МИХАЈЛОВИЋ Димитрије

МИХАЈЛОВИЋ Димитрије – списатељ, редитељ, заменик управника СНП (Нови Сад, 1821 – Нови Сад, 2. I 1864). Био је познат под надимком Мита Барон. Рођен је у породици прилично имућног дрварског трговца која је доцније осиромашила. Отац му се звао Јован, мати Софија. Основну школу завршио је у родном месту, а у новосадску Гимназију уписао се као четрнаестогодишњак, 1835. Пети разред гимназије је завршио 1840, а шести учио у Бечу или Пешти. Од школске 1841/42. до 1843/44. студирао је филозофију и угарска права у Пожуну (данас: Братислава), у исто време када су онде на студијама били и Ђура Даничић, Ђорђе Рајковић (в) и Јулије Радишић (в). Правне науке није завршио. За време српског народног покрета 1848/49. био је експедитор поште у Сремским  Карловцима, од 1851. до 1854. писар код обласне школске власти у Темишвару, а од 1854. до 1861. писар у Окружном суду у НСаду; када је 1861. овај суд укинут, он је био нижи државни чиновник „на расположењу“ и за то време примао плату. У том статусу је, тешко оболео од туберкулозе, сиромашан и презадужен, умро у 42. г. Био је маркантна боемска појава у новосадском друштву свога времена, често са гитаром, расположен за весеље и песму. Савременици сведоче да је био ненаметљив, скроман и углађеног понашања. Још као ђак гимназије (1840) објавио је свој први списатељски рад, „романтическу повест“ Венац искрене љубови или Светомир и Зорица, последњи роман написан по узору на слична сочиненија Милована Видаковића. После тога се јавља као песник у „Додатку к’ Србским новинама“ (1842), „Сербском народном листу“ (1842, 1845, 1847), „Бачкој вили“ (1845), алманаху „Драгољуб“ (1845, 1846), београдској „Подунавки“ (1845), „Јужној пчели“ (1851), „Световиду“ (1852) и алманаху „Зимзелен“ (1861). Романтичарско-сентименталну и наглашено родољубиву поезију објављивао је у својим збиркама Бачванке (1843), Пјеснице Драгињи као правој, истинитој и искреној Србкињи (1347), Смиље, стихотворна сочиненија (1347) и Војвођанка (1851). Штампао је 1855. књижицу својих хумористичних састава Весеље код преље, „годишњи забавник за шалу и смеј, нуз вино и теј, нуз пос’о и рад, да растера јад, а баш може ко и да учи што“. Издао је за 1856. шаљиви календар „Роми Даба“, а 1858. антологију Цвеће србски песама; 1860. објављивао је хумористично-сатирични календар „Месечар“ (у двомесечним свескама), у којем је Ј. Ј. Змао први пут штампао своју пародију Чемер-дека пелен-бака. Иако један од најплоднијих наших списатеља четрдесетих и педесетих г. XIX века, М. литерарни радови нису надживели свога творца и још давно су потпуно заборављени. Он је неке своје песме компоновао, па су у оно време и певане. Будући да Ј. Ђорђевић (в), због уређивања „Србског дневника“, није могао на дуже време напуштати НСад, М. је почетком октобра 1861. ангажован да га замењује док се српска народна позоришна дружина налази на гостовању и да, углавном, репетиционим пробама одржава представе које су под Ђорђевићевим надзором припремљене у НСаду. Избор је пао на М. због тога што је он још 1838. као гимназијалац играо у Летећем дилетантском позоришту док је у њему краће време радио и Јоаким Вујић (в), а 1844. и 1845. био је члан Добровољног позоришног друштва Константина Поповића Комораша (в). Поред тога, као што и сâм наводи у својој молби, имао је прилике да чешће гледа представе добрих позоришта у Бечу, Пешти и Пожуну. У функцији заменика управитеља и редитеља приликом припреме представе Зидање Раванице помаже Ј. Ђорђевићу израдивши нацрт за царски престо; такође води СНП на гостовање у Вуковар, Осијек, Сремске Карловце и Велики Бечкерек; затим му, после 31. III 1862, престаје рад у Позоришту, за који Ђорђевић наводи да је био привремен. Увелико захваћен сушицом, оронулог здравља и физички изнемогао, М. не би ни могао дуго издржати непрекидна путовања са СНП и, у оно време без жељезнице, ломатања у колима по војвођанским и славонским путевима,

ЛИТ: А. Хаџић, Смрт Димитрија Михајловића – некролог, ЛМС, 1864, књ. 109, с. 295-296; И. Огњановић-Абуказем, Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане, НСад 1890, с. 18-19; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 150, 164; В. Стајић, Новосадске биографије, III, НСад 1938, с. 214-219; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, НСад 1951, с. 278; Р. Ковијанић, Српски писци у Братислави и Модри XVIII века, НСад 1973, с. 33-35; Р. Ковијанић, Српски романтичари у Словачкој, НСад 1959, с. 10.

Л. Д.