауторā, онда се Лебовићу, свакако, морају приписати аутентичност збивања и страхоте преживљеног конц-логорског пакла, а О. црна хуморност и језик протагониста, који су утицали да драма поприми неке од карактеристика трагичне гротеске. Аутор је многих документарних радио-емисија од којих су најзначајније Испричајте нам свој живот и Од брака све потиче, затим радио-драма и ТВ адаптација и драматизација, косценариста је ТВ серијала Димитрије Туцовић, написао је сценарио за игране филмове Небески одред (са Ђ. Лебовићем), Клаксон и Поглед кроз уво, као и за документарне филмове Сто дана, После трагичног јутра и Како живе ватрогасци. Дела су му превођена, штампана и извођена у СССР, Шведској, Норвешкој, Данској, Холандији, Немачкој, Швајцарској, Монаку, ЧССР, Пољској, Аустрији, Француској, Италији, Ирској, Израелу, САД, Белгији и Малти. Осим Стеријине награде за Небески одред, добитник је и Специјалне Стеријине награде за драму Варијације (1960), Prix Italia за радио-драму Птица (1958) и више награда за драмске текстове намењене радију и телевизији.

БИБЛ: Небески одред (са Ђ. Лебовићем), НСад 1959; Варијације (Рондо, Вечерња игра, Птица, Ноктурно), Бгд 1958, 1960; Велика поноћна мистерија, Бгд 1960; Мица и Микица (по С. Сремцу), Бгд 1962; Лице, Бгд 1967; Повратак Дон Жуана, Бгд 1968; Јата чаробних звезда, Бгд 1993; Клим-Клем, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1017; Циркус (са Ђ. Лебовићем), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2240; Капетан дуге пловидбе, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1568;  Свађа у Миргороду (по Н. В. Гогољу), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1717;  O sole mio, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2161.

ЛИТ: П. Џаџић, Ђорђе Лебовић и Александар Обреновић, Дело, Бгд 1956, бр. 4; Le Drame Yugoslave d’aujourd’hui, Бгд 1962; Р. В. Јовановић, Српска драма, Бгд 1965; С. Селенић, Антологија савремене српске драме, Бгд 1977; М. Радоњић, О витезу на крилатом коњу, Сцена, 1980, бр. 6.

М. Р.

ОВЕН Харолд (Harold Owen) – енглески драмски писац (Барслем, Стафс, Енглеска, 3. V 1872 – Манчестер, 10. V 1930). Цео радни век провео је као новинар „Манчестерског старатеља“ („Manchester Guardian“), „Дневног известиоца“ („Daily Despatch“) и „Дневне поште“ („Daily Mail“). Аутор је, између осталих, комада Такав је живот (Such is Life, 1916), Очинство (Fatherhood, 1925), Непознати човек (A Man unknown, 1926). Са Харијем М. Верноном (Harry M. Vernon) написао је врло успели комад Мистер Ву (Mr Wu, 1913), који је, под насловом и Мандарин / Мистер Ву, СНП изводило 1924.

С. А. Ј.

ОГЛЕДАЛО (El espejo) – шаљива игра у 3 чина од непознатог шпанског писца. Прво извођење у нашој земљи 2. IV 1882. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1889. у Земуну. Превели: Јанко Јурковић и Стјепан Крањчић. Подела узета са плаката представе одржане 15. II 1890. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; М. Димитријевић (Проспер Марки), Т. Лукићка (Каролина), С. Бакаловићка (Камила), М. Марковићка (Лујза), М. Марковић (Жан Балистрак), Д. Настасић (Хектор де Рифоле), С. Вујићка (Јулија Бриди), К. Васиљевић (Адолф Декуртоа), Д. Жанова (Паулина), С. Стефановић (Писмоноша). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Огледало, Позориште, НСад 1890, бр. 21, с. 83.

В. В.

ОГЊАНОВИЋ Александар – драмски глумац и редитељ (Београд, 20. VIII 1921 – Београд, 11. I 1997). Похађао је Драмски одсек на Музичкој академији у Бгду од 1942. до 1945, у класи Петра Коњовића, Страхиње Петровића и Вјекослава Афрића. Био је члан Уметничког позоришта у Бгду од 1941. до 1943. а истовремено и Академског позоришта. У току 1943/44. глумио је и режирао на београдским сценама. У сезони 1944/45. био је ангажован у Градском позоришту у Јагодини, затим у Градском позоришту у Бгду (1945/46), у НП на Цетињу (1946/47), у НП у Шапцу (1948/49), у Студију филмских глумаца при „Авала филму“ у Бгду (1950/51), па од 1951. до 1954. у СНП у НСаду, где је у сезони 1952/53. био и наставник глуме у Средњој позоришној школи. У току наредне сезоне (1954/55) сарађивао је са СНП као гост. Од 1954. бавио се само режијом. Био је редитељ НП у Шапцу 1954/55, у НП у Панчеву 1955/56, поново у Шапцу од 1956. до 1960, када је примљен за редитеља Београдског драмског позоришта, у којем је остао до пензионисања, 1982. Драматизовао је или адаптирао и режирао текстове Јована Стерије Поповића (Кир Јања, Лажа и паралажа), Б. Ђ. Нушића (Општинско дете, Ујеж, Покојник), М. Крлеже (У агонији), О. Давича (Песма, Бетон и свици, Робија) и др.

РЕЖИЈЕ: Манде, Стаклена менажерија, Леда, Др.

УЛОГЕ: Јерко (Људи без вида), Леонардо (Крвава свадба).

ЛИТ: Ј. Виловац – С. Берберски, Тенеси Вилијамс: „Стаклена менажерија“, СВ, 12. XII 1952; О. Новаковић, Тенеси Вилијамс на новосадској сцени, НС, 1952, бр. 52, с. 1-4; А-м, Јосип Кулунџић: „Људи без вида“, Дневник, 2. VI 1953; В. Дубравчић, У свадбено јутро, Дневник, 13. III 1955; О. Новаковић, Варијације на представу „Крвава свадба“ од Лорке, НС, 1955, бр. 96-97, с. 5; З. Т. Јовановић, Александар Огњановић (1921-1997), Алманах позоришта Војводине, 1998, бр. 31, с. 135-136.

С. Ј.