ЊИХ ЧЕТВОРО (Ich czworo) – трагедија глупих људи у 3 чина. Написала: Габријела Запољска. Прво извођење у Лавову, 4. XI 1907, у нашој земљи 28. II 1913. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 6. XI 1919. Превео: Лазар Кнежевић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Краков 1962, с. 96-98.

В. Кт

ЊУ в. ЉУБАВ АНЕ АЛЕКСАНДРОВНЕ

О ТУЂЕМ ХЛЕБУ (Чужой хлеб) – драма у 2 чина. Написао: Иван Сергејевич Тургењев. Прво извођење у Паризу, у октобру 1848, у нашој земљи 2. VI 1897. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 9. I 1913. у Вршцу. Превео: Сава Поповић Шапчанин. Подела узета са плаката представе одржане 12. III 1914. у Сомбору (са једночинком Честитам). – Рд. К. Васиљевић; М. Матејић (Павле Јелицки), М. Хаџићева (Олга Петровна), Д. Спасић (Кусавкин), К. Васиљевић (Максимов), В. Виловац (Иванов), Н. Гошић (Александров), Р. Алмажановић (Козлов), К. Виловчевица (Прасковија), С. Ранковићева (Маша), А. Криж (Петар), С. Ленска (Васка). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 15. IV 1919. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Спасић (Кусовкин), К. Васиљевић, В. Виловац, М. Хаџићева. – Изведено 3 пута.

Премијера у НП у НСаду 8. IV 1924,  поводом 40-огодишњице уметничког рада Д. Спасића. – Рд. К. Васиљевић; Р. Веснић (Павле Јелицки), Р. Кранчевићка (Олга Петровна), Д. Спасић (Кусовкин), В. Виловац (Иванов), Стеван Јовановић (Александров), Д. Кременовић (Козлов), К. Виловчевица (Прасковија), В. Јовановићка (Маша), Ј. Силајџић (Петар), М. Душановић (Васко). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 6. XII 1925. у Кикинди. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. М. Марковићка; А. Рашковић (Кусовкин), С. Хет (Павле Јелицки), Д. Марковић (Сусед), Д. Петровићева (Олга Петровна), М. Душановић, М. Живановић, З. Душановићка, С. Душановић, Ј. Силајџић, М. Јелић, Ђ. Козомара. – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Загребу, Застава, 24. V 1913; А-м, Српско народно позориште у Загребу, Браник, 1913, бр. 92, с. 4; А-м, „О туђем хлебу“, Застава, 18. IV 1919; А-м, Из канцеларије СНП-а, Слобода, НСад 1919, бр. 75, с. 3; А-м, 40-годишњица Димитрија Спасића, Застава, 25. III 1924; А-м, Четрдесетогодишњица Димитрија Спасића, Јединство, 26. III 1924; Ст., „О туђем хлебу“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 21, с. 4; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско позориште на гостовању у Сомбору, Застава, 27. II 1927; М. Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1927, бр. 22, с. 2.

В. В.

О’КЕЈСИ Шон (Sean O’Casey) – ирски драматичар (Даблин, 30. III 1880 – Торкеј, Енглеска, 18. IX 1964). Потиче из породице са много деце. Само три г. је похађао школу и због болести очију научио је да чита тек као тринаестогодишњак. Био је сезонски радник и рано се прикључио комунистичкој партији. Учествовао је у организовању штрајкова транспортних радника. У време Ускршњег устанка против Енглеске ухапшен је и умало погубљен. Затим је напустио директан политички ангажман верујући да ће као писац боље служити својим идеалима и циљевима. Био је отворени присталица ослободилачког покрета против Енглеске, писао револуционарне и социјалнокритичке комаде у којима је описивао беду у пролетерским четвртима. Касније је пао под утицај О’Нила снажно испољавајући свој таленат за хумор и комедију. Једно време (1923-1926) је добро сарађивао са театром „Abbey“ у Даблину, где су играни његови комади, али је дошао у сукоб са В. Б. Јејтсом и заувек напустио Ирску, а Енглеску изабрао за свој „добровољни егзил“, где пише своју биографију у шест томова и експериментише са експресионистичким стилским средствима у својим драмама претежно агитационог карактера. Пред своју смрт је изјавио: „Данас сам више комунист него икада“. У раним комадима Јунона и паун (Juno and the Paycock, 1925) и Плуг и звезде (The Plough and the Stars, 1926) на натуралистички начин приказује деловање ирског ослободилачког покрета. Светску славу му је донела прва од ове две драме. Два главна лика су носиоци трагичног и комичног у једном односу непомирљивих дисонанци. Поред поменутих, главна драмска дела су му: Бунтовник који то не беше (The Shadow of a Gunman, 1925), Сребрни покал (The Silver Tassie, 1928), Звезда постаје црвена (The Star Turns Red, 1940), Црвене руже за мене (Red Roses for Me, 1942), Иза зелених завеса (Drums Under the Windows, 1945) и Бискупова ломача (The Bishop’s Bonfire, 1955). СНП је извело две његове драме: Јунона и паун (1962) и Плуг и звезде (1968).

ЛИТ: Ј. Киригин, Бунтовници и конформисти, Згб 1965, с. 223-241; Ј. Видмар, Драматуршки записи, НСад 1968, с. 204-207.

Д. Р.

О’НИЛ Јуџин (Eugene Gladstone O’Neill) – амерички драматичар (Њујорк, 6. X 1888 – Бостон, 27. XI 1953). Сматра се оснивачем модерне америчке драматургије. Писао је под утицајем Ибзена, Стриндберга, Горког, Шоа и класичне грчке драматургије. Доста је научио од Фројда, а Ниче му је био омиљена литература. Отац му је био успешан глумац једног путујућег позоришта, а мати је у једном моменту пала под утицај дрога, па је то обележило његово детињство и младост. Студије на Харвардском универзитету морао је да прекине због једног безазленог инцидента. Након тога се бавио разним пословима и доста је путовао, а једно време је боравио у Паризу. Његово учешће у позоришту „Provincetown Players“ представља прекретницу у америчком сценском животу и у америчкој драмској књижевности. Дотада само забављачки, у којем је извештај са касе диктирао репертоар, амерички театар се постепено уздигао на виши уметнички ниво. За такав театар О’Н. је писао од 1916. до 1921. Добитник је три Пулицерове награде, а 1936. и Нобелове награде за целокупно дело као први велики амерички драматичар. Његово дело садржи много момената из личног, веома богатог, животног искуства. Стилски би се могло сврстати у натурализам, експресионизам и симболички реализам, а у свим делима је истовремено присутно психоаналитичко разлагање личности. Писао је једночинке, трилогије, да би свој опус завршио драмским циклусом од вероватно 9 драма, јер је један део драмских комада сам уништио непосредно пред своју смрт. Светску популарност му је донела драма Ана Кристи, по којој  је снимљен филм са Гретом Гарбо у насловној улози. Најпознатија драмска дела су му: Другачији (Beyond the Horizon, 1920), Ана Кристи (Anna Christie, 1921), Цар Џоунз (The Emperor Jones, 1921), Космати мајмун (The Hairy Ape, 1924), Сва божија деца имају крила (All God’s Chillun Got Wings, 1924), Чежња под брестовима (Desire Under the Elms, 1925), Велики бог Браун (The Great God Brown, 1926), Маркови милиони (Marco Millions, 1927), Чудна међуигра (Strange Interlude, 1928), Црнина пристаје Електри (Mourning Becomes Electra, 1931), О, дивљино (Ah, Wilderness, 1933), Бесконачни дани (Days Without End, 1934), И ледаџија дође (The Iceman Cometh, 1946), Месечина за несрећне (A Moon for the Misbegotten, 1952) и, постхумно објављена: Дуго путовање у ноћ (Long Day’s Journey Into Night, 1956), Дашак поезије (A Touch of the Poet, 1957), Сва богатства света или Више сјајних палача (More Stately Mansions, 1964). СНП је извело Ану Кристи (1927) и Месечину за несрећне (1967).

БИБЛ: Дуго путовање у ноћ, прев. Воја Чолановић, Бгд 1964.

ЛИТ: Ј. Баб, Писци Америке, Згб 1955, с. 78-84; А. Черчил, Скитнички живот нобеловца, Република, 1957, бр. 6-7, с. 30-31; В. Петрић, Унутарња драматика, Књижевност, 1960, књ. 30, с. 208-214; В. Чолановић, Јуџин О’Нил и његове драме, у: Дуго путовање у ноћ, Бгд 1964, с. 137-143; И. Секулић, Из страних књижевности, II, Бгд 1977, с. 529.

Д. Р.

ОБАЛДИЈА Рене де (René de Obaldia) – француски песник, романсијер и драмски писац (Хонгконг, 22. X 1918 – Париз, 27. I 2022). Отац му је био Панамац, а мати Францускиња. У Француску се доселио врло млад. Средње образовање је стекао у Паризу у лицеју „Кондорсе“. Француско држављанство добио је 1939. и исте г. је мобилисан. Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. По повратку у земљу био је извесно време помоћник директора Међународног културног центра у Ројомону (1952-1954). У књижевности се јавио најпре стиховима (1949. је добио награду за поезију „Луј Паро“), затим романима (1956. је добио Велику награду за црни хумор) и најзад драмским текстовима (1960. му је у позоришту „Рекамије“ у Паризу изведен први позоришни комад, а 1962. је добио награду „Италија“ за једну радиофонску драму). Његов комад Ветар у гранама Сасафраса (Du vent dans les branches de Sassafras) изведен је први пут 1965. у Бриселу, а потом у Паризу. У СНП је приказан 1969. Поред неколико збирки стихова и више романа, објавио је три тома позоришних дела са укупно седам позоришних комада. По свом драмском стваралаштву најближи је Жарију, Јонеску и Мишоу. Као велик мајстор речи и њених могућности, има посебан смисао за реплику, а хумор му је поетски интониран. Као изданак послератног света, делује грозничаво, разбијено. Доживљавање света као апсурдног му је такорећи урођено. Али, иако прикрива своју нежност, воли човека и верује у победу добра над злом. Комади су му играни у Немачкој, Италији, скандинавским земљама, Латинској Америци, Чехословачкој и другде.

ЛИТ: З. П(ашић), Блага пародија вестерна, Дневник, 10. X 1969; М. Кујунџић, Каубоји и Индијанци, Дневник, 19. X 1969; К. Савић, Први вестерн на „Бен Акиби“, Позориште, НСад 11. X 1969, бр. 1, с. 5; С. Божовић, Публика жели искрени смех, Вечерње новости, 21. X 1969.

С. А. Ј.

ОБЕР Данијел-Франсоа-Еспри (Daniel-François-Esprit Auber) – француски композитор (Кан, 29. I 1782 – Париз, 12. V 1871). Компоновањем се почео бавити као аматер. Тек после тридесете г. живота потпуно се посветио музици. Музику је учио код Л. Керубинија. Сем краћег боравка у Лондону цео свој живот провео је у Паризу. Од 1842. до смрти био је директор париског Конзерваторијума. За време свог дугог живота написао је око 50 оперских дела која су суверено владала француским оперским позорницама. Његов стални сарадник био је познати драматичар и либретиста Е. Скриб, који му је написао текстове за све опере. У његовим операма се на посебан начин огледају збивања у социјалном и политичком животу Француске, као и менталитет француског грађанског друштва. Својим најбољим делом, опером Нема из Портичија (La Muette de Portici, 1828), дао је прву велику историјску оперу која је ускоро као нова оперска врста завладала француским музичким позориштем. У периоду између 1811. и 1869. компоновао је највећи број својих комичних опера, али нису све биле на истом уметничком нивоу. Највећи успех на том пољу је свакако опера Фра Дијаволо (1830). Најбоље особине његовог стила су: шармантност мелодије, луцидност оркестрације, живи ритмови, прегнантна карактеризација ликова, духовитост, јасноћа и ведрина. Његови мотиви су лаки и приступачни и остају у памћењу без напора. То је свакако разлог популарности и успеха његових дела. Иако се својим стваралаштвом показао као легитимни следбеник Боалђеа, Херолда и Адама, он је за њима заостајао у структури дела, која су без снажнијих осећаја и широких потеза. Сем споменутих, у важнија остварења се убрајају још и опере Зидар и Бронзани коњ. На сцени СНП изведена је његова комична опера Фра Дијаволо (1962).

М. Х.

ОБЕРКНЕЖЕВИЋ Филип – актуар ДСНП и преводилац (Вуковар, 25. X 1859 – Нови Сад, 24. VI 1911). Основну школу завршио је у родном месту, а од 1852. до 1860. учио је гимназију – први разред у Винковцима, други у НСаду, а од трећег до осмог поново у Винковцима. Седми и осми разред класичне гимназије (филозофија) признати су му као спрема за професора шесторазредне гимназије, па је већ 18. VII 1860, са непуном 21 г., био изабран за професора новосадске Гимназије. Професорски испит из класичне филологије положио је на Филозофском факултету у Пешти 29. IV 1867. Као присталица С. Милетића (в) био је 15. IX 1867. отпуштен из службе. После тога је од 1. XII 1867. најпре привремени професор а затим и директор новосадске Ниже реалне гимназије. У Српску велику гимназију новосадску враћен је 1. X 1870, али је 22. I 1873. поново био отпуштен од заступника краљевског угарског комесара Ђ. Поповића Даничара (в); администратор Митрополије Никанор Грујић, међутим, вратио га је 27. I 1873. у службу. Прогони непокорног О. ни тада не престају: 3. IV 1873. отпушта га комесар Мајтењи, а епископ Н. Грујић га 24. IX 1873. поново враћа у службу, у којој остаје до 1903, када је пензионисан. Предавао је латински, грчки и историју, извесно време још и цртање и краснопис. Његови ученици запамтили су га као способног наставника и веома доброг педагога. Изабран је за заменика члана ПО ДСНП 28. XII 1863, а члан Одсека био је 1866-1869, 1873, 1875-1877, 1880-1904. и 1906; у тој функцији је у почетку добијао на оцену приспеле позоришне комаде. За члана ЕО биран је 1878. За привременог актуара ДСНП изабран је 22. V 1868, а као стални актуар радио је од 20. VII 1869. до 22. X 1870, уз симболичан хонорар. По записницима које је на седницама и скупштинама водио може се закључити да је послове актуара обављао веома брижљиво и умешно. За почасног члана ДСНП изабран је на Главној скупштини одржаној 18-20. XII 1865. Од 1869. је члан Књижевног одељења Матице српске, у којем добија на оцену и драмска дела. Краће време био је и библиотекар МС. Радове из струке и преводе објављивао је у „Даници“, ЛМС, „Јавору“ и годишњим извештајима новосадске Гимназије; сарађивао је и у Хаџићевом „Позоришту“. Посебно му је штампано неколико уџбеника и приручника из немачког и латинског језика (1874-1888) и радови О моралном образовању и нарочито о развијању карактера (1894) и Јулије Цезар и Цицерон (1896). За СНП је превео с немачког и прерадио комедије Заручник и невеста у једној особи и Љубоморна жена (обе од А. Коцебуа, 1862); у интегралном тексту, пак, превео је комаде Рукавица и лепеза (Бајар и Соваж, 1869), Партија пикета (Фурније и Меје, 1870), Несуђеница или Шта говори свет? (Е. Серет, 1870) и После венчања (Р. Бенедикс, 1876). Све ове прераде и преводе СНП је приказало. Може се рећи да је О. за своје време био спретан прерађивач драмских дела и, свакако, добар преводилац.

БИБЛ: Бајар и Соваж, Рукавица и лепеза, шаљива игра у три радње, НСад 1878; Вештица, драма, ЛМС, 1881, књ. 126, с. 150-151.

ЛИТ: М. А. Јовановић, † Филип Оберкнежевић, Извештај о Српској православној великој гимназији у НСаду за школску г. 1910/11, НСад 1911, с. 137-138; Ј. (М. А. Јовановић), † Филип Оберкнежевић, ЛМС, 1911, књ. 279, с. 73-75; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, НСад 1956, с. 172-173; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 1954, бр. 10, с. 56.

Л. Д.

ОБЕРЊИК Карољ (Károly Obernyik) – мађарски драмски писац и приповедач (Кемлед/Kömlőd, 22. X 1814 – Пешта, 17. VIII 1855). Школовао се у Дебрецину. Радио је као приватни учитељ у породици Келчеи; доцније је прешао у Пешту, где се кретао у књижевним круговима, па је друговао и са Петефијем. Стекао је адвокатску диплому и радио као секретар Драме пештанског НП. Последње г. живота провео је у Кечкемету као професор у реформатском колегију. Као писац био је под утицајем француске романтичарске литературе, посебно Виктора Игоа. Мада има и једну збирку приповедака, остао је познат по својим драмама. Највећи успех имала је његова постхумно изведена драма Ђурађ Бранковић (Brankovics György). Сматрало се доскора да дело није завршено, те да су четврти и пети чин дописали Ђула Буљовски и Габор Егреши. Међутим, неки новопронађени рукописи драме упућују на закључак да су Буљовски и Егреши само драматуршки обрадили драму чије је праизвођење било 1856. Драма је имала значајан успех и постала омиљено дело Г. Егрешија, највећег мађарског глумца тог времена, који је Ђурђа Бранковића играо на свим својим гостовањима окупљајући ad hoc дружине у провинцијским градовима. Представа у Пешти 16. I 1860. претворила се у манифестацију мађарско-српског пријатељства и демонстрацију против бечке политике захваљујући мађарској омладини и српским ђацима и студентима који су наизменично извикивали „живео“ и „eljen“. Егреши је окруњен сребрним венцем са мађарском и српском тробојком и рецитована му је за ту прилику написана песма Лазе Костића Гаврилу Егрешији у оригиналу и у преводу мађарског песника Калмана Тота. На једној представи Ђурђа Бранковића, 30. VII 1866, Егреши се срушио на позорници и после неколико сати умро. Приликом првог гостовања СНП у Араду, 1865, мађарски критичар Лајош Тисти изразио је жељу јавности да СНП изведе О. комад. Схватајући политички значај мађарског комада из српске историје и на српској сцени, у време стварања заједничког политичког фронта мађарских и српских напредних снага против Беча, тадашњи управник СНП Јован Ђорђевић преводи, режира и увежбава Ђурђа Бранковића у рекордном времену од 15 дана и СНП премијерно изводи драму у Араду 19. VIII 1865. Драма ће се и касније више пута играти и из манифестационих побуда, у свечаним приликама, у част скупштине Уједињене омладине српске у НСаду 1866, те као прва представа на гостовању у Бгду 1867. Значај извођења О. драме као индикатора политичких односа између Мађара и Срба потврђује се представом од 17. X 1869, када је демонстративно стављена на репертоар поводом одбијања мађарске владе да одобри одлуку новосадског милетићевског магистрата о додели земљишта за зграду СНП. Овај иронични гест управе СНП публика је потврдила потпуним бојкотом представе. Сам комад нема веће књижевне вредности. Мада усредсређен на илустровање мађарско-српских односа у прошлости, О. Ђурђев лик даје сликајући приватну трагику оног тренутка његовог живота када му синове Турци ослепљују, а ћерку Мару одводе у султанов харем. Комад се, ипак, дуго задржао на репертоару; игран је често, уз велико одобравање публике.

БИБЛ: Obernyik Károly Szépirodalmi Összes Munkái, I–II, Budapest 1878; Деспот Ђурађ Бранковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 550.

ЛИТ: И. Тот, Мађарске драме на српским позорницама. Оберњик-Егрешијев „Ђурађ Бранковић“, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 240-247.

Б. Кв.

ОБЕШЕЊАК – драма. Написао Борислав Пекић. Прво извођење у Скопљу 13. IV 1979. под називом Обешењак или Конопац и проношај.

Прво извођење у СНП 1. XI 1982. Рд. Богдан Рушкуц, музика, Лабораторија звука, сц. Борис Максимовић, к. Јасна Петровић, драматург Јасмина Њаради, сценски покрет Драгослав Јанковић Макс;  Младен Барбарић (Обешењак), Владислав Каћански (Емануило), Велимир Животић (Његов отац), Илинка Сувачар (Његова драгана), Верица Милошевић (Његов пријатељ), Славољуб Ђорђевић (Његов учитељ), Феодор Тапавички (Исповедник). Изведено 18 пута, глед. 1863.

БИБЛ: Борислав Пекић, Обешењак, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2056.

ЛИТ:Миодраг Кујунџић, Дан за вешање, Дневник, 3. XI 1982.

Ј. М.