МИЋУНОВИЋ Бранислав – редитељ (Титоград, 9. VII 1952 – ). Пошто је завршио Факултет драмских уметности (одсек режије) у Бгду, запослио се у СНП 15. XII 1975. као редитељ-приправник. После положеног приправничког испита ангажован је за сталног редитеља. У СНП је остао, са паузом од 31. V 1977. до 30. IV 1978. због одслужења војног рока, до 30. XI 1979, када је прешао у слободне уметнике. Одселио се у Титоград, где је режирао за титоградску телевизију и позориште. Супруга му је Радмила Војводић, такође редитељ. Од 1997. до 2007. је био управник и уметнички директор у ЦНП у Титограду, а у три мандата министар културе Црне Горе (2008, 2010. и 2012). Потом је постао амбасадор Црне Горе у Србији.

РЕЖИЈЕ: Зла ноћ, Пуч, Мала ноћна алгебра, Даћа.

ЛИТ: А-м, Ново дело на сцени СНП, Дневник, 5. II 1976; Д. Николић, Претпремијерски разговор са Браниславом Мићуновићем. „Зла ноћ“ – комад за сва времена, Позориште, НСад 1976, бр. 7, с. 4; М. Кујунџић, Обрачун подлаца, Дневник, 1. IV 1976; М. Кујунџић, Драма без мотива, Дневник, 24. X 1976; М. Кујунџић, Газдарица и кирајџике, Дневник, 12. IV 1977; П. Матеовић, Криза театарског нараштаја, Политика, 1. VI 1977; Д. Николић, Поводом премијере „Даће“ Ференца Деака у режији Бранислава Мићуновића, Дневник, 26. X 1978; А. Мујчиновић, Ангажовано, Политика експрес, 12. III 1979; Б. Дубак, Хоћу дијалог, Омладински покрет, Титоград 13. III 1981.

Ј. М.

МИХАИЛОВИЋ Душан – драмски редатељ, казалишни педагог и шекспиролог (Вукосавци код Аранђеловца, 10. IV 1932 – Београд, 6. I 2001). Отац Драгослав земљорадник и хармоникаш, мати Савка рођ. Петровић. Основну школу је завршио у родном мјесту (1943), гимназију у Аранђеловцу (1947), а средњу техничку школу у Крагујевцу (1950). Дипломирао је 1957. режију на београдској Позоришној академији, на којој је завршио постдипломске студије (1958-1960). На специјализацији у Шекспировом спомен-казалишту у Стратфорду био је 1963. Докторирао је 1980. на Филозофском факултету у Бгду са тезом „Шекспир и српска драма у XIX веку“. Од 1950. до 1952. био је запослен као машински техничар у творници „Прва петолетка“ у Трстенику. У сезони 1956/57. био је ангажиран као редатељ у НП у Крагујевцу, а од 1960. до 1962. режирао је за ТВ Бгд. На београдској позоришној академији дјеловао је као хонорарни (1960-1962) а потом као стални асистент (1962-1971). Од 1971. до 1976. био је слободан умјетник, а од 1976. је примљен на новосадску Академију уметности: до 1981. доцент, па ванредни професор до 1986, када је изабран за редовног професора. За два десетљећа редатељског рада, поред многобројних саставака и студија о Шекспиру и његовој судбини у Југославији, режирао је осамнаест његових комада широм земље и у Румуњској. За испит из треће г. поставио је у београдској Академији за позоришну уметност сажету (двосатну) представу трагедије Антоније и Клеопатра. Као дипломску представу режирао је 1956. Меру за меру у Крагујевцу. У Лесковцу је 1970. поставио југославенску премијеру Тимона Атињанина. Сурађивао је написима и чланцима у листовима и часописима: „Политика“, ЛМС, „Данас“, „Књижевне новине“, „Позориште“ (Тузла), „Позориште“ (НСад), „Позоришни живот“, „Сцена“, „Борба“, „Књижевност“, „Кораци“, „Позоришна култура“, „Венац“, „Театрон“, „Градина“, „Дневник“, „Домети“, „Трибина“, „Путеви“ и другдје. Драматизирао је умотворине Вука Караџића Човјеку је да по трњу оди (Тршић–Бгд 1978), те роман Х. Броха Вергилијева смрт (Бгд 1982). Са Б. Јовановићем је конципирао и организирао смотру „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу 1978, а са Т. Цветковићем смотру Класика на југословенској сцени у Лесковцу 1971. У Крагујевцу је 1950. награђен за оригиналну једночинку На прекретници; као редатеља га је 1965. наградило Удружење драмских уметника Србије, а 1971. је добио Октобарску награду града Лесковца. У СНП је 1983, поводом 150. обљетнице рођења Ј. Ј. Змаја, као гост режирао сценско виђење Змајеве Певаније под насловом Песми хвала.

БИБЛ: Шекспир на сцени СНП (1861-1961), у: Споменица Српског народног позоришта 1861-1961, НСад 1961, с. 106-150; Шекспир и српска драма у XIX веку, Бгд 1984.

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, Бгд 1965, с. 99-101; О. Лакићевић, Мера за меру, Згб 1975, с. 82-84; Ш. Јуришић, Шекспиров заточеник, Сцена, 1979, бр. 6, с. 137-138; Н. Симин, Змајев живот поетично. Сценски приказ живота Ј. Ј. Змаја, Дневник, 13. XII 1983; М. Кујунџић, Јелечкиње, барјачкиње!, Дневник, 16. XII 1983; З. Т. Јовановић, Страсно заљубљен у Шекспира, Лудус, 2001, бр. 81, с. 13; Р. Путник, Театарски Бата-Душа, Позориште, НСад 2001, бр. 1-5, с. 53; Р. Лазић, Душан Михаиловић (1932-2001), Алманах позоришта Војводине, 2003, бр. 35, с. 180-181.

Ш. Ј.

МИХАЈЛОВИЋ Борислав-Михиз – књижевник (Ириг, 17. X 1922 – Београд, 15. XII 1997). Основну школу је завршио у родном месту, класичну гимназију у Сремским Карловцима, а на Филозофском факултету у Бгду (Група за југословенску књижевност) дипломирао је 1950. Још за време студија постао је асистент у Музеју Вука и Доситеја у Бгду (1949-1950), па литерарни критичар „НИН“-а (1951-1955), управник Библиотеке МС (1956-1962), а потом уметнички саветник и уметнички директор „Авала филма“ у Бгду, те драматург „Атељеа 212“ у Бгду. У књижевности се јавио збирком песама (Песме, Бгд 1947), али се касније посветио књижевној критици (Огледи, Бгд 1951; Од истог читаоца, Бгд 1956) и драмском стваралаштву (Поетска панорама Војводина, антологија српске лирике, СНП, 1956; драматизације: Страдија Радоја Домановића, СНП, 1958; Аутобиографија Бранислава Нушића, НП Ниш, 1960; Лопов Леонида Леонова, НП Бгд, 1965; драме: Бановић Страхиња, ЈДП Бгд, 1965; Командант Сајлер, НП Бгд, 1967; Краљевић Марко, ЈДП Бгд, 1969). Приредио је антологију Српски песници између два рата (Бгд 1956). Писац је и коаутор многобројних филмских сценарија. Током боравка у НСаду активно је учествовао и у раду Стеријиног позорја. Био је члан његовог Извршног одбора (1957-1961), члан Оцењивачке комисије ЈПИ (1957. и 1958), уметничких (квалификационих) комисија за избор представа за Игре (1957-1959), а 1964. је отворио изложбу о животу и раду Бранислава Нушића, којом је Стеријино позорје обележило 100-годишњицу Нушићевог рођења. Добитник је двеју Стеријиних награда: за најбољу драматизацију (Аутобиографија Б. Нушића, 1961) и за најбољи драмски текст (Бановић Страхиња, 1963), као и награде Савеза драмских аутора Југославије „Марин Држић“ (1964. за најизвођеније драмско дело – Бановића Страхињу – савременог аутора на југословенским сценама у минулој сезони). У СНП су изведене његове драматизације антологије српске поезије Војводина, Страдије Радоја Домановића, Аутобиографије Бранислава Нушића и драма Бановић Страхиња. Сценско-поетску панораму Војводина М. је замислио као антологију српске лирике подељену у осам поглавља (Домовина, Завичај, Људи и судбине, Псовка и каштига, Земља бећараца, земља кола, шалајки и поскочица, Војводина се смеје, Борбе и борења и Равница), којом су били обухваћени стихови непознатих песника XVIII и XIX века, потом Јована Рајића, Јована Авакумовића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Милете Јакшића, Јована Грчића Миленка, Душана Васиљева, Жарка Васиљевића, Вељка Петровића, Милоша Црњанског, Јована Поповића, Дејана Медаковића, Васе Поповића, Мирослава Антића, као и стихови из народне поезије (бећарци, шалајке и поскочице), дакле „песника који су живели и делали на тлу Паноније“. Без већег драматуршког захвата Војводина је заживела у пуном сјају тек на сцени, у маштовитој режији Јована Коњовића. Драматизација Страдије била је покушај извоношења на позорницу целине Домановићевог сатиричног дела. За основу новоствореног дела М. је узео приповетку Страдија интерполирајући у њу, као целине, Дангу и Вођу и додајући поједине сцене, пасаже и ситуације из Мртвог мора, Укидања страсти, Не разумем, Сна једног министра, Господина послужитеља, Огласа и др. Приступајући раду М. је, превасходно, усмерио напор ка минуциозном изналажењу универзалног у односима личности и друштва, чиме је драматизацију свесно лишио било каквих временских условности. У формалном погледу он није могао да избегне Домановићевог помало незаинтересованог Путника – приповедача и резонера, као везника многих призора, које би без њега било веома тешко уклопити у организовану целину и чије је стилско јединство прилично нарушено завршном сценом, преузетом из Вође. Придодата из жеље да још више нагласи безизлазност из страдијанских понора, да још више истакне осуђеност на пропаст народа фасцинантно оптерећеног фиктивним својствима насумце одабраног предводника за којим пристаје да срља у непознато, ова сцена не поседује природност краја једне већ завршене теме, која је по „неконвенционалним бојама своје сатирично-алегоријске живописности“ (Е. Финци) и по азбучности драматизаторске формуле представљала не само догађај, него означила и датум у времену наших позоришних тражења и доказивања. Охрабрен похвалама Страдији, али и свестан вредности учињеног, он само две г. касније завршава драматизацију Нушићеве Аутобиографије. Иако прихваћена и играна у многим театрима, она више није имала ничега од трагалачке заокупљености и заноса претходним делом, што иначе не треба заборавити када је реч о његовом литерарном стваралаштву уопште. Донекле шаблонска, мада јој је узор израдио он сâм, донекле разуђена а ипак уклопљена у само њему својствене оквире, донекле инструктивна и прецизна, али не и ослобођена мана, драматизација Аутобиографије је у ствари само повод за сценску интерпретацију овог Нушићевог прозног текста. Али она поседује и један несвакидашњи квалитет. Под светлошћу рефлектора она говори о Нушићевом поимању театра, глумачког позива, глумачке славе, пролазности и заборава глумачког чина, увек одређеног условношћу лика. Драмом о Бановићу Страхињи постао је први савремени драмски аутор код нас коjи је за своје дело потражио инспирацију у народној поезији. Бановић Страхиња, та наша вероватно највише дискутована народна песма, побудила је већ необичношћу свог садржаја немирну и трагалачку М. пажњу. Неспреман да усвоји као своје било шта што би иоле личило на помодарство или да прихвата сличне узоре, он у уводној напомени веома одлучно одбацује свако евентуално квалификовање драме термином „историјска“. Али, она то, и против његове воље, по много чему јесте. Пре свега по експозицијски непотребно дугом првом чину, по својој везаности за епику и изналажење прохујалог временског и драмског валера, најзад по свом бављењу историјом и местом појединца у њој. Са друге стране, она је необавезно размишљање о прошлости, да би се домашила будућност. Иронично-саркастични пледоаје изговорен у лице савремености. Побуна, доста мирна, скоро пасивна, против „тешке, крупне, црне, амбициозне“ ауторитативности увек спремне да „улије свест о изузетном“. Но сав овај додатни, свесно неисторијски миље добија своју завршеност и потпуност тек у изналажењу онога „што се или мора или може“. Дакле, у моралној опредељености, али и у свођењу драматичног, које је претило да постане судбинско, на ниво обичности, чак приватне свакодневице. На тај начин М. је остварио прерастање почетног мотива у једну нову, психолошки, идејно и филозофски веома слободно интерпретирану категорију засновану на причи о „жени са тајном“. Само разрешење сукоба, најзад, он је ипак преузео из народне песме, дајући му, нужно, одређену личну ноту, нарочито при дефинитивном уобличавању ликова, у чему му ни песма ни оновремени коментатори нису били од веће користи. Писана виспрено, са изузетним осећањем за брз и сигуран контакт са публиком (амбијент, романтични заплет, релативно срећан завршетак и сл.), драма, бар када је у питању театар, поседује једну велику предност – дозвољава штрих! Тако је, нпр., уз скраћивање понекад преопширних пасажа, у представи СНП „брисан“ цео други део првог чина, чиме се, неоспорно, итекако добило у темпу.

БИБЛ: Војводина, антологија српске лирике, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 688; Страдија, сатира у два дела по Р. Домановићу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 902; Аутобиографија, по Б. Нушићу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 956; Бановић Страхиња, драма у три чина, Бгд 1963.

ЛИТ: М. Бабинка, Несвакидашњи вид, Дневник, 25. XI 1956; М. Бабинка, Сугестивна реч поезије, Дневник, 6. XII 1956; О. Новаковић, Поезија на позорници, НС, 1957, бр. 120, с. 9; Л. Павловић, Војводина у пјесмама, Ослобођење, 8. IV 1957; Ј. Путник, Смех на оштрици истине, Дневник, 20, 30. XI и 1. XII 1958; М. Кујунџић, Савремено тумачење старе сатире, Дневник, 7. XII 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 137-138, с. 9; М. Кујунџић, „Страдија“ у новој концепцији, Дневник, 24. V 1959; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 5. VI 1959; Ј. Максимовић, Добро утабане стазе, НИН, 21. XII 1959; Г. Д(ивљак)-А(рок), Нови, неизвођени Нушић, Дневник, 22. X 1960; С. Селенић, Нушић-Михајловић: „Аутобиографија“, Борба, 9. XII 1960; Х. Клајн, У потрази за догађајем, Политика, 1, 2. и 3. I 1961; М. Кујунџић, Радосни Нушић, Дневник, 22. V 1961; М. Мирковић, Бранислав Нушић: „Аутобиографија“ – Драматизација Борислав Михајловић, Борба, 9. X 1961; Е. Финци, Више и мање од живота, II, Бгд 1961, с. 45-48, IV, Бгд 1965, с. 35-38, 80-84; В. Стаменковић, Експерименти у савременом позоришту, НИН, 15. X 1961; Ђ. Ђурђевић, Две занимљиве премијере, Борба, 10. X 1963; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1962, бр. 3-4, с. 141-166; Л. Павловић, Драма свијести и одговорности, Ослобођење, 1. III 1963; С. Селенић, Борислав Михајловић: „Бановић Страхиња“, Борба, 2. III 1963; В. Стаменковић, Романтична интрига, иронична теза, НИН, 3. III 1963; В. Вучо, Заиграј, па и за појас задени, Књижевне новине, 8. III 1963; Д. Ређеп, Дневник о Стеријином позорју, Књижевне новине, 31. V 1963; О. Божичковић, „Бановић Страхиња“, Политика, 2. X 1963; (В.) У(рбан), Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; М. Кујунџић, Скок и доскок двојице шампиона, Дневник, 9. X 1963; С. Селенић, У знаку експеримента, Борба, 7. XI 1963; Н. Попов, Духовити многозналац, Дневник, 18. XII 1997.

М. Р.

МИХАЈЛОВИЋ Војислав – преводилац (Чачак, 1879 – Београд, 1947). Основну школу завршио је у Чачку, гимназију у Бгду, а медицински факултет у Грацу (1904). До Првог светског рата радио је као сеоски лекар. По завршетку рата постављен је (1919) за лекара Дерматолошко-венеролошког одељења Опште државне болнице у Бгду. Био је уредник медицинског часописа „Српски архив“ (1920-1923). Писао је чланке, расправе и студије из медицине. Са француског је превео позоришни комад Е. Бријеа Страдалници, који је у СНП приказан 1921.

ЛИТ: В. Станојевић, Споменица Српског лекарског друштва 1872-1972, Бгд 1972, с. 203-204.

С. В.

МИХАЈЛОВИЋ Димитрије – списатељ, редитељ, заменик управника СНП (Нови Сад, 1821 – Нови Сад, 2. I 1864). Био је познат под надимком Мита Барон. Рођен је у породици прилично имућног дрварског трговца која је доцније осиромашила. Отац му се звао Јован, мати Софија. Основну школу завршио је у родном месту, а у новосадску Гимназију уписао се као четрнаестогодишњак, 1835. Пети разред гимназије је завршио 1840, а шести учио у Бечу или Пешти. Од школске 1841/42. до 1843/44. студирао је филозофију и угарска права у Пожуну (данас: Братислава), у исто време када су онде на студијама били и Ђура Даничић, Ђорђе Рајковић (в) и Јулије Радишић (в). Правне науке није завршио. За време српског народног покрета 1848/49. био је експедитор поште у Сремским  Карловцима, од 1851. до 1854. писар код обласне школске власти у Темишвару, а од 1854. до 1861. писар у Окружном суду у НСаду; када је 1861. овај суд укинут, он је био нижи државни чиновник „на расположењу“ и за то време примао плату. У том статусу је, тешко оболео од туберкулозе, сиромашан и презадужен, умро у 42. г. Био је маркантна боемска појава у новосадском друштву свога времена, често са гитаром, расположен за весеље и песму. Савременици сведоче да је био ненаметљив, скроман и углађеног понашања. Још као ђак гимназије (1840) објавио је свој први списатељски рад, „романтическу повест“ Венац искрене љубови или Светомир и Зорица, последњи роман написан по узору на слична сочиненија Милована Видаковића. После тога се јавља као песник у „Додатку к’ Србским новинама“ (1842), „Сербском народном листу“ (1842, 1845, 1847), „Бачкој вили“ (1845), алманаху „Драгољуб“ (1845, 1846), београдској „Подунавки“ (1845), „Јужној пчели“ (1851), „Световиду“ (1852) и алманаху „Зимзелен“ (1861). Романтичарско-сентименталну и наглашено родољубиву поезију објављивао је у својим збиркама Бачванке (1843), Пјеснице Драгињи као правој, истинитој и искреној Србкињи (1847), Смиље, стихотворна сочиненија (1847) и Војвођанка (1851). Штампао је 1855. књижицу својих хумористичних састава Весеље код преље, „годишњи забавник за шалу и смеј, нуз вино и теј, нуз пос’о и рад, да растера јад, а баш може ко и да учи што“. Издао је за 1856. шаљиви календар „Роми Даба“, а 1858. антологију Цвеће србски песама; 1860. објављивао је хумористично-сатирични календар „Месечар“ (у двомесечним свескама), у којем је Ј. Ј. Змао први пут штампао своју пародију Чемер-дека пелен-бака. Иако један од најплоднијих наших списатеља четрдесетих и педесетих г. XIX века, М. литерарни радови нису надживели свога творца и још давно су потпуно заборављени. Он је неке своје песме компоновао, па су у оно време и певане. Будући да Ј. Ђорђевић (в), због уређивања „Србског дневника“, није могао на дуже време напуштати НСад, М. је почетком октобра 1861. ангажован да га замењује док се српска народна позоришна дружина налази на гостовању и да, углавном, репетиционим пробама одржава представе које су под Ђорђевићевим надзором припремљене у НСаду. Избор је пао на М. због тога што је он још 1838. као гимназијалац играо у Летећем дилетантском позоришту док је у њему краће време радио и Јоаким Вујић (в), а 1844. и 1845. био је члан Добровољног позоришног друштва Константина Поповића Комораша (в). Поред тога, као што и сâм наводи у својој молби, имао је прилике да чешће гледа представе добрих позоришта у Бечу, Пешти и Пожуну. У функцији заменика управитеља и редитеља приликом припреме представе Зидање Раванице помаже Ј. Ђорђевићу израдивши нацрт за царски престо; такође води СНП на гостовање у Вуковар, Осијек, Сремске Карловце и Велики Бечкерек; затим му, после 31. III 1862, престаје рад у Позоришту, за који Ђорђевић наводи да је био привремен. Увелико захваћен сушицом, оронулог здравља и физички изнемогао, М. не би ни могао дуго издржати непрекидна путовања са СНП и, у оно време без жељезнице, ломатања у колима по војвођанским и славонским путевима.

ЛИТ: А. Хаџић, Смрт Димитрија Михајловића – некролог, ЛМС, 1864, књ. 109, с. 295-296; И. Огњановић-Абуказем, Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане, НСад 1890, с. 18-19; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 150, 164; В. Стајић, Новосадске биографије, III, НСад 1938, с. 214-219; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1951, с. 278; Р. Ковијанић, Српски романтичари у Словачкој, НСад 1959, с. 10; Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, НСад 1973, с. 33-35.

Л. Д.

МИХАЈЛОВИЋ Илија – глумац-волонтер (Нови Сад, 22. VIII 1905 – ?). У НП у НСаду је у сезонама 1924/25. и 1925/26. био међу способнијим статистима па су му повераване и мале улоге.

УЛОГЕ: Нотариус (Севиљски берберин), Први министар (Грађанин племић), Генерал (Господар од ковница).

В. В.

МИХАЈЛОВИЋ-КОС Слава – в. КОС-МИХАЈЛОВИЋ Слава

МИХАЈЛОВИЋ-ХАЈЕК Јелена – балетска играчица (Београд, 7. IX 1924 – ). Завршила је француску основну школу и гимназију са великом матуром у Бгду 1943. Код М. Магазиновић је учила ритмику и пластику, а код Данице Живановић и Нине Кирсанове класичан балет. Била је члан фолклорне секције Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ у Бгду. Од 1947. до 1954. је припадала балетском ансамблу НП Бгд. Од 1. IX 1954. до 15. VIII 1963. ангажована је у балетском ансамблу СНП, где је стекла и статус солисте. Од 1963. до 1966. боравила је у Аустрији и Немачкој у својству балетске играчице. У СНП је поново ангажована од 1. IX 1966. па све до пензионисања, 31. VIII 1970. Била је наставник на Позоришној балетској академији у Минхену 1966. У периоду од 1970. до 1972. сарађивала је са Позоришном школом (Балетски одсек) у НСаду као наставник за класичан балет и к-граф, а затим је исти рад наставила у Титограду. Као к-граф приредила је неколико концерата у НСаду а као педагог водила је балетске секције по новосадским основним школама. Први пут се појавила у солистичкој улози 1955. као Коломбина у Лабудовом језеру. Музикална, сценски сналажљива и привржена позиву, узимала је учешће у целокупном балетском репертоару као носилац епизодних солистичких улога класичне и карактерне игре.

УЛОГЕ: Валцер невеста, Pas de quatre (Лабудово језеро), Служавка (Лопов Гаспар), Прва пастирица (Четири годишња доба), Етиопљанка (Силвија), Пријатељица ноћи, Ученица, Немир (Американац у Паризу), Продавачица балона (На лепом плавом Дунаву), Луција (Ромео и Јулија), Кнегиња (Шехерезада), Црвени лептир (Паукова гозба), Луиза, Pas de trois (Есмералда), Вила пратилица (Жизела), Марија (Бахчисарајска фонтана).

ЛИТ: О. Церовић, Лабудово језеро. Велик успех новосадског Балета, Дневник, 12. I 1955; С. Плесац, Значајан успех новосадског Балета. „Лабудово језеро“ и један даровит ансамбл, НС, 1955, бр. 92-93, с. 1 и 3; Е. Фрелих, „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XI 1958; Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 28. III 1961; Ј. Шулхоф, „Жизела“, Дневник, 14. III 1962; Ј. Шулхоф, „Лабудово језеро“, Дневник, 24. I 1969.

Љ. М.

МИХАЉЧЕВИЋ Јелена – секретар СНП (Суботица, 11. XI 1920 – Нови Сад, 19. IX 1996). Завршила је трговачку академију у Суботици и Вишу управну школу у НСаду. Радила је као секретар ХНК у Суботици, одакле је 21. XII 1948. дошла у СНП и у њему остала до 31. III 1952.

Р. Б.

МИХЕЛИЧ Мира – приповедач, драмски писац и преводилац (Сплит, 14. VII 1912 – Љубљана, 4. IX 1985). Девојачко презиме јој је Крамер, а по првом супругу Пуц. Гимназију је завршила у Љубљани, а на љубљанском универзитету два семестра права. Била је председник Удружења словеначких писаца, председник словеначког центра ПЕН-клуба, у којем је потом изабрана за сталног потпредседника. Други супруг јој је сликар Франце Михелич и обоје су као слободни уметници живели у Љубљани. Најзначајнији део њене стваралачке активности посвећен је роману. Већ у својим првим романима (Лице у огледалу – Obraz v zrcalu, 1941. и Тиха вода, 1942) наговестила је чиме ће се бавити: друштвеним односима у љубљанским грађанским круговима у условима либералне привреде. У роману Април је ову тематику заоштрила постављајући се као револуционар, а словеначким грађанским друштвом бави се и надаље у новелама Веверица не може да умре (Veverica ne more umreti) и Дивљина ће цветати као ружа (Divljina bo cvetela kakor roža), које је, додавши два нова поглавља, спојила у роман Мала чаробница (Mala čarovnica). И касније хронике баве се догађајима у љубљанском грађанству: Увек, никад (Zmeraj, nikoli), Опроштај од Глорије (Slovo od Glorije) и Дуга над градом (Mavrica nad mestom). Следе романи Кућа вечери (Hiša večeri), Странац у Емони (Tujec v Emoni) и други и њена жеља да састави опширну хронику љубљанског друштва, која би требало да буде нека врста словеначке саге о Форсајтима или словеначких Буденброкова. На пољу драмске литературе појавила се 1945. драмом Свет без мржње (Svet brez sovraštva), у којој приказује патњу жена у окупаторским затворским ћелијама у време Другог светског рата и која је премијерно изведена 21. XII 1945. у СНГ у Љубљани. Драма Ватра и пепео (Ogenj in pepel) изведена је у истом театру 12. II 1949. и говори о словеначком политичару који је током рата сарађивао са окупатором. Ратним темама се бави и у драми Операција, изведеној у љубљанском СНГ 14. VI 1950, а Златним октобром (Zlati oktober, љубљанско Местно гледалишче, 25. IX 1954) прелази на савремене теме и исмева разне видове малограђанског живота, што ће чинити и у наредним комедијама: Веверица не може да умре (драматизација сопствене новеле, 1961), Сат наших дана (Ura naših dni, 1965) и Дан жена (по Аристофановим Женама у скупштини, 1969). Она спада међу врхунске словеначке преводиоце, поглавито са енглеског језика (Бронфилд, Дикенс, Фокнер, Адамич, Мом, Драјзер, Колдвел, Текери и други). У СНП је 1946. приказана њена драма Свет без мржње.

БИБЛ: Obraz v zrcalu, Љубљана 1941, 1978; Tiha voda, Љубљана 1942; Svet bez sovraštva, Трст 1945; Огањ и пепео, Згб 1949; Ватра и пепео, Бгд 1949; Ogenj in pepel, Љубљана 1950, 1971; Операција, Згб 1950; Свијет без мржње, Згб 1951; Štirje letni časi, Љубљана 1956; April, Љубљана 1959; Hiša večera, Љубљана 1959; Mala čarovnica, Љубљана 1961; Април, Бгд 1961; Mladi mesec, Љубљана 1962; Otok in struga, Љубљана 1963; Peter iz telefona, Љубљана 1963; Петар из телефона, Бгд 1963; Mavrica nad mestom, Љубљана 1964; Pridi, mili moj Ariel, Љубљана 1965, 1976; Дечак у Венецији, Бгд 1965, Сарајево 1965; Zmeraj, nikoli, Љубљана 1966; Puhek v Benetkah, Љубљана 1965; Novo leto na strehi, Љубљана 1966; Нова година на крову, Бгд 1966; Дуга над градом, Згб 1967; Igra v vetru, Мурска Собота 1967; Puhek, Љубљана 1967; Dan žena, Љубљана 1968; Stolpnica osamelih žensk, Копер 1969; Vrnite se, sinovi, Љубљана 1972; Puhova kresna noč, Љубљана 1972; Plamen ali dim, Љубљана 1973; Дођи, драги мој Аријеле, Сарајево 1973; Tujec v Emoni, Љубљана 1978.

ЛИТ: M. Sever, Žena, ki ne pozna oddiha, Naša žena, Љубљана 1957, с. 247-248; А-м, Razgovor s pisateljico Miro Miheličevo, Delo, Љубљана 8. III 1960; А-м, Mira Miheličeva, Gledališki list MGL, Љубљана 1961, бр. 2, с. 58-59; R. Močnik, Mitični znak Mire Mihelič, Perspektive, Љубљана 1963, бр. 4, с. 762-765; H. Glušič, Družinska kronika slovenskega meščanstva v romanih Mire Mihelič, Jezik in slovstvo, Љубљана 1965, с. 79-82; M. Kravos, Mira Mihelič, pisateljica in ugledna slovenska javna in kulturna delavka, Primorski dnevnik, Трст 16. VII 1972.

Ј. Ј.