МЈАСНИЦКИ Иван Иљич (Иван Ильич Мясницкий) – руски писац (Пензенска губернија, 1854 – Москва, 2. VI 1911). Право презиме му је било Баришев (Барышев). Завршио је економију. У седамдесетим г. XIX века објавио је своје прве хумористичке приче. Био је врло плодан писац: написао је мноштво приповедака, романа и комедија. Познавао је Чернишевског и помагао му у штампању његових дела. Његове комедије и фарсе биле су код нас необично популарне. На сцени СНП изведено је више његових комада: Двеста хиљада (1898), Зец (1893, 1919), Као пиле у кучинама (1901, 1920), Чикина кућа (1895, 1919), Опрости ми (1925).

ЛИТ: Harri, „Зец“. Шала у три чина, од И. И. Мјасницког, Видело, 1893, бр. 51; Ј., „Чикина кућа“. Комедија од И. И. Мјасницког, Мали журнал, 1894, бр. 116; А-м, И. Мјасницки, „Чикина кућа“, Дело, 1898, с. 174; Ј. Хр(аниловић), Мјасницки, „Као пиле у кучинама“, Позориште, НСад  1901, с. 170; А-м, И. И. Мјасницки, „Као пиле у кучинама“, Позоришни лист, 1902, бр. 2, с. 470, 490; Plautus, И. Мјасницки „Као пиле у кучинама“, Коло, 1902, бр. 3, с. 121; Ш., „Као пиле у кучинама“. Комедија од И. И. Мјасницког, Двадесети век, 1902, бр. 8, с. 11; А-м, И. И. Мјасницки, „Зец“, Шабачко позориште, 1906, бр. 1, с. 17-18; Qui, „Као пиле у кучинама“ од И. И. Мјасницког. Представа у Пожаревцу, Српски грађанин, 1906, бр. 49; Ј. Хр(аниловић), „Чикина кућа“. Комедија у три чина од И. И. Мјасницког, Браник, 1906, бр. 33; Бигар, „Зец“. Шала од И. Мјасницког, Народна свест, 1907, бр. 35; (Ј.) Г(рчић), „Као пиле у кучинама“. Комедија у три чина од И. И. Мјасницког, Браник, 1907, бр. 275; Ст. К., „Чикина кућа“ од И. И. Мјасницког у Сарајеву, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 163; Б. Јевтић, Десет година Сарајевског позоришта, Преглед, 1931, с. 21.

Б. К-ћ

МЛАДЕНОВИЋ Боривоје-Бора – балетски играч (Гружа, 10. XI 1936 – Београд, 4. XII 2019). Завршио је осам разреда основне школе са малом матуром и четири разреда Средње балетске школе „Лујо Давичо“ у Бгду. Од 1954. до 1956. био је члан ансамбла МНТ у Скопљу, а затим НП у Бгду, где је стекао статус солисте 1958, а првака 1963. Од 1964. до 1967. био је солиста Балета Немачке опере на Рајни у Диселдорфу. У НП је поново ангажован као првак Балета 1967. Од 1971. је као стални гост у СНП био носилац насловних улога у балетима класичног и савременог репертоара. Самостално је гостовао у Букурешту 1969, на Фестивалу у Опатији као Алберт (Жизела) и на Љубљанском фестивалу балета као Дон Хосе (Кармен). Његова игра се одликовала, таложеношћу, мужевношћу и складним играчким линијама у класичним балетима, али и представама модернијег стила као и у националном репертоару. У богатој играчкој каријери, остварио je низ веома запажених улога, као и у операма. У пуној уметничкој зрелости креирао је више веома упечатљивих карактерних балетских ликова, испољавајући изграђени смисао за драмско обликовање плесних улога. Познат је као веома пожртвован и поуздан партнер. Играчку каријеру је завршио 1985, али је наставио да наступа у драмским представама. Добитник је награде Позоришне комуне НП Бгд за улогу Голема (Голем) 1972.

УЛОГЕ (к. г.): Саид (Шехерезада), Момково срце (Лицитарско срце), Алберт (Жизела), Дон Хосе (Кармен свита), Млади музичар (Госпођице са кровова), Квазимодо (Есмералда).

ЛИТ: С. Савић, Само интересантан покушај, Дневник, 1. XI 1973; М. Сујић-Виторовић, Једно од бољих остварења, Политика, 27. I 1976.

Љ. М.

МЛАДЕНОВИЋ Младен – драмски глумац (Београд, 27. V 1872 – Београд, 1. III 1962). Први пут је ступио на сцену октобра 1894. у путујућој позоришној дружини Николе Симића, која се тада налазила на гостовању у Котору. Затим је од 1895. до 1901. радио у НП Бгд, у Позоришту „Свети Сава“ на Врачару у Бгду, које је водио Димитрије Нишлић, у путујућој позоришној дружини Јована Јаноша Марковића, „Српском орфеуму“ Бране Цветковића и у дружини „Србадија“ Димитрија Нишлића. У путујућем позоришту Димитрија Гинића био је од јесени 1901. до 1902, а затим је, до фебруара 1906, наступао у дружини Миливоја Мике Стојковића и у Позоришту „Синђелић“ у Нишу. Од почетка марта до краја јуна 1906. био је члан СНП, дакле свега четири месеца. После тога је, од 1906/07, у трупи Душана Топаловића, а потом у НК у Вараждину. Каријеру је завршио после Првог светског рата у НП Бгд, где је у сезони 1923/24. био сценарист, 1924/25. административни деловођа Техничке службе, 1925-1927. магационер у складишту декора, а од сезоне 1928/29. до пензионисања, 25. IX 1937, руковалац гардеробе. У међувремену је, без успеха, покушавао да се одржи на сцени у путујућим дружинама Љубомира Рајичића Чврге и Мише Милошевића. Прва М. жена, Зорка рођ. Делићева (1881-1900), такође глумица, умрла је у 19. години. Друга његова жена, Пава (в), била је заједно с њим у ангажману у СНП, у којем је 10. VII 1898. гостовао за ангажман у улози Стеве Драгића у Сеоском лоли. Критика је тада о њему изрекла овај суд: „Г. Младеновић… има приличан тенор. Штета само што му глас није чист, па је стога у висини непријатан. Игра му је без живости, без икакве студије, тако да се овом приликом није могао игром својом препоручити новосадској публици…“ Тумачио је драмске улоге и у путујућим позориштима био је носилац главних певачких рола, претежно у комадима из народног живота с певањем. У том фаху се у СНП, разуме се, није могао пробити поред Михаила Мике Марковића и Драгомира Кранчевића, па је одлучио да мења средину пре но што се у њој и загрејао. Са СНП није ни наступио у НСаду; на гостовању је одиграо свега неколико преузетих, епизодних улога, које нам нису све ни познате. Иначе, у путујућим дружинама, поред глуме, увежбавао је глумце да савладају певачке задатке, а понекад је и дириговао.

УЛОГЕ: Стева Драгић (Сеоска лола), Мађарски гласник (Ђурађ Бранковић), Кишбиров (Циганин).

ЛИТ: Б., Сеоска лола, Позориште, НСад 1898, бр. 38, с. 168; А-м, Народно позориште у Београду, Позоришни годишњак, Бгд 1924, с. 9, 1925, с. 12, 1926, с. 12, 1927, с. 12, 1932, с. 14, 1933, с. 11, 1934, с. 11, 1935, с. 12, 1936, с. 13, 1937, с. 14, 1938, с. 46; Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, Бгд 1976, бр. 5, с. 32-49.

Л. Д.

МЛАДЕНОВИЋ Пава – драмска глумица (Нови Сад, 3. III 1876 – Београд, 24. X 1946). Основну школу завршила је у родном граду, где је похађала и вишу девојачку школу, али је није завршила. Први пут је ступила на сцену 1898. у путујућој позоришној дружини Димитрија Нишлића за време гостовања у Врању, затим у дружини Јована Јаноша Марковића, у „Српском орфеуму“ Бране Цветковића, па поново код Д. Нишлића у његовом позоришту „Србадија“. После удаје за глумца Младена М. (в), с њим је, од јесени 1901. до 1902, наступила још и у путујућем позоришту Димитрија Гинића, затим до фебруара 1906. у дружини Миливоја Мике Стојковића и у Позоришту „Синђелић“ у Нишу. Од почетка марта до краја јуна 1906. била је члан СНП. У трупи Душана Топаловића је од 1906/07, а затим краће време у НК у Вараждину. Других података о њеном глумачком раду нема. У путујућим позориштима играла је улоге младих девојака у мелодрами и певачке роле у комадима из народног живота с певањем. Нису познате све улоге које је играла у СНП.

УЛОГЕ: Тетка Камила (Кавалерија рустикана, Верга), Сикета (Зет).

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Српска путујућа позоришта од краја 19. века до Првог светског рата, Театрон, 1976, бр. 5, с. 32-49.

Л. Д.

МЛАДЕНОВИЋ Ранко – драмски писац и преводилац (Клисура, код Беле Паланке, 28. VI 1892 – Београд, 6. I 1943). Студирао је на Филозофском факултету у Бгду, затим у Женеви и у Берну, где је докторирао тезом из српске политичке историје – о кнезу Михајлу. Био је професор београдске гимназије од 1921. до 1925. и од 1929. до 1935, шеф кабинета Министарства просвете 1925, генерални секретар НП у Бгду од 1923. до 1929, његов књижевни референт 1934/35. и директор Драме 1937, а у међувремену генерални секретар НП у НСаду 1926, управник НП у Осијеку 1934-1936. и уредник књижевних часописа „Мисао“ (1921-1922) и „Двадесети век“ (1937-1939). У духу српске књижевне модерне писао је песме, повремено позоришне есеје и приказе, а главну делатност је испољио у драмском раду, под утицајима европске модернистичке драматургије на челу са Л. Пиранделом. У раном циклусу Драмске гатке – Синџири (1926), Гривна (1926) и Даћа (1929) инспирисао се народном легендом и народном поезијом, а у каснијим модернистичким драмама – Човек поносан што нема среће, Страх од верности и Тестамент за две жене – испољио је оригиналне концепције, сценску форму и драмско-техничко излагање. Његови комади приказивани су на југословенским сценама између два рата без одјека у широј публици, често праћени оштрим оценама у критици. За НП у НСаду је превео комедију Узоран муж Еверија Хопвуда, која је приказана 1926.

БИБЛ: Наш први позоришни чергар Јоаким Вујић, Бгд 1935; Наш највећи романтичар прошлог века Сима Милутиновић, Бгд 1939.

ЛИТ:  А-м, Ранко Младеновић, Ново време, Бгд 9. I 1943; М. И., Сећање на Ранка Младеновића, Коло, 16. I 1943; Б. Ј., Смрт заслужног позоришног човека Д-ра Ранка Младеновића, Српска сцена, 1943, бр. 10, с. 285-286; А-м, Ранко Младеновић, Понедељак, 18. VI 1943; Ранко Младеновић – „Страх од верности“, Стари и нови, II, Бгд 1961, с. 134-140; О. Марковић, Парадоксалне драме Ранка Младеновића, Театрон, 1984, бр. 45-46, с. 81-85.

С. Ј.

МЛАДЕНЦИ (Die Vermählten) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Адолф Вилбрант. Прво извођење у Берлину, 26. IX 1871, у нашој земљи 8. I 1875. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 29. III 1877. у НСаду. Превео: Младен Бошњаковић. – Д. Ружић (Џозуа Вескот), А. Сајевић (Виљем), С. Рајковић, к. г. (Роберто), А. Лукић (Артур Ботвел), Д. Ружићка (Ема), И. Сајевићка (Арабела), В. Марковић (Барлов), П. Добриновић (Давид), Ј. Бунић (Џон), Б. Хаџићева (Нела). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: А. Вилбрант, Младенци, прев. Светислав Петровић, НСад 1882.

ЛИТ: С., Младенци, Позориште, НСад 1877, бр. 8, с. 3.

В. В.

МЛАДОСТ ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА – слика из живота у 5 раздела, с песмама. Написао: Коста Трифковић. Музика: Даворин Јенко.

Праизвођење у СНП 21. II 1871. у Панчеву. Подела узета са плаката представе одржане 25. V 1872. у Вуковару. – А. Лукић (Димитрије-Доситеј), Г. Пешић (Баба Никола, Дионисије Хрваћанин), Ђ. Соколовић (Мајстор капамаџија, Јанићије), Н. Рашић (Први момак код мајстора), Љ. Зорићева (Други момак код мајстора), Ј. Бунић (Трећи момак код мајстора, Гласник), Н. Зорић (Игуман), М. Суботић (Василије), Н. Недељковић (Антоније), К. Хаџић (Шумар), К. Савићева (Мара), П. Степић (Танасије). – Изведено 5 пута.

Обновљено као премијера у СНП 12. VIII 1873. у Вршцу. – Д. Ружић (Димитрије-Доситеј), Г. Пешић (Баба Никола, Дионисије Хрваћанин), Ђ. Соколовић (Мајстор капамаџија, Јанићије), А. Лукић (Први момак код мајстора), Љ. Зорићева (Други момак код мајстора), Ј. Божовић (Трећи момак код мајстора, Гласник), Н. Зорић (Игуман), М. Суботић (Василије), Н. Недељковић (Антоније), В. Марковић (Шумар), Л. Хаџићева (Мара), П. Степић (Танасије). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 21. IX 1875. у Чакову. – Д. Ружић (Димитрије-Доситеј), Ј. Божовић (Баба Никола, Танасије), А. Лукић (Мајстор капамаџија, Јанићије), П. Добриновић (Први момак код мајстора), Љ. Зорићева (Други момак код мајстора), Б. Хаџићева (Трећи момак код мајстора), Н. Зорић (Игуман), В. Марковић (Василије), А. Сајевић (Антоније), xxx (Дионисије Хрваћанин), Ј. Бунић (Шумар, Гласник), Л. Хаџићева (Мара). – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Коста Трифковић, Младост Доситеја Обрадовића, Бгд 1894.

ЛИТ: Др К. Јовановић, Младост Доситија Обрадовића. Слика из живота у 5 раздела, с певањем, написао Коста Трифковић, Позориште, НСад 1872, бр. 38, с. 154-155, бр. 39, с. 158, бр. 40, с. 162-163, бр. 41, с. 166-167, бр. 42, с. 170-171, бр. 43, с. 174, бр. 44, с. 178-179.

В. В.

МЛАКАР Пиа (Marie-Luise Pia Scholz Mlakar) – играчица, кореограф, шеф балета (Хамбург, 28. XII 1908 – Љубљана, 24. III 2000). Одрасла је у породици интелектуалаца. У Дрездену је завршила Лицеј – женску гимназију. Почетно играчко образовање стекла је у Халеу. Прешавши у Хамбург 1927. уписала се у школу за игру Bevegungsch’ le Laban, а 1928. је преко конкурса доспела у Лабанов кореографски институт. За Пина М. се удала 1929. на Рабу и отада до краја каријере они су стварали заједно. У први професионални ангажман ступила је као члан балетског ансамбла у Ландестеатру у Дармштату, а од 1930. је у Фридрихстеатру у Десауу наступала као солисткиња. Од 1946. до 1952. и од  1954. до 1960. је, заједно са мужем, била на челу балетске трупе СНГ у Љубљани, а у међувремену, од 1952. до 1954, на челу балетске трупе театра у Минхену. Заједно су поставили око 30 балета, од којих 12 целовечерњих, извођених на домаћим и иностраним сценама: И. Стравински – Петрушка; М. де Фаља – El Amor Brujo (Десау 1931), Девојка на музику Вила лутака Ј. Бајера (Десау 1932, Љубљана 1933); Ф. Лотка – Балада о једној средњевековној љубави (Un Amour du Moyen Age), награђен Бронзаном медаљом на првом светском такмичењу кореографа у Паризу 1932, у организацији A. I. D. (Les Archives Internationales de la Dance), а затим постављен у Цириху 1937, Бгду 1950, Згбу и Љубљани 1951, Минхену 1952; Р. Штраус – Тил Ојленшпигел / Til Eulenspiegel (Бгд 1934, Цирих 1936); Р. Штраус – Легенда о Јосифу (Бгд 1934, Цирих 1936, Минхен 1941, Салцбург 1964); Ф. Лотка –  Ђаво у селу (Цирих 1935, Згб 1937. и 1954, Бгд 1938. и 1957, Минхен 1939, Берлин 1943, Љубљана 1946, 1954. и 1978, Скопље 1955); Л. ван Бетовен – Прометеј (Цирих 1935, Минхен 1938, Љубљана 1947); И. Стравински – Игра карата (Цирих 1938, Љубљана 1947); П. Линдпентнер – Данина (Минхен 1940, Љубљана 1950, Сарајево 1959); С. Христић – Охридска легенда (Љубљана 1949, Бгд 1978); Л. Делиб – Копелија (Минхен и Љубљана 1953), В. А. Моцарт –  Les petits riens / Мале играрије (Бајројт и Минхен 1953, Љубљана 1955); И. Стравински – Лисице (Минхен 1954, Љубљана 1955); Г. Фон Ајнхајм – Принцеза Турандот (Минхен 1954, Љубљана 1960); Ј. Готовац – Симфонијско коло (Љубљана 1955); Б. Адамич – Наше вољено место (Љубљана 1957); С. Прокофјев – Пепељуга (Љубљана 1959, Згб 1960). Њихови самостални су: Плесач у оковима (Љубљана 1956) и М. Равел – Дафнис и Хлое (Љубљана 1960). У балетима које је поставила са мужем играла је главне улоге. У почетку се у њиховом стваралаштву осећао утицај немачке експресионистичке игре („виразитељново тањца“) да би касније јачала тенденција спајања лексике класичне игре са модерном. У СНП је 1952. по њиховом либрету М. Олењина поставила балет Ђаво у селу (музика Ф. Лотка), а 1964. кореографски и редитељски га обновио И. Отрин. У постављању Охридске легенде С. Христића у СНП 1961. са мужем, М. је била кореограф и редитељ. Развијајући и концертну делатност, као играчки пар су гостовали у НСаду: Концертно вече – вече Млакаревих игара одржано је 17. III 1933. у дворани хотела „Слобода“, у организацији новосадског Црвеног крста. Сазнања о програму су индиректна, односно из најаве се зна да је програм изведен 1. III 1933. у НП у Бгду и да су га веома повољно оценили критичари „Политике“ и „Времена“ Милоје Милојевић и Коста Манојловић. Са својим концертним програмом, под називом Млада пота, представили су се крајем 1932. у више градова у земљи, као и у Прагу и Цириху. М. је добитница многобројних признања за своју уметничку игру, а са Пином је два пута награђена Прешерновом наградом (1949, 1978); по указу маршала Тита је одликована поводом 50-огодишњице Балета СНГ, у чије стасавање је уграђено и њено знање и умеће.

ЛИТ: Т. П(отокар), Позориште, Српски књижевни гласник, 1933, бр. 1, с. 77-78; Д. Чолић. Прича о Јосифу и Тил Ојленшпигел. Правда, Бгд 30. III 1934; G. Baur, Le Diable au Village, Les Archives Internationales de la Dance, Paris 15. VII 1935; W. Hendel, Fran Lhotkas Der Teufel im Dorf. Grosser Erfolg des jugoslawisches Balletts im Frankfurter Opernhaus, Frankfurter Volksblatt, 17. IV 1939;  R. Buckle, The Devil in the Village, Observer, Лондон 6. II 1955; Б. Ракић, Праизведба балета-ораторијума „Хелоти“ Ивана Бркановића са загребачким ансамблом, кореографија Пина Млакара, Телеграм, Згб 22. III 1963; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бгд 1994; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, НСад 2009.

Љ. М.  

МЛАКАР Пино – играч, кореограф, педагог (Ново Место, Словенија 2. III 1907  – Ново Место, 28. IX 2006). Матурирао је у Класичној гимназији у Марибору 1925. После завршена четири семестра на Филозофском факултету у Љубљани заинтересовао се за Лабанову школу па је прекинуо студије и 1927. прешао у Хамбург. Без икаквог формалног играчког образовања и без изражене склоности за балетску уметност (а гледао је М. Фроман), као дечак који није био заинтересован да учи или да игра било шта, али покретан „изнутра“, пронашао је сопствени израз у своја „четири зида играјући из душе и срца“ и – на матурантској приредби у позоришту извео је своје две игре које су наговестиле постојећи таленат. У јесен 1928. преко конкурса је примљен у Лабанов кореографски институт. На Рабу се 1929. венчао са Пиом (Marie Luise Pia) Scholz и њих двоје су постали нераздвојни сарадници на пољу југословенске и европске играчке уметности. Исте г. је дебитовао на сцени као солиста у Ландестеатру у Дармштату, а када је 1930. прешао у Десау, у Friedrichstheater, постао је солиста, шеф Балета и кореограф. Од 1933. до 1938. био је ангажован као први солиста и балетмајстор градског театра у Цириху (Stadttheater); од 1938. је наступао у Минхену. Од 1946. био је балетмајстор СНГ у Љубљани.  Од  1946. до 1952. радио је као предавач и директор Државне балетске школе у Љубљани, коју је и основао. Од 1952. до 1954. био је на челу балетске трупе Минхенског театра. Од 1954. до 1960. је, заједно са Пиом, водио балетску трупу СНГ у Љубљани. Од 1946. до пензионисања (1970) радио је као редовни је професор Akademije za gledališče, film, radio in televizijo у Љубљани. Као први директор Државне балетске школе у Љубљани (од оснивања 1948. до 1952) поставио је темељ балетског образовања у Љубљани и учврстио балетску уметност у склопу словеначке културе. Својим кореографским и педагошким радом помогао је стасавању многобројних играча тога времена. Деловање овог играчко-кореографског пара, представника нових струјања у Европи блиских експресионизму, револуционарано је утицало на разумевање и унапређење играчке и кореографске уметности у Југославији, промовишући садржајност, изражајност, продуховљеност, а поништавајући маниризам и пуки ефекат. Брачни пар М. је заједно поставио око 30 балета, од којих 12 целовечерњих, извођених на домаћим и иностраним сценама. Међу најпознатијима су: И. Стравински – Петрушка; М. де Фаља – El Amor Brujo (Десау 1931); Девојка на музику Вила лутака Ј. Бајера (Десау 1932, Љубљана 1933); Ф. Лотка – Балада о једној средњевековној љубави (Un Amour du Moyen Age) – балет  награђен  Бронзаном медаљом на  првом светском такмичењу кореографа у Паризу 1932, у организацији A. I. D. (Les Archives Internationales de la Dance), а затим постављен у Цириху 1937, Бгду 1950, у Згбу и Љубљани 1951, Минхену 1952; Р. Штраус – Тил Ојленшпигел / Til Eulenspiegel (Бгд 1934, Цирих 1936); Р. Штраус – Легенда о Јосифу (Бгд 1934, Цирих 1936, Минхен  1941, Салцбург 1964);  Ф. Лотка – Ђаво у селу (Цирих 1935, Згб 1937. и 1954, Бгд 1938. и 1957, Минхен 1939, Берлин 1943, Љубљана 1946, 1954. и 1978, Скопље 1955); Л. ван Бетовен – Прометеј (Цирих 1935, Минхен 1938, Љубљана 1947); И. Стравински – Игра карата (Цирих 1938, Љубљана 1947); П. Линдпентнер – Данина (Минхен 1940, Љубљана 1950, Сарајево 1959); С. Христић – Охридска легенда (Љубљана 1949, Бгд 1978); Л. Делиб – Копелија (Минхен и Љубљана 1953); В. А. Моцарт – Les petits riens / Мале играрије (Бајројт и Минхен 1953, Љубљана 1955); И. Стравински – Лисице (Минхен 1954, Љубљана 1955); Г. Фон Ајнхајм – Принцеза Турандот (Минхен 1954, Љубљана 1960); Ј. Готовац – Симфонијско коло (Љубљана 1955); Б. Адамич – Наше вољено место (Љубљана 1957); С. Прокофјев – Пепељуга (Љубљана 1959, Згб 1960). Остварио је и мали број самосталних радова: В. Укмар – Лепа Вида  (Љубљана 1956, Згб 1960), И. Бркановић – Хелиоти (Згб 1963). У балетима које је су поставили заједно носилац главних улога је била Пиа. Њихово стваралаштво је у почетку било под утицајем немачке експресионистичке игре („виразитељново тањца“), али је касније преовладала тенденција спајања лексике класичне игре са модерном. У СНП је 1952. М. Олењина по њиховом либрету поставила балет Ђаво у селу (музика Ф. Лотка), а 1964. га је кореографски обновио И. Отрин. Као гостујући кореограф и редитељ М. је са супругом  у СНП поставио Охридску легенду 1961. Развијајући и концертну делатност, у НСаду је 17. III 1933. одржано Концертно вече – вече Млакаревих игара, у дворани хотела „Слобода“, а у организацији новосадског Црвеног крста. Исти програм је 1. III 1933. изведен у НП у Бгду, а критичари „Политике“ и „Времена“ (Милоје Милојевић и Коста Манојловић) су га оценили веома повољно. С тим програмом, под називом Mlada pota, крајем 1932. су се представили у многим градовима у нашој земљи, али и у Прагу и Цириху. М. је два пута награђен Прешерновом наградом (1949, 1978), а поводом 50-огодишњице Балета СНГ указом маршала Тита одликован је за свој укупан педагошко-кореографски рад.

ЛИТ: Т. П(отокар), Позориште, Српски књижевни гласник, 1933, бр. 1, с. 77-78; Д. Чолић, Прича о Јосифу и Тил Ојленшпигел, Правда, Бгд 30. III 1934; G. Baur, Le Diable au Village, Les Archives Internationales de la Dance, Paris 15. VII 1935; W. Hendel, Fran Lhotkas Der Teufel im Dorf. Grosser Erfolg des jugoslawisches Balletts im Frankfurter Opernhaus, Frankfurter Volksblatt, 17. IV 1939; R. Buckle, The Devil in the Village, Observer, Лондон 6. II 1955; Б. Ракић, Праизведба балета-ораторијума Хелоти Ивана Бркановића са загребачким ансамблом, кореографија Пина Млакара, Телеграм, Згб 22. III 1963; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бгд 1994; Љ. Мишић, Уметничка игра у Новом Саду од 1919. до 1950. године, НСад 2009.

Љ. М.                                                                                                              

МЛЕТАЧКИ ТРГОВАЦ (The Merchant of Venice) – позоришна игра у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1596, у нашој земљи 19. III 1867. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 13. II 1869. у НСаду. Превео: Јован Петровић. За српску позорницу удесио: Антоније Хаџић. Подела улога узета са плаката представе одржане 16. III 1872. у НСаду. – Живковић (Дужд од Млетака), М. Суботић (Марокански кнежевић), М. Станчић (Арагонски кнежевић, Грацијано), А. Зорић (Антонио), Ђ. Лесковић (Басанио), Г. Пешић (Соланио), А. Лукић (Соларино), Н. Недељковић (Лоренцо), П. Брани (Шајлок), С. Бунић (Тубал), Ђ. Соколовић (Ланселот Габо), А. Рашић (Стари Габо), К. Хаџић (Салерио), К. Савићева (Порција), Л. Маринковићева (Нериса), М. Недељковићева (Џесика). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 19. XII 1881. у НСаду. – А. Лукић (Дужд од Млетака), И. Станојевић (Марокански кнежевић, Арагонски кнежевић), Р. Поповић (Антонио), М. Димитријевић (Басанио), А. Рашић (Соланио), А. Милосављевић (Соларино), М. Хаџи-Динић (Грацијано), Ђ. Банковић (Лоренцо), Д. Ружић (Шајлок), В. Поповић (Тубал), П. Добриновић (Ланселот Габо), Ђ. Јовановић (Стари Габо), М. Рајковићка (Порција), Б. Хаџићева (Нериса), Д. Адамовићева (Џесика). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 1. III 1884. у НСаду. – А. Лукић (Дужд од Млетака), Љ. Станојевић (Марокански кнежевић), А. Милосављевић (Арагонски кнежевић), И. Станојевић (Антонио), М. Димитријевић (Басанио), М. Марковић (Соланио), М. Хаџи-Динић (Грацијано), М. Барбарић (Лоренцо), Т. Јовановић (Шајлок), С. Ђурђевић (Тубал), А. Рашић (Ланселот Габо), М. Суботић (Стари Габо), xxx (Салерио), М. Рајковићка (Порција), Т. Лукићка (Нериса), Љ. Динићка (Џесика), Л. Петровићева (Паж). – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 25. II 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; М. Николић (Дужд од Млетака), М. Станковић (Марокански кнежевић), С. Стефановић (Арагонски кнежевић), А. Лукић (Антонио), Д. Спасић (Басанио), Ј. Тодосић (Соланио), Ј. Душановић (Соларино), К. Васиљевић (Грацијано), М. Марковић (Лоренцо), Д. Ружић (Шајлок), Т. Илић (Тубал), П. Добриновић (Ланселот Габо), Ј. Жикић (Салерино), Т. Лукићка (Порција), Ј. Весићева (Нериса), З. Ђуришићева (Џесика), Д. Весићева (Балтасар), Д. Туцаковићева (Стефано). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 22. I 1900. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; М. Николић (Дужд од Млетака), Л. Поповић (Марокански кнежевић), С. Стефановић (Арагонски кнежевић), А. Лукић (Антонио), Д. Спасић (Басанио), Ј. Тодосић (Соланио), Ј. Душановић (Соларино), К. Васиљевић (Грацијано), А. Стојановић (Лоренцо), Д. Ружић (Шајлок), М. Хаџи-Динић (Тубал), П. Крстоношић (Ланселот Габо), Ђ. Бакаловић (Стари Габо), А. Ботић (Саланио), Т. Лукићка (Порција), Д. Спасићка (Нериса), М. Радошевићева (Џесика), Л. Вујичићева (Валтазар), Д. Туцаковићева (Стефано). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 29. IX 1905. у Осијеку. Превео: Светислав Стефановић. – Рд. А. Лукић; Б. Николић (Дужде од Млетака), С. Лијанка (Марокански кнежевић), Д. Кранчевић (Арагонски кнежевић), А. Лукић (Антонио), М. Матејић (Басанио), Р. Спиридоновић (Салерио), Ј. Душановић (Саларино), К. Васиљевић (Грацијано), А. Стојановић (Лоренцо), Д. Ружић (Шајлок), М. Марковић (Тубал), С. Стефановић (Ланселот Габо), Ђ. Бакаловић (Стари Габо), В. Виловац (Соланио), С. Бакаловићка (Порција), К, Виловчевица (Нериса), Д. Матејићка (Џесика), М. Козловићева (Балтазар), С. Ранковићева (Стефанио). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 22. III 1923. – Рд. Б. Цветковић; Д. Спасић (Млетачки дужд), К. Цветковићка (Порција), М. Јанковићка (Нериса), М. Оџић, Б. Цветковић (Марокански кнежевић), Д. Врбанац, Д. Бајић (Арагонски кнежевић), Љ. Стојчевић (Антонио), Стеван Јовановић (Басанио), С. Добрић, М. Пашко (Соланио), В. Виловац (Соларино), М. Душановић (Грацијано), К. Васиљевић (Шајлок), Р. Кранчевићка (Џесика), В. Ивановић (Лоренцо), Р. Алмажановић, Д. Кременовић (Тубал), Л. Лазаревић (Ланселот Гобо), М. Хаџи-Динић (Чича Гобо), Ј. Душановићева (Прва дама), Љ. Јовановићева (Друга дама), М. Филиповићка (Трећа дама), В. Јовановићка (Четврта дама), О. Кожај (Први чиновник, Други сенатор), П. Фигуровски (Други чиновник, Четврти сенатор), С. Савић (Балтазар, Трећи сенатор), А. Ликандер (Први продавац), И. Павлов (Други продавац, Други стражар), М. Вебле (Први сенатор), Ј. Силајџић (Први писар, Први гондолијер), Г. Миковић (Други писар, Леонардо), А. Борисов (Трећи писар), М. Авировићева (Први паж), Ј. Равскаја (Други паж), М. Пашко (Салерио, Други Јеврејин), В.  Калинин (Први племић), В. Ширај (Други племић), Д. Таран (Трећи племић), А. Ликандер (Први стражар), А. Верешчагин Млађи (Први Арапин), В. Веблова (Други Арапин), Д. Бајић (Други гондолијер), А. Смољански (Први Јеврејин), Д. Матејићка (Водоноша), М. Верешчагина (Прва маска), С. Стојчевићка (Друга маска). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 16. VII 1950. у НСаду. Превео: Милан Богдановић. – Рд. Р. Веснић, пом. рд. О. Новаковић, сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић; С. Јовановић, Б. Татић (Млетачки дужд), А. Краљевић, Л. Богдановић, Б. Миленковић (Кнез од Марока), Ј. Силајџић (Кнез од Арагона), В. Милин (Антонио), С. Нотарош, Б. Микоњић (Басанио), С. Шалајић (Грацијано), Б. Микоњић, С. Нотарош, М. Тасић (Салерио), Д. Обрадовић (Соланио), О. Новаковић (Лоренцо), Д. Животић (Шајлок), Н. Митић (Тубал), Ф. Живни, Б. Веснић (Ланчелото Гобо), Л. Лазаревић (Стари Гобо), М. Тополовачки (Леонардо), Р. Симић (Балтазар), А. Веснић (Гласник), М. Коџић, Б. Белић-Балтић (Порција), Љ. Секулић, Ј. Бјели (Нериса), Р. Улмански (Џесика), Драгиша Шокица (Стефано). – Изведено 13 пута, глед. 6265.

БИБЛ: Млетачки трговац, прев. Јован Петровић, Панчево 1882; Млетачки трговац, прев. Светислав Стефановић, Мостар 1905, Бгд 1924, 1944; Млетачки трговац, прев. Велимир Живојиновић, Боривоје Недић и Живојин Симић, Бгд 1963.

ЛИТ: -З-, „Млетачки трговац“, Позориште, НСад 1872, бр. 44, с. 179; А-м, Српско народно позориште у Вуковару. „Млетачки трговац“ од Шекспира, Позориште, НСад 1872, бр. 45, с. 276; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 11, с. 2; П. Б., Српско народно позориште у Бечкереку, Застава, 1880, бр. 73, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Млетачки трговац, Позориште, НСад 1881, бр. 23, с. 90-91; А-м, В. Шекспир. Млетачки трговац, Побратимство, 1881, бр. 1, с. 150-153; М. С(ави)ћ, Млетачки трговац, Позориште, НСад 1884, бр. 27, с. 106-107; И., Млетачки трговац, драма у 4 чина од В. Шекспира, превео Јован Петровић, Новости, 12. III 1886; Ј. Грчић, „Млетачки трговац“ од Шекспира, Браник, 1895, бр. 24, с. 1; Ј. Хр(аниловић), Млетачки трговац, Позориште, НСад 1895, бр. 16, с. 62-63; А-м, О одржаној представи „Млетачког трговца“, Стража, НСад 1895, бр. 17, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; -О-, „Млетачки трговац“, Позориште, НСад 1900, бр. 16, с. 63; Л., СНП у Меленцима. Позоришна игра у 5 чинова „Млетачки трговац“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 48, с. 4; А-м, Позоришна игра у пет чинова „Млетачки трговац“, Србадија, Велика Кикинда 1900, бр. 70, с. 4; А-м, Samstag kam „Der Kaufmann von Venedig“, Gross Becskereker Wochenblatt, 1900, бр. 23, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Родољуб, Вршац 1900, бр. 1, с. 2;  А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1901, бр. 1, с. 26; А-м, Српско народно позориште у Белој Цркви, Родољуб, Вршац 1907, бр. 4, с. 30; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 28. IX 1907; O. T(olveth), „Der Kaufmann von Venedig“, Deutsches Volksblatt, 1935, бр. 4536, с. 7; Ј. Грчић, Шекспир на новосадској српској позорници у раздобљу од 1864. до 1914, Гласник Историјског друштва, НСад 1935, књ. VIII, св. 3, с. 466-471; Р. Веснић, Одломци из редитељеве концепције, НС, 1950, бр. 2-3, с. 1; Р. В(еснић), Тумачи Шајлока и Порције о својим улогама, НС, 1950, бр. 4-5, с. 4; Д. Михаиловић, „Млетачки трговац“ на новосадској сцени, Позориште, Тузла 1968, бр. 2, с. 239-243.

А. К.