МАРИЋ Сретен

МАРИЋ Сретен – књижевник (Косјерић, 5. III 1903 – Турена, Француска, 27. IX 1992). Родитељи су му били учитељи. Основну школу је завршио у родном месту (1913), а гимназију у Бгду (1913/14) и Скопљу (1914/15). После повлачења преко Албаније наставио је школовање у лицеју у Кану (1920). По повратку у домовину, у Скопљу је 1921. положио матуру и у јесен 1921. уписао се на студије књижевности на београдском Филозофском факултету. Од 1922. до 1924. у Минхену је слушао предавања из филозофије и историје; 1925. је у Бгду дипломирао упоредну књижевност. Фебруара 1926. постављен је за суплента Мушке гимназије у Скопљу, а почетком јесени премештен је у Ђевђелију. Већ 1928. отишао је у Француску, где је у Паризу и Лиону спремао докторску тезу, коју је 1930. одбранио у Лиону („Histoire du mouvement social sous le Second Empire à Lyon“ – „Историја друштвеног покрета у време Другог царства у Лиону“). Потом га је Министарство просвете поставило за професора Државне реалне гимназије у Вршцу (где је још 1921, служећи кадровски рок, завршио Школу резервних официра): предавао је француски језик, од марта 1931. до фебруара 1933, када је премештен у Прву класичну гимназију у Згбу. Тамо је ушао у леви интелектуални круг. сарађујући у књижевним часописима „Култура“, „Књижевник“, „Књижевни савременик“ и „Знаност и живот“. Затражио је 1939. премештај у Бгд и постављен је за професора историје и књижевности Друге мушке, а потом Шесте мушке реалне гимназије. Истовремено је у „Српском књижевном гласнику“ водио рубрику „Уметнички преглед“, а на Позоришном одсеку Музичке академије предавао је историју светске драмске књижевности (1940/41). У априлском бомбардовању Бгда 1941. погођена му је кућа, а он је као резервни коњички потпоручник у Згбу доживео улазак немачких трупа. Успео је да се домогне Бгда, потом и Косјерића. За време окупације предавао је на београдској Музичкој академији успевши да ничим не оскрнави своје име. Као један од ретких интелектуалаца који је добро говорио француски, енглески, руски и немачки и био свестрано обавештен о светској култури, после ослобођења је често промовисао књиге, отварао ликовне изложбе и преводио књижевна дела (са енглеског је превео популарну књигу Џонатана Свифта Гуливерова путовања). У Академији ликовних уметности предавао је историју уметности, а наставио је рад и у Драмском студију Музичке академије. У Државном издавачком заводу Југославије био је редактор за светску књижевност. У пролеће 1947. именован је за саветника за културу југословенског амбасадора у Паризу књижевника Марка Ристића. На овом послу је истински успостављао праве везе са француским интелектуалцима и популарисао нашу културу, а извештаји које је оданде слао по својој аналитичности одударали су од уобичајених. Прихватио се да за француски часопис „Pensec“ уређује рубрику „Југословенска ревија“. Заслужан је за организовање велике изложбе југословенске средњевековне уметности у Паризу, марта 1950. Исте г., на његову иницијативу, приређена је у Бгду изложба модерног француског сликарства. Остао је у Паризу и после истека дипломатског мандата 1950. Од 1951. до 1960. налазио се на дужности техничког уредника и преводиоца часописа „Questions actuelles du Socialism“ („Актуелна питања социјализма“). У НСад је дошао 1962, када је изабран за редовног професора светске књижевности на Филозофском факултету, где је остао до пензионисања 1974, ангажујући се и у Матици српској: био је члан редакције „Летописа МС“ (1966-1971, када је, незадовољан уређивачком политиком, прекинуо сарадњу са овим часописом) и био изабран за Матичиног сталног члана-сарадника. Нашао се и у групи првих академика Војвођанске академије наука  (4. XII 1979): приступну беседу под насловом „О језику и језикословљу данас“ одржао је новембра 1981. Објавио је више књига и велик број студија, књижевних и ликовних критика и расправа о писцима и проблемима европске књижевности, уметности и филозофије. Превео је многа дела са француског, енглеског и немачког језика. Своју изузетно богату и вредну библиотеку, с књигама претежно увезаним у кожу, поклонио је Библиотеци МС (уговор о донацији закључен је 12. XII 1989). У Удружење књижевника Србије примљен је 1963. За Огледе је 1963. добио Октобарску награду НСада. Друштво књижевника Војводине доделило му је 1986. Награду за животно дело. Од школске г. 1965/66. предавао је Историју светске књижевности и драме у Драмском студију при СНП и генерације глумаца које су похађале његове часове уочљиво су се истицале међу осталима по познавању ове области и сналажењу у њој.

ЛИТ: Р. Поповић, Прича о Сретену Марићу, НСад 1996.

В. В.