ЛЕКАР (Ein Arzt) – шаљива игра у 1 чину. Написао: Аугуст Хесе. Прво извођење у Берлину, 1869, у нашој земљи 7. II 1875. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 13. IV 1876. у НСаду (заједно са једночинком Без женидбе). Превео: Лаза Поповић. – А. Лукић (Ларош), Љ.  Зорићева (Емилија), Д. Ружићка (Сенталбановица), А. Сајевић (Артур Дервут), Д. Ружић (Дармантје), Ј. Бунић (Џокеј). – Изведено 1 пут.

В. В.

ЛЕКАРИ СНП

Павле БОГДАНОВИЋ, лечио је чланове СНП у међуратном периоду

Љиљана ГЛАВАШ-ТРБИЋ (Пљевља, 19. III 1947 -), медицински факултет у Бгду, у СНП од 24. I 1977. до 30. IX 1977.

Светлана ЈОВАНОВИЋ (Титово Ужице, 7. XI 1943 -), медицински факултет у Бгду, течај медицине рада у НСаду, у СНП од 1. X 1973. до 31. XII 1976. и поново од 1. X 1977. до 1980 (?)

Наташа ЈУХАС-РАЦ (Руски Крстур, Бачка, 15. VII 1943 -), медицински факултет у НСаду, у СНП од 1970. до 30. XI 1972.

Ксенија КОМНЕНОВ (Нови Сад, 1. II 1941 – ), медицински факултет и специјализација педијатрије у НСаду, у СНП од 1. XII 1972. до 30. IX 1973.

Вељко КУРТОВИЋ (в)

Крста НИКОЛИЋ (в)

Зора РАДУЈКОВ (в)

Милорад РАДУЛОВИЋ (в)

Р. Б.

ЛЕКИЋ Софија – глумица-почетница. У СНП је била 1869. на пробном ангажману, али је 15. IX 1869.  са њом прекинута сарадња са образложењем: „не показује напредак“.

ЛЕМЕР Фердинан (Ferdinand Lemaire) – француски песник и либретист (Париз, 1832 – Париз, 10. VIII 1879). Креол, пореклом са острва Мартиник, као што је била и његова рођака удата за композитора Камија Сен-Санса (в), који је најпре компоновао музику за две Л. песме (Сећање и Туга) за вокал и клавир, а онда га позвао на сарадњу на једном ораторијуму, али је Л. предложио да заједнички напишу оперу. Тако је на основу библијске грађе (XIV глава „Књиге о судијама“) приредио либрето у стиховима – Самсон и Далила, а Сен-Санс написао музику. Ова опера изведена је у СНП 1977.

В. В.

ЛЕМОЕН Гистав (Gustave Lemoine) – француски драмски писац (Париз, 29. X 1802 – По, 27. VIII 1885). Писао је комедије, водвиље и драме, али ретко сâм, тражећи увек што спретније сараднике. Лично се није сувише прославио у своје време и име му је спомињано само уз драме Мајчин благослов или Нова Фаншона и Тридесет година из живота једнога карташа, које није створио сâм. На жалост, оба су дела ушла у српски репертоар у преводима са немачких прерада. Лаћао се и других књижевних послова (писао је текстове за оперете, либрета за опере), па је чак састављао и романсе за које би музику компоновала његова супруга Лоиза Пиже (1810-1889). Најчешћи његови сарадници били су: Е. Скриб, Е. Лабиш, А. Денери, Ж. Бајар, П. Дино, П. де Кок, А. Декурсел, Ж. Мелвил. Познатија су му дела: Тридесет година или Живот једнога карташа (1827, у сарадњи са В. Диканжом и П. Диноом), Урокљиво око (1836, са Е. Скрибом), Несрећна жена (1837, са Д’Оривоом), Мајчин благослов или Нова Фаншона (1841, са А. Денеријем), Благослов божји (1841), Никола Никлби или Лондонски просјаци (1842, са П. Диноом), Жена што кроз прозор скаче (1847, са Е. Скрибом), Марија или По милости божјој (1849, са А. Денеријем), Кћи краља Ренеа (1850), Ситна средства (1850, са Е. Лабишем и А. Декурселом). На позорници СНП изведена су четири његова позоришна комада: Жена што кроз прозор скаче (са Е. Скрибом), Гушче буковачко (као сарадник Ж. Бајара; према мађарској преради Лиле Буљовски посрбио Ј. Ђорђевић), Претенденат и протектор (са Ж. Бајаром; у немачкој преради Вилхелма Фридриха) и Мајчин благослов (са А. Денеријем; у немачкој преради Ф. Е. Линкера).

ЛИТ: Ст. Новаковић, Жена, што кроз прозор скаче, Видовдан, Бгд 1862, бр. 145, с. 3-4.

Ж. П.

ЛЕНЂЕЛ Мењхерт (Menyhért Lengyel) – мађарски драмски писац (Болмазудварош, 12. I 1880 – Будимпешта, 23. X 1974). Школу је завршио у Мишколцу. У младости је био новинар у Мишколцу и Пешти, те чиновник у Кошицама. Рано се определио за позив драмског писца. За време Првог светског рата живео је у Швајцарској пишући антиратне чланке. Између два рата радио је као новинар и позоришни директор у Будимпешти. Од 1931. је живео у Лондону као дописник мађарских листова,  а 1937. се настанио у САД, где је писао и филмске сценарије за Холивуд. После Другог светског рата доселио се у Италију. Његове драме су доминирале мађарском сценом веома дуго – до краја усавршене по драмском изразу, махом са актуелном темом, погодне за позоришни спектакл и отворене за музичке интерполације. Светски успех имала је његова антиимперијалистичка и антишовинистичка драма Тајфун, која се још пре Првог светског рата изводила код нас у Осијеку, Згбу и Бгду. СНП је извело његове драме Антонија, у преводу Велислава Спасића (1926) и Тајфун, у преводу Милана Матејића (1927. и 1936); Антонију је изводило и Н-Оп (1930).

БИБЛ: Тајфун, драма у 4 чина. С немачког превода превео Милан Ђ. Матејић, Велика  Кикинда 1913; Антонија, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1419.

ЛИТ: В. Петровић, Једна маџарска драма, Савременик, 1912, бр. 7, с. 452, бр. 8, с. 510-511.

Б. Кв.

ЛЕНЕР-БЕДА Фриц (Fritz Löhner-Beda) – аустријски песник, прозни писац и оперетски либретист (Вилденшверт, данас Усти над Орлици, Чешка, 24. VI 1883 – логор Моновиц код Аушвица, Пољска, 4. XII 1942). Право му је име било Беджих Леви (Bedřich Löwy). Породица се 1888. преселила у Беч променивши презиме у „мање јеврејско“ Ленер. У Бечу је Л. матурирао, завршио студије права и стекавши докторат од 1908. радио је у државној служби као веома перспективан правник. Још као студент био је активан у јеврејској студентској асоцијацији „Кадимах“ и 1909. је, као страстан фудбалер, био међу оснивачима бечког спортског клуба „Хакоах“. Списатељску каријеру је отпочео 1910. поезијом, сатиром, скечевима, али и сарадњом у новинама, где се потписивао са: „Беда“, што је модификовано његово право, чешко лично име. Г. 1913. упознао се са Францом Лехаром и за њега 1916. написао либрето за оперету Звездознанац (Der Sterngucker). Иако је 1918. био позван у војну службу, као осведочени антимилитарист и угледни државни службеник успео је да избегне учешће у Првом светском рату. Двадесетих г. XX века био је један од најчитанијих песника и најтраженијих либретиста у Бечу. У сарадњи са Лехаром и Лудвигом Херцером, а поврх тога са певачем Рихардом Таубером, освојио је бечку публику оперетама Фредерика (Friederike, 1928), Земља смешка (Land des Lächelns, 1929, у СНП играна 1976), и Ђудита (Giuditta, 1934, са Паулом Кнеплером). Са Алфредом Гринвалдом написао је либрета за три оперете (све на музику Пала Абрахама): Викторија и њен хусар (Viktoria und ihr Husar, 1930, у Н-Оп изведена 1934), Хавајско цвеће (Die Blume von Hawaii, 1931) и за Бал у Савоју (Ball im Savoy, 1932), који је у СНП изведен 1970. Априла 1938, такорећи одмах после припајања Аустрије нацистичкој Немачкој, ухапшен је и депортован у концентрациони логор Дахау, из којег је у септембру исте г. премештен у логор Бухенвалд, где је написао чувену песму Бухенвалд (Das Buchenwaldlied), коју је компоновао његов пријатељ и сапатник логораш Херман Леополди. Септембра 1942. пребачен је у логор Моновиц код Аушвица, где је, по сведочењу преживелих, преминуо од батина јер га је капо претукао уз образложење да није довољно вредно радио. Све наведене Лехарове оперете извођене су у Бечу током Другог светског рата – само без имена либретиста на плакатама.

В. В.

ЛЕНОРМАН Анри-Рене (Henri-René Lenormand) – француски драмски писац (Париз, 3. V 1882 – Париз, 16. II 1951). Средње образовање је стекао у париском лицеју „Жансон-де-Саји“. На „Сорбони“ је студирао енглески језик и књижевност и себе је сматрао наследником енглеског ренесансног позоришта. Иако је у младости читао дела Ничеа, Поа, Толстоја, Достојевског и Метерлинка, главни утицај на њега извршио је његов отац, композитор Рене Л. Егзотичност његових тема не треба тумачити његовим путовањима по Океанији, Сахари, арктичким областима и Блиском истоку него утицајем очевог азијског, полинезијског и афричког надахнућа и његова путовања су само последица сугестија очеве музике. У његовом драмском раду јасна су два периода: припремни, до Првог светског рата, и пуни стваралачки, између два рата. Његови први комади (Бела лудост, Буђење нагона, Велика смрт, Суманути, Топле земље) само наговештавају рађање самосвојног писца који ће до пуног израза доћи у периоду између два рата. Ослобођен војне обавезе, у току Првог светског рата повукао се у Швајцарску, у којој се, по завршетку рата, срео са Жоржом Питојевим, нашавши у њему идеалног тумача својих полуреалних, сањарских јунака. Његов прави списатељски успон почиње 1919. приказивањем комада Време је сан. Аутор двадесетак комада, објављених у 10 томова између 1921. и 1942, Л. је уобличио своју списатељску физиономију покушајем да продре у подсвесне области човекове психе. Ти напори су га довели у везу са Фројдовим учењем, које је све више освајало западноевропски свет. Треба примити као истинито његово уверавање да му је Фројдово дело било у ствари непознато, али ваља прихватити могућност да су посебним искуствима стизали до истоветних или сличних закључака. Следећи његов комад, Симун (1920), на граници је могућег и немогућег, допуштеног и недопуштеног, а Човек који једе снове (1922) завршава се тешким осећањем удеса. „Увек сам сневао“ – писао је – „о драмском делу које неће припадати искључиво моме времену нити мојој отаџбини, него о позоришту које ће схватити сву људску стрепњу и које ће покушати да је ублажи светлошћу вечности“. Идући за оваквим поставкама и стварајући посебну технику помоћу које ће остварити своје драматуршке замисли, Л. се сукобио са усвојеним навикама и навукао отпор конзервативнијих гледалаца и критичара. Симун је морао чекати скоро две деценије да би га Француска комедија уврстила у свој репертоар, али је иностранство показало више разумевања: Рајнхарт у Бечу и позориште „Гилд“ у Њујорку су његове Промашене (1920) приказали убрзо по њиховом настанку. У Паризу га је највише изводио Питојев, али су разумевање за његов рад показали и Жемије, и Бати, и Роше. Поред три већ поменута комада, Питојев је приказао Кукавицу, Мешавину и Луду с неба, Жемије Симуна, Црвени зуб и Човека и његове утваре, Бати У сенци зла, Магичну љубав и Ардена од Фиварсхема (у ствари једну адаптацију елизабетанског позоришта), а Роше Азију и Сумрак позоришта. Поред два романа, Л. је аутор и неколико књига о позоришту. Једна од њих посвећена је главним извођачима његових дела Жоржу и Људмили Питојев, а друга (у два тома) носи наслов Исповести једног драмског писца (1949. и 1952), коју многи сматрају његовим врхунским делом које ће надживети и његов драмски рад. СНП је још 1927, само г. дана по приказивању у Паризу, извело његов комад Кукавица (Le Lâche).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Кукавица“, драма у 4 чина од Ленормана, премијера 11. I, Застава,  13. 1 1927; A. Miklautz, „Der Feigling“ von H. R. Lenormand, Deutsches Volksblatt, 13. I 1927; Ерен, „Кукавица“, драма у 4 чина од Х. Р. Ленормана, Видовдан, НСад 1927, бр. 378, с. 3; С. Баница, Позориште у Новом Саду, ЛМС, 1927, књ. 311, с. 196; А-м, „Кукавица“, комад у 4 чина (10 слика) од Х. Р. Ленормана – премијера, Нови Сад 1927, бр. 1, с. 15; С. А. Јовановић, Постанак и развој француске и енглеске идејне драме, Бгд 1968, с. 79-81.

С. А. Ј.

ЛЕНСКА Стефанија – глумица и певачица (Загреб, 1888 – Београд, 22. VII 1942). Право јој је презиме Хохњец. У Згбу је завршила глумачку школу и на сцени ХНК дебитовала 1909. у комаду Рибице. До 1912. била је члан филијале ХНК под управом Михаила Марковића млађег (в). Од 1. X 1913. до избијања Првог светског рата наступала је у СНП као хористкиња и у улогама наивки. За време рата боравила је у Осијеку и Вараждину. Од 1. I 1919. до 31. I 1921. била је чланица НП у НСаду, а од 1. II 1921. до пензионисања, 29. IX 1927, НП у Бгду. Као пензионер је, од 1932. до 1937, радила као хонорарни билетар у НП у Бгду.

УЛОГЕ: Женика (Златан паук), Павле (Прави се светац), Јованка (Протекција), Мис Бела (Госпођа са сунцокретом), Кети (Карлова тетка), Мадлена (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Миланка (Живот без живота), Јованка (Чика Лебонар), Јулија (Присни пријатељи), Мизета (Чергашки живот), Лидушка (Перчин), Трилби (Трилби), Милисанда (Веверица), Лујза (Две сиротице).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1914, бр. 19, с. 2; А-м, Evetke, Bácskai Napló, Суботица 1914, бр. 7, с. 4; А-м, „Присни пријатељи“, Застава, 25. II 1919; А-м, „Чергашки живот“, Застава, 8. II 1919; А-м, „Чича Лебонар“, Јединство, 26. IX 1920; А-м, Позориште, Слобода, 22. XII 1920; А-м, † Стефанија Ленска, Српска сцена, 1942, бр. 1, с. 30.

В. В.

ЛЕНЦ Лео (Leo Lenz) – немачки драмски писац (Беч, 2. I 1878 – Беч, 29. VIII 1962). Живео је у Берлину, касније у Ајзенаху. Био је председник Савеза позоришних писаца и композитора. Почев од 1904. написао је више драма, већином комедија. Сем оних изведених код нас, на немачкој језичкој територији су извођене: Frost im Frühling (1904), Herrenrecht (1910), Eine unmögliche Frau (1914), Trio (1928), Ehe in Dosen (1934), Polterabend (1939) и друге. Као драматичар није оставио неког виднијег трага и о њему као драмском писцу на немачком језику готово да нема литературе. У СНП је 1913. приказана његова Веверица (Vieselchen, 1912) у преводу Ђуре Трифковића, а у ДНП 1942. Свадбени пут без мужа (Hochzeitsreise ohne Mann, 1938) и 1943. Поноћна серенада, обе у преводу Боривоја Е. Јовановића.

С. К. К.