ОБЕРЊИК Карољ (Károly Obernyik)

ОБЕРЊИК Карољ (Károly Obernyik) – мађарски драмски писац и приповедач (Кемлед/Kömlőd, 22. X 1814 – Пешта, 17. VIII 1855). Школовао се у Дебрецину. Радио је као приватни учитељ у породици Келчеи; доцније је прешао у Пешту, где се кретао у књижевним круговима, па је друговао и са Петефијем. Стекао је адвокатску диплому и радио као секретар Драме пештанског НП. Последње г. живота провео је у Кечкемету као професор у реформатском колегију. Као писац био је под утицајем француске романтичарске литературе, посебно Виктора Игоа. Мада има и једну збирку приповедака, остао је познат по својим драмама. Највећи успех имала је његова постхумно изведена драма Ђурађ Бранковић (Brankovics György). Сматрало се доскора да дело није завршено, те да су четврти и пети чин дописали Ђула Буљовски и Габор Егреши. Међутим, неки новопронађени рукописи драме упућују на закључак да су Буљовски и Егреши само драматуршки обрадили драму чије је праизвођење било 1856. Драма је имала значајан успех и постала омиљено дело Г. Егрешија, највећег мађарског глумца тог времена, који је Ђурђа Бранковића играо на свим својим гостовањима окупљајући ad hoc дружине у провинцијским градовима. Представа у Пешти 16. I 1860. претворила се у манифестацију мађарско-српског пријатељства и демонстрацију против бечке политике захваљујући мађарској омладини и српским ђацима и студентима који су наизменично извикивали „живео“ и „eljen“. Егреши је окруњен сребрним венцем са мађарском и српском тробојком и рецитована му је за ту прилику написана песма Лазе Костића Гаврилу Егрешији у оригиналу и у преводу мађарског песника Калмана Тота. На једној представи Ђурђа Бранковића, 30. VII 1866, Егреши се срушио на позорници и после неколико сати умро. Приликом првог гостовања СНП у Араду, 1865, мађарски критичар Лајош Тисти изразио је жељу јавности да СНП изведе О. комад. Схватајући политички значај мађарског комада из српске историје и на српској сцени, у време стварања заједничког политичког фронта мађарских и српских напредних снага против Беча, тадашњи управник СНП Јован Ђорђевић преводи, режира и увежбава Ђурђа Бранковића у рекордном времену од 15 дана и СНП премијерно изводи драму у Араду 19. VIII 1865. Драма ће се и касније више пута играти и из манифестационих побуда, у свечаним приликама, у част скупштине Уједињене омладине српске у НСаду 1866, те као прва представа на гостовању у Бгду 1867. Значај извођења О. драме као индикатора политичких односа између Мађара и Срба потврђује се представом од 17. X 1869, када је демонстративно стављена на репертоар поводом одбијања мађарске владе да одобри одлуку новосадског милетићевског магистрата о додели земљишта за зграду СНП. Овај иронични гест управе СНП публика је потврдила потпуним бојкотом представе. Сам комад нема веће књижевне вредности. Мада усредсређен на илустровање мађарско-српских односа у прошлости, О. Ђурђев лик даје сликајући приватну трагику оног тренутка његовог живота када му синове Турци ослепљују, а ћерку Мару одводе у султанов харем. Комад се, ипак, дуго задржао на репертоару; игран је често, уз велико одобравање публике.

БИБЛ: Obernyik Károly Szépirodalmi Összes Munkái, I-II, Budapest 1878; Деспот Ђурађ Бранковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 550.

ЛИТ: И. Тот, Мађарске драме на српским позорницама. Оберњик-Егрешијев „Ђурађ Бранковић“, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 240-247.

Б. Кв