МИХАИЛОВИЋ Душан

МИХАИЛОВИЋ Душан – драмски редатељ, казалишни педагог и шекспиролог (Вукосавци код Аранђеловца, 10. IV 1932 – Београд, 6. I 2001). Отац Драгослав земљорадник и хармоникаш, мати Савка рођ. Петровић. Основну школу је завршио у родном мјесту (1943), гимназију у Аранђеловцу (1947), а средњу техничку школу у Крагујевцу (1950). Дипломирао је 1957. режију на београдској Позоришној академији, на којој је завршио постдипломске студије (1958-1960). На специјализацији у Шекспировом спомен-казалишту у Стратфорду био је 1963. Докторирао је 1980. на Филозофском факултету у Бгду са тезом „Шекспир и српска драма у XIX веку“. Од 1950. до 1952. био је запослен као машински техничар у творници „Прва петолетка“ у Трстенику. У сезони 1956/57. био је ангажиран као редатељ у НП у Крагујевцу, а од 1960. до 1962. режирао је за Телевизију Бгд. На београдској позоришној академији дјеловао је као хонорарни (1960-1962) а потом као стални асистент (1962-1971). Од 1971. до 1976. био је слободан умјетник, а од 1976. је примљен на новосадску Академију уметности: до 1981. доцент, па ванредни професор до 1986, када је изабран за редовног професора. За два десетљећа редатељског рада, поред многобројних саставака и студија о Шекспиру и његовој судбини у Југославији, режирао је осамнасет његових комада широм земље и у Румуњској. За испит из треће г. поставио је у београдској Академији за позоришну уметност сажету (двосатну) представу трагедије Антоније и Клеопатра. Као дипломску представу режирао је 1956. Меру за меру у Крагујевцу. У Лесковцу је 1970. поставио југославенску премијеру Тимона Атињанина. Сурађивао је написима и чланцима у листовима и часописима: „Политика“, „Летопис Матице српске“, „Данас“, „Књижевне новине“, „Позориште“ (Тузла), „Позориште“ (НСад), „Позоришни живот“, „Сцена“, „Борба“, „Књижевност“, „Кораци“, „Позоришна култура“, „Венац“, „Театрон“, „Градина“, „Дневник“, „Домети“, „Трибина“, „Путеви“ и другдје. Драматизирао је умотворине Вука Караџића Човјеку је да по трњу оди (Тршић-Бгд 1978), те роман Х. Броха Вергилијева смрт (Бгд 1982). Са Б. Јовановићем је конципирао и организирао смотру „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу 1978, а са Т. Цветковићем смотру Класика на југословенској сцени у Лесковцу 1971. У Крагујевцу је 1950. награђен за оригиналну једночинку На прекретници; као редатеља га је 1965. наградило Удружење драмских уметника Србије, а 1971. је добио Октобарску награду града Лесковца. У СНП је 1983, поводом 150. обљетнице рођења Ј. Ј. Змаја, као гост режирао сценско виђење Змајеве Певаније под насловом Песми хвала.

БИБЛ: Шекспир на сцени СНП (1861-1961), у: Споменица Српског народног позоришта 1861-1961, НСад 1961, с. 106-150; Шекспир и српска драма у XIX веку, Бгд 1984.

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, Бгд 1965, с. 99-101; О. Лакићевић, Мера за меру, Згб 1975, с. 82-84; Ш. Јуришић, Шекспиров заточеник, Сцена, 1979, бр. 6, с. 137-138; Н. Симин, Змајев живот поетично. Сценски приказ живота Ј. Ј. Змаја, Дневник, 13. XII 1983; М. Кујунџић, Јелечкиње, барјачкиње!, Дневник, 16. XII 1983; З. Т. Јовановић, Страсно заљубљен у Шекспира, Лудус, 2001, бр. 81, с. 13; Р. Путник, Театарски Бата-Душа, Позориште, НСад, 2001, бр. 1-5, с. 53; Р. Лазић, Душан Михаиловић (1932-2001), Алманах позоришта Војводине, 2003, бр. 35, с. 180-181.

Ш. Ј.