МАРИНОВА Амалија – солист Опере, мецосопран (Радомир, Бугарска, 15. IX 1935 – ). Завршила је соло певање на Музичкој академији у Софији. Члан СНП била је од 1. X 1965. до 15. VIII 1966.

УЛОГЕ: Фенена (Набуко).

В. В.

МАРИНОВИЋ Никола – преводилац (Београд, 26. VII 1854 – Београд, 15. VII 1889). Нижу гимназију је завршио 1869. у Бгду, а Наполеонов лицеј (1874) и централну инжењерску школу (1879) у Паризу. Потом је учествовао у Српско-турском рату 1876-1877. Као инжењер радио је на пракси у заводу „Cail“ у Паризу (1880-1882), а затим је, дошавши у Србију, постављен за инжењера и помоћног инспектора на изградњи пруге Ниш–Врање (1888). На дужности секретара Министарства спољних послова (1888-1889) је изненада преминуо. Његов отац Јован, посланик, министар и председник Државног савета, основао је Задужбину Николе Мариновића при Српској краљевској академији, која је награђивала дела из белетристике. Владајући француским језиком, а уз то и музички образован, превео је више позоришних комада и оперета, обогативши тако позоришни репертоар наших водећих позоришних кућа (Буји: Свештеник де Л’Епе или Правда Божија, драма у 5 чинова, 1871; А. Делакур, Е. Мороа: Муж пред вратима, музика Ж. Офенбах, комична опера у 1 чину, 1886). Радио је на оригиналној оперети из Српско-турског рата. На позорници СНП изводили су се његови преводи: Е. Скриб, Шарлатанизам (1874, са М. Ф. Христићем); М. Каре, Ж. Барбије, Јованчини сватови, музика В. Масе (1896); М. Каре, Л. Бати, Женидба при фењерима, музика Ж. Офенбах, (1904). НП у НСаду је изводило и његов превод драме Ф. Копеа Намерник (1920).

БИБЛ: П. Корнеј, Хорације, трагедија, Бгд 1871; М. Каре, Ж. Барбије, Јованчини сватови, музика В. Масе, шаљива игра, Бгд 1883; М. Каре, Л. Бати, Женидба при фењерима, музика Ж. Офенбах, оперета, Бгд 1884; М. Делакур, Л. Марон, Муж пред вратима, музика Ж. Офенбах, оперета, Бгд 1885; Ф. Копе, Намерник, позоришна игра, Бгд 1889.

ЛИТ: М. Ђ. Милићевић, Никола Мариновић, Годишњак Српске краљевске академије, 1890, с. 103-110; А. Арнаутовић, Франсоа Копе у српским преводима, Српски књижевни гласник, 1908, књ. XX, св. 12, с. 959-960; А-м (У. Џонић), Из живота Николе Ј. Мариновића, Задужбине и фондови Српске краљевске академије – Споменица, Бгд 1936, књ. 8, с. 229-230; В. Петровић, Сценска музика на репертоару Народног позоришта у Београду (1868-1914), Бгд 1976, с. 54.

Ђ. П.

МАРИНОВСКИ Димитри – оперски певач, баритон (Охрид, Македонија, 14. IX 1928 – ). Још у основној школи певао је у ђачком хору. По завршеној гимназији студирао је геологију, али је истовремено био ангажован у хору Радио Бгда. У певању се усавршавао у сопственом аранжману на разне начине и на разним странама. Учио је код многих педагога: у Бгду код Корнелије Нинковић, Јелене Симић-Матијевић и Николе Цвејића, у Згбу код Златка Шира, Марије Борчић и Драга Хржића и у НСаду код Теодора Дињашког, али и из публике и са грамофонских плоча. Иако је овакав начин образовања неуобичајен, он се на таквом путу одлично снашао будући увек свестан сопствених могућности и мере до које их може и сме користити. Завршио је Вишу педагошку школу (Музички одсек) у Скопљу 1957. Од 1952. до 1961. био је ангажован у Скопској опери, а од 1. IX 1961. до 15. VIII 1974. био је солист Опере СНП. Као темпераментан глумац, најупечатљивије је тумачио динамичне и жестоке ликове, мада је био успешан и у представљању ликова споља статичних али богатог унутрашњег емотивног живота. „Његов глас је великога регистра, уједначене звучности и особенога тембра, у којем је спојена мужевна рескост с баршунастом топлином. Он њиме влада неусиљено и природно у свим лагама. Драгоцени су његови пиано тонови, не само у доњем и средњем него и у високом регистру, на чему би му могли позавидети и неки баритони са великих оперских сцена“ (В. Поповић). Са ансамблом или самостално гостовао је широм Југославије и у Француској, САД, Канади, Грчкој, Бугарској, Румунији и Мађарској. Снимао је за радио станице Скопље, Бгд и НСад. За веома успешно остварену улогу Магбета додељена му је 1971. Октобарска награда града НСада.

УЛОГЕ: Риголето, Симон Боканегра, Набуко, Магбет, Кнез Игор, Дон Жуан, Евгеније Оњегин, Холанђанин луталица (у истоименим операма), Јаго (Отело), Форд (Фалстаф), Родриго (Дон Карлос), Гроф Луна (Трубадур), Жермон (Травијата), Амонасро (Аида), Скарпија (Тоска), Барнаба (Ђоконда), Енрико (Лучија ди Ламермур), Ескамиљо (Кармен), Алфио (Кавалерија рустикана), Тонио (Пајаци), Алмавива (Фигарова женидба), Сима (Еро с онога свијета).

ЛИТ: Н. Грба, Обновљени „Риголето“, Дневник, 23. I 1962; Ј. Шулхоф, Смео покушај, Дневник, 10. IV 1963; М. Врсајков, Вердијев „Отело“, Дневник, 5. VI 1963; М. Г., Премијера „Дон Карлоса“, Дневник, 28. IV 1964; Г. Дивљак-Арок, Први Вагнер на новосадској сцени, Дневник, 14. I 1965; С. Кисић, Нови Сад: Композитори и публика, Политика, 26. XI 1966; Б. Драгутиновић, Верди: „Симон Боканегра“, Политика, 11. VII 1967;  Д. З., Новосадски „Евгеније“, Политика експрес, 14. I 1969; Б. Рушкуц, За Пушкина и назад, Дневник, 19. I 1969; А-м, „Набуко“ на летњој позорници, Сомборске новине, 12. VI 1970; Е. Гвоздановић, Шекспир на Вердијев начин, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 6; П. А., „Макбет“ Новосадске опере у Београду, Борба, 24. V 1971; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 89; Р. Поповић, Еро у Новом Саду, Политика, 24. X 1972; С. Н., Новосадска опера у Италији, Политика, 18. VI 1974; В. Поповић, Димитри Мариновски, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 219-221.

В. В.

МАРИНЦ Марио – оперски редитељ (Камник, 19. X 1921- ?). Право му је име Марјан. Завршио је гимназију. Био је учесник народноослободилачког рата од 9. IX 1943. до 15. V 1945. и остао у служби у ЈНА као официр до 11. V 1949. У Скопљу је најпре био кореограф у Балетској школи, а затим помоћник редитеља у МНТ до 31. VII 1952. У СНП је ангажован од 1. VIII 1952. до 1. III 1955, најпре као помоћник редитеља па редитељ Опере. По одласку из НСада запослио се у Радио Љубљани као уредник забавних емисија, а касније је радио као редитељ. Аутор је неколико скечева из народноослободилачке борбе. После рата написао је много позоришних комада, који су извођени у професионалним позориштима и на аматерским сценама у Словенији. Међу њима су најпознатији: Комедија о комедији, Ad acta, Муза на мансарди и друге. Писао је и комаде за децу.

РЕЖИЈЕ: Кармен (као помоћник редитеља), Манон Леско, Лучија ди Ламермур, Тоска, Бал под маскама, Морана, Дон Пасквале, Боеми, Евгеније Оњегин.

ЛИТ: Н. Грба, „Манон Леско“ на новосадској сцени, Дневник, 27. III 1953; М. Ивановић, Две оперске премијере на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 3; М. Ивановић, Београдски деби новосадских оперских уметника, Дневник, 8. IV 1954; М. Кујунџић, Бал под маскама, НС, 1954, бр. 77, с. 2; Д. С., Новосађани наступили са „Отелом“ и „Балом под маскама“, Дневник, 6. VII 1954; Н. Петин, Опера „Морана“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 81, с. 1-2; Х. Ђурић, „Дон Пасквале“, НС, 1954, бр. 86-87, с. 5; Н. Петин, Евгеније Оњегин, НС, 1955, бр. 98-99, с. 4.

Ј. М.

МАРИЋ Љубица – композитор (Крагујевац, 18. III 1909 – Београд, 17. IX 2003). Започела је музичке студије у Бгду, где је на њу нарочито утицао Ј. Славенски, а завршила их на Конзерваторијуму и у Мајсторској школи код Ј. Сука у Прагу. Радила је као професор у Музичкој школи „Станковић“ у Бгду, а од 1945. до 1967. је предавала теоријске предмете на Музичкој академији у Бгду. Од 1963. је била дописни члан Српске академије наука и уметности. Добила је  Седмојулску награду СР Србије за животно дело 1965. Са СНП је сарађивала 1967, када је музички обрадила представу Слово светлости.

ЛИТ: М. Кујунџић, Сумња у целисходност, Дневник, 22. II 1967; М. Первић, Стари ритуал и нови театар, Политика, 23. II 1967; С. Селенић, Тотални или ритуални театар, Борба, 23. II 1967; Р. Јовановић, Средњовековна поезија на сцени, Сцена, 1967, бр. 2.

В. В.

МАРИЋ Сретен – књижевник (Косјерић, 5. III 1903 – Турена, Француска, 27. IX 1992). Родитељи су му били учитељи. Основну школу је завршио у родном месту (1913), а гимназију у Бгду (1913/14) и Скопљу (1914/15). После повлачења преко Албаније наставио је школовање у лицеју у Кану (1920). По повратку у домовину, у Скопљу је 1921. положио матуру и у јесен 1921. уписао се на студије књижевности на београдском Филозофском факултету. Од 1922. до 1924. у Минхену је слушао предавања из филозофије и историје; 1925. је у Бгду дипломирао упоредну књижевност. Фебруара 1926. постављен је за суплента Мушке гимназије у Скопљу, а почетком јесени премештен је у Ђевђелију. Већ 1928. отишао је у Француску, где је у Паризу и Лиону спремао докторску тезу, коју је 1930. одбранио у Лиону („Histoire du mouvement social sous le Second Empire à Lyon“ – „Историја друштвеног покрета у време Другог царства у Лиону“). Потом га је Министарство просвете поставило за професора Државне реалне гимназије у Вршцу (где је још 1921, служећи кадровски рок, завршио Школу резервних официра): предавао је француски језик, од марта 1931. до фебруара 1933, када је премештен у Прву класичну гимназију у Згбу. Тамо је ушао у леви интелектуални круг, сарађујући у књижевним часописима „Култура“, „Књижевник“, „Књижевни савременик“ и „Знаност и живот“. Затражио је 1939. премештај у Бгд и постављен је за професора историје и књижевности Друге мушке, а потом Шесте мушке реалне гимназије. Истовремено је у „Српском књижевном гласнику“ водио рубрику „Уметнички преглед“, а на Позоришном одсеку Музичке академије предавао је историју светске драмске књижевности (1940/41). У априлском бомбардовању Бгда 1941. погођена му је кућа, а он је као резервни коњички потпоручник у Згбу доживео улазак немачких трупа. Успео је да се домогне Бгда, потом и Косјерића. За време окупације предавао је на београдској Музичкој академији успевши да ничим не оскрнави своје име. Као један од ретких интелектуалаца који је добро говорио француски, енглески, руски и немачки и био свестрано обавештен о светској култури, после ослобођења је често промовисао књиге, отварао ликовне изложбе и преводио књижевна дела (са енглеског је превео популарну књигу Џонатана Свифта Гуливерова путовања). У Академији ликовних уметности предавао је историју уметности, а наставио је рад и у Драмском студију Музичке академије. У Државном издавачком заводу Југославије био је редактор за светску књижевност. У пролеће 1947. именован је за саветника за културу југословенског амбасадора у Паризу књижевника Марка Ристића. На овом послу је истински успостављао праве везе са француским интелектуалцима и популарисао нашу културу, а извештаји које је оданде слао по својој аналитичности одударали су од уобичајених. Прихватио се да за француски часопис „Pensec“ уређује рубрику „Југословенска ревија“. Заслужан је за организовање велике изложбе југословенске средњовековне уметности у Паризу, марта 1950. Исте г., на његову иницијативу, приређена је у Бгду изложба модерног француског сликарства. Остао је у Паризу и после истека дипломатског мандата 1950. Од 1951. до 1960. налазио се на дужности техничког уредника и преводиоца часописа „Questions actuelles du Socialism“ („Актуелна питања социјализма“). У НСад је дошао 1962, када је изабран за редовног професора светске књижевности на Филозофском факултету, где је остао до пензионисања 1974, ангажујући се и у МС: био је члан редакције ЛМС (1966-1971, када је, незадовољан уређивачком политиком, прекинуо сарадњу са овим часописом) и био изабран за Матичиног сталног члана-сарадника. Нашао се и у групи првих академика Војвођанске академије наука  (4. XII 1979): приступну беседу под насловом „О језику и језикословљу данас“ одржао је новембра 1981. Објавио је више књига и велик број студија, књижевних и ликовних критика и расправа о писцима и проблемима европске књижевности, уметности и филозофије. Превео је многа дела са француског, енглеског и немачког језика. Своју изузетно богату и вредну библиотеку, с књигама претежно увезаним у кожу, поклонио је Библиотеци МС (уговор о донацији закључен је 12. XII 1989). У Удружење књижевника Србије примљен је 1963. За Огледе је 1963. добио Октобарску награду НСада. Друштво књижевника Војводине доделило му је 1986. Награду за животно дело. Од школске г. 1965/66. предавао је Историју светске књижевности и драме у Драмском студију при СНП и генерације глумаца које су похађале његове часове уочљиво су се истицале међу осталима по познавању ове области и сналажењу у њој.

ЛИТ: Р. Поповић, Прича о Сретену Марићу, НСад 1996.

В. В.

МАРИЧИЋ Вељко – глумац (Сисак, 23. III 1907 – Ријека, 30. X 1973). Отац му је био познати глумац Јосип Маричић. Школовао се за зубног техничара, али је већ 1927. почео да наступа као глумац, најпре аматерски у Дубровнику, а 1951. је као професионални глумац ангажован у ХНК у Згбу и у њему је остао до 1933. У сезони 1933/34. био је члан НК у Осијеку, у сезонама 1934/35. и 1935/36. НП у Сарајеву; од 1936. до 1938. је поново у Осијеку, од 1938. до 1953. поново у ХНК у Згбу, а од 1953. у НК „Иван Зајц“ на Ријеци, где је живео до смрти. У СНП је гостовао из Осијека 1938. као Лаерт у Хамлету и из Ријеке 1955. као Јаго у Отелу. Сликар Антун Жунић урадио је његов портрет (уље) 1973.

В. В.

МАРИШКА Ернест (Ernst Marischka) – аустријско-немачки сценарист (Беч, 2. I 1893 – Хур, Швајцарска, 12. V 1963). Специјализовао се за писање сценарија за „филмске оперете“,  углавном са  темама из бечког живота. Аутор је либрета за оперету Орлов Бруна Гранихштетена, коју је новосадско НП извело 1926.

В. В.

МАРЈАНОВИЋ Иван – плакатер и реквизитар гардеробе и украсних предмета за костимирање глумаца (Србобран, 1914 – Бризбејн, Аустралија, 1966). Завршио је три разреда гимназије. У СНП је радио од 1929. до 31. VII 1936. и у НПДб од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941. Током дугога рада у позоришту уживао је велико поверење. Посуђиване скупоцене предмете (лисице, крзна, бунде и накит) чувао је и враћао увек на време власницима; плакате је постављао у све веће продавнице у градовима где се гостовало. Позоришна управа га је више пута похваљивала и награђивала за савестан и предан рад.

Р. Б.

МАРЈАНОВИЋ Петар – драматург и театролог (Београд, 18. X 1934 – Београд, 21. XI 2020). Основну школу и гимназију завршио је у Бгду 1953. Дипломирао је на Филозофском факултету у Бгду (Група за југословенску књижевност и српскохрватски језик) фебруара 1959. Последипломске студије завршио је на Филолошком факултету у Бгду 1966. (магистарска теза Београдска позоришна критика у периоду од 1918. до 1932), а докторску дисертацију Уметнички развој Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861. до 1868. одбранио је 1973. на Филолошком факултету у Бгду. Његова дисертација је прва студија ове врсте о СНП. Објављена у књизи, наишла је на изузетно повољан пријем код критике, и то у југословенским размерама. У току студија добио је две награде за књижевну и позоришну критику (Бранкову награду МС 1957. и прву награду на конкурсу „Атељеа 212“ за аматерску позоришну критику 1958. за текст Кораци у другој соби М. Павловића). Од 1960. до 1970. радио је у публицистичко-издавачким предузећима „Југославија“ и „Туристичка штампа“, а од 1. III 1970. до 15. X 1975. као драматург СНП. За доцента Академије уметности у НСаду изабран је 1975, ванредни професор постао је 1980, а редовни 1985. за предмет Историја југословенске драме и позоришта. На Драмском одсеку Академије предавао је Увод у театрологију. Као редовни професор Факултета драмских уметности у Бгду предавао је од 1992. до пензионисања, 2001, Историју југословенског позоришта и драме на другом степену студија и Увод у театрологију на магистарским студијама. На ФДУ био је шеф Катедре за теорију и историју, главни уредник „Зборника радова ФДУ“ 1997/98. и носилац научног пројекта Театролошка и филмолошка истраживања. Као гост-професор наставио је да предаје Увод у тератрологију на ФДУ у Бгду (до 2009) и Историју југословенске драме и позоришта на Академији уметности у НСаду (до 2004). На Интердисциплинарним магистарским студијама Универзитета у Бгду (Група за вишемедијску уметност) к. г. је предавао Основе различитих уметности (позориште) 2003/04. и 2005/06, а на Академији уметности у Тузли полседипломцима Увод у театрологију 2006. и 2009. Прве књижевне радове објавио је као студент 1954, а прве написе са позоришним темама у новосадској НС 1958. Сарађивао је у листовима и часописима: „Савременик“, „Дело“,  ЛМС, „Књижевне новине“, „Сцена“, „Пролог“, „Позориште“ (Тузла), „Театрон“, „Политика“, „Театар“  (Москва), „Дијалог“ (Варшава) и др. У периоду од 1969. до 1976. објавио је у листу СНП „Позориште“ око шездесет запажених прилога са тематиком из живота и рада СНП. Од 1. I 1970. до 31. XII 1974. био је одговорни уредник, а од 1975. до 1991. главни уредник „Сцене“. Док је био драматург СНП, био је у редакцији „Позоришта“, а сарадњу са СНП наставио и доцније као члан Издавачког савета и као писац рецензија за књиге у издању СНП. Од 1970. је члан Удружења позоришних критичара и театролога Југославије и члан Међународног удружења позоришних критичара и театролога (AICT). Од 1. XII 1980. до 1. IX 1982. био је стални позоришни критичар листа „Политика“. Као драматург СНП залагао се за извођење дела савремених југословенских, нарочито локалних – новосадских драмских писаца, ангажованије окренутих публици, што је резултирало повећаним бројем гледалаца. За сцену је приредио руковет одломака из српске драмске књижевности XVIII и XIX века Јавленија и позорја (1971) и Лаза Костић међу јавом и мед’ сном (1991); драматизовао је (са Ж. Орешковићем) прозу М. Кундере Симпозијум или о љубави (1970), Роман о Лондону М. Црњанског (1987) и Очеви и оци С. Селенића (1991); адаптирао је за сцену (са Ж. Орешковићем) Награжденије и наказаније и Слепи миш Ј. Вујића (1971) и са В. Поповићем сачинио сценску панораму Новосадска променада (1973), изведену више од сто пута. Објавио је тринаест књига, а за штампу је приредио: Antology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I 1984, II 1985; Посрбе 1987; Комедије и народни комади XIX века 1987; Позориште и власт у Југославији (1944-1990) 1990; Стеван Шалајић 2001. и Димитрије Ђурковић 2007. Аутор је више текстова о јужнословенском позоришту и драми у Dictionnaire encyclopédique du théâtre (Bordas, Paris 1991. и Larousse, Paris 1998) и опсежног текста о позоришту и драми у Југославији (Србија и Црна Гора) у: The  World Encyclopedia of Contemporary Theatre (Routledge, London – New York 1994); у Историји српске културе аутор је текста Позориште – издање на српском 1994, чешком 1995, енглеском 1995. и 1999. Објавио је око 400 чланака, огледа, расправа, студија и позоришних критика. Учествовао је на многим научно-стручним скуповима у земљи и инoстранству. За свој рад вишеструко је награђиван: четири Стеријине награде (од којих је једна за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе), Велика плакета са повељом Универзитета уметности у Бгду 2003, Ловоров венац Позоришног музеја Војводине 2005, Златна плакета за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Србије у НСаду 2006.
БИБЛ: Позоришне теме, Бгд 1968; Уметнички развој Српског народног позоришта 1861–1868, НСад 1974, 2009; Очима драматурга, НСад 1979; Југословенски драмски писци XX века, НСад 1985; О театарском делу Јоакима Вујића, (са Б. Ковачеком, Д. Михаиловићем и Д. Рњаком), НСад 1988; Новосадска позоришна режија 1945–1974, НСад 1991; Црњански и позориште, НСад–Бгд 1995; Српски драмски писци XX столећа, НСад–Бгд 1997, Бгд 2000; Позориште или усуд пролазности, Бгд 2001; Мала историја српског позоришта XIII–XXI век, НСад 2005; Записи театролога, НСад 2006; Почеци српског професионалног националног позоришта – Уметнички развој Српског народног позоришта у Новом Саду 1861–1868, НСад 2009.
ЛИТ: К. Димитријевић, Позоришне теме, Багдала, Крушевац 1970, бр. 133, с. 17-18; Р. Ивановић, Позоришне теме, Позориште, Тузла 1970, бр. 1, с. 178-181; М. Кујунџић, Уметнички развој СНП, Дневник, 9. XI 1974; М. Мисаиловић, Уметнички развој СНП, Сцена, 1974, бр. 6, с. 89-92; Ф. Пашић, Уметнички развој СНП, Театрон, 1974, бр. 2, с. 122; Д. Михаиловић, Комплетна позоришна историја, Политика, 25. XI 1974; Н. Тимченко, Уметнички развој СНП, Савременик, Бгд 1975, бр. 5, с. 481-482; Д. Влатковић, Уметнички развој СНП, Књижевне новине, 1. VII 1975; М. Влајчић, Очима драматурга, Политика, 15. III 1979; М. Мисаиловић, Очима драматурга, Политика, 24. V 1979; Н. Тимченко, Између литературе и позоришта, Багдала, Крушевац 1979, бр. 241, с. 241; Ш. Јуришић, Српско позориште и драма, Република, 1979, бр. 10, с. 1032-1034; Р. Путник, Очима драматурга, Политика, 8. XII 1979; Д. Влатковић, Занимљива драматуршка виђења, Позориште, НСад 28. XII 1979; Ш. Јуришић, Српско позориште и драма, Дневник, 26. VI 1980; М. Витезовић, Очи на репертоару, Јеж, 11. V 1980; Р. Путник, О нашој драми, Политика, 17. VIII 1985; Д. Михаиловић, Први уџбеник драме, Дневник, 26. XII 1985; Ј. Љуштановић, Извори новије драме, Борба, 3. III 1986; А. Милосављевић, Једно могуће виђење југословенске драме XX века, Књижевна критика, 1986, бр. 4, с. 215-216; В. Копицл, Довољно за успех, Дневник, 10. IX 1987; Р. Путник, Амбициозни приступ, Политика 13. IX 1987; П. Волк, Роман о Лондону, Илустрована политика, 13. X 1987; Ж. Стублија, Још мало, па фестивал, Око, 19. XI 1987; А. Милосављевић, Црњански у позоришту, Књижевна реч, 10. XII 1987; Б. Коренић, Дијалектика „рањене особе”, Ослобођење, 23. II 1988; С. Љубичић, Црњански, а у Сарајеву, Борба, 29. II 1988; Д. Лукић, Његова несрећа, Око, 24. III 1988; Ј. Скурњик, Драматизација као сегмент позоришног дела, Зборник МС за сценске уметности и музику, 1989, бр. 4-5, с. 161-174; Н. Вагапова, П. М., Југословенски драмски писци XX века, Театар, Москва 1990, бр. 5, с. 34-35; Р. Путник, Темељна студија, Сцена, 1991, бр. 4-5, с. 204-205; В. Радовић, Нова историја „мезимчета српског”, Политика, 23. III 1991; Р. Путник, Потрошени животи, Политика, 5. V 1991; М. Мишић, Сценске илустрације, Борба, 6. V 1991; Д. Михаиловић, Зналачки избор, Одјек, 15-30. XI 1991; Николић, Црњански и позориште, Сцена, 1995, бр. 3-4, с. 62-63; Д. Ређеп, Понашање или театар, Борба, 13. I 1996;  В. Крчмар, Петар Марјановић, Српски драмски писци XX столећа, Зборник МС за сценске уметности и музику, 1997, бр. 20-21, с. 210-213; С. Живановић, Значајно дело српске театрологије, Зборник МС за сценске уметности и музику, 2000, бр. 26-27, с. 223-226; Љ. Пешикан-Љуштановић, Да се начини портрет једне птице, Сцена, 2002, бр. 1, с. 137-139; Р. Путник, Позориште или усуд пролазности, Политика, 17. VIII 2002; М. Ристић, Глумац и усуд пролазности, Данас, 16-17. V 2002; Д. Ђурковић, Усуд пролазности, Политика, 23. III 2002; Р. Путник, Позориште или усуд пролазности, Политика, 17. VIII 2002; С. Јованов, Скрупулозна театролошка графија, Сцена, 2002, бр. 2, с. 127–128; Б. Требјешанин, Додир глумца и гледаоца, Политика, 1. VI 2005; Ј. Ћирилов, Мала али вредна, Блиц, 18. VI 2005; Р. Путник, Прекретничка синтеза, Политика, 6. VIII 2005; Н. Попов, Седам векова позоришта, Сцена, 2005, бр. 2–3, 115–116; Н. Ромчевић, Мала историја српског позоришта, Театрон, 2005, бр. 132, с. 97-98; др З. Ђерић, Историографија као индивидуални или колективни чин, Зборник МС за сценске уметности, и музику, 2006, бр. 34-35, с. 199-203; Љ. Пешикан-Љуштановић, Капитална студија, Театрон, 2011, бр. 156-157, с. 153-154; М. Стајић, In memoriam (1934-2020). Велики познавалац историје театрa; Дневник, 24. XI 2020, с. 10; Сећање: проф. др Петар Марјановић (1934-2020). Прави ауторитет не тражи потврду, хвалоспев или аплауз; Политика, 26. XI 2020, с. 13.

З. Т. Ј. и М. Л.