МЛАДЕНОВИЋ Ранко

МЛАДЕНОВИЋ Ранко – драмски писац и преводилац (Клисура, код Беле Паланке, 28. VI 1892 – Београд, 6. I 1943). Студирао је на Филозофском факултету у Бгду, затим у Женеви и у Берну, где је докторирао тезом из српске политичке историје – о кнезу Михајлу. Био је професор београдске гимназије од 1921. до 1925. и од 1929. до 1935, шеф кабинета Министарства просвете 1925, генерални секретар НП у Бгду од 1923. до 1929, његов књижевни референт 1934/35. и директор Драме 1937, а у међувремену генерални секретар НП у НСаду 1926, управник НП у Осијеку 1934-1936. и уредник књижевних часописа „Мисао“ (1921-1922) и „Двадесети век“ (1937-1939). У духу српске књижевне модерне писао је песме, повремено позоришне есеје и приказе, а главну делатност је испољио у драмском раду, под утицајима европске модернистичке драматургије на челу са Л. Пиранделом. У раном циклусу Драмске гаткеСинџири (1926), Гривна (1926) и Даћа (1929) инспирисао се народном легендом и народном поезијом, а у каснијим модернистичким драмама – Човек поносан што нема среће, Страх од верности и Тестамент за две жене – испољио је оригиналне концепције, сценску форму и драмско-техничко излагање. Његови комади приказивани су на југословенским сценама између два рата без одјека у широј публици, често праћени оштрим оценама у критици. За НП у НСаду је превео комедију Узоран муж Еверија Хопвуда, која је приказана 1926.

БИБЛ: Наш први позоришни чергар Јоаким Вујић, Бгд 1935; Наш највећи романтичар прошлог века Сима Милутиновић, Бгд 1939.

ЛИТ: А-м, Ранко Младеновић, Понедељак, 18. VI 1943; А-м, Ранко Младеновић, Ново време, Бгд, 9. I 1943; М. И., Сећање на Ранка Младеновића, Коло, 16. I 1943; Б. Ј., Смрт заслужног позоришног човека Д-ра Ранка Младеновића, Српска сцена, 1943, бр. 10, с. 285-286; Ранко Младеновић – „Страх од верности“, Стари и нови, II, Бгд 1961, с. 134-140; О. Марковић, Парадоксалне драме Ранка Младеновића, Театрон, 1984, бр. 45-46, с. 81-85.

С. Ј.