ДОРИЋ Радослав Златан – драмски редитељ (Бачко Градиште, 1. III 1940 – Београд, 3. V 2010). Гимназију је завршио у Бечеју, 1958, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду 1963, у класи проф. др Хуга Клајна. Дипломску представу – Резервиста А. Римевала – режирао је у НП у Нишу, 1963, у којем је добио први ангажман (1963-1965) и остварио запажене режије Дунда Мароја М. Држића и Хамлета В. Шекспира у корежији са др Хугом Клајном. Од 1965. до 1967. провео је у НП у Мостару, где су му значајније режије Танго С. Мрожека, Капетан Џон Пиплфокс Б. Радовића и Јеловник Б. Драшковића. Од 1967. до 1970. је био редитељ, драматург и уметнички руководилац Малог позоришта у Сарајеву (касније Камерни театар 55), где су му значајније режије биле Осипате се полако, ваша висости М. Ковача, Ноћ убица Х. Триана, Пљачка Џ. Ортона и Сарајевски атентат, који је сам сачинио према стенограму са суђења. У Сарајеву је почео да ради и на телевизији, радију и филму. У Бгд прелази 1971, у Савремено позориште, као директор Сцене на Теразијама. После раздвајања Савременог позоришта (на Београдско драмско и Позориште на Теразијама), остао је на Теразијама као стални редитељ. У Бгду је радио готово у свим позориштима: у ЈДП Трамвај звани жеља Т. Вилијамса, Зврчак В. Лануа и Александар М. Ђукића; у Београдском драмском Бећарац З. Петровића; у Атељеу 212 Play Strindberg Ф. Диренмата и Пролеће у јануару Д. Ковачевића; у Позоришту на Теразијама Др и Протекција Б. Нушића, Столица која се љуља Н. Новака, Гимнастика за два цванцика Д. Ерића – К. Бабића, Иван Васиљевич М. Булгакова и друге. Континуирано ради у Новосадском позоришту (Ujvidéki Szinház) од његовог оснивања: Play Strindberg Ф. Диренмата, Патње господина Мокинпота П. Вајса, На другој страни Н. Гиона и друге. У СНП је 1970. режирао Три мускетара А. Диме Оца (драматизација С. Радзинског), 1983. Земљу Молине Удовички, 1989. Нови Сад ил’ никад Душка М. Петровића, 1993. свој комад Кад би Сомбор био Холивуд, исте г. Арсеник и стара чипка Џозефа Кесерлинга и 1994. сопствени комад Српска Атина. Радећи као редитељ у низу југословенских позоришта, није имао довољно могућности да се доследно избори за свој специфични и препознатљив репертоарски и редитељски профил. Захваљујући својој даровитости, смислу за динамична мизансценска решења и наглашеној склоности за тимски рад стручних сарадника на представи, извојевао је ранг поузданог редитеља-професионалца.

П. М.

ДОРИЦА ПЛЕШЕ – народна опера у 3 чина (5 слика). Музика: Крсто Одак. Спевао: Ђуро Виловић. Прво извођење 16. VI 1934. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 28. X 1956. у НСаду. – Рд. Ј. Путник, к. г., дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; В. Цвејић, О. Бингулац (Јожек), А. Чепе (Дорица), Р. Грујић (Ивек), И. Давосир-Матановић (Цила), Р. Немет (Ђурек), В. Кошир (Јанош), Ј. Мартиновић (Јага). – Изведено 9 пута, глед. 2107.

БИБЛ: Ђуро Виловић, Дорица плеше, либрето за народну оперу. Компонирао: Крсто Одак, Згб б. г.

ЛИТ: М. Бабинка, „Дорица плеше“ од Крсте Одака. Освежење у репертоару, Дневник, 23. X 1956.

Ј. М.

ДОРЋОЛСКА ПОСЛА – шала у 4 чина (5 слика) с певањем. Написао: Илија Станојевић Чича. Праизведба 29. I 1909. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 15. III 1952. у НСаду. – Рд. Н. Смедеревац, сц. С. Беложански, к. г., сликарски радови В. Маренић, муз. П. Крстић,  игре спремио К. Кузмановски, дир. Л. Перлдик, пом. рд. О. Новаковић; В. Милин (Чича Паун), Н. Митић (Ђоле), Л. Лазаревић (Чича Иван), Б. Татић (Папа-Наско), Л. Богдановић (Павле), С. Јовановић (Крле), Б. Глазер (Аца), С. Симић (Ниџа), В. Животић (Коле), О. Адам (Ана), В. Савић (Каја), В. Апић, С. Шалајић (Ива), Р. Комненовић (Маријота), В. Савић (Никола), М. Миладиновић (Милка), Х. Татић (Милева), М. Поповић Мавид (Каплар Илија), М. Спасојевић (Писар), М. Тошић (Жандарм),  Б. Богдановић (Мађионичар), С. Шалајић (Панорамџија), М. Коџић (Швабица). – Изведено 10 пута, глед. 4768.

БИБЛ: Илија Станојевић Чича, Дорћолска посла, шала у 4 чина и 5 слика с певањем, Бгд б. г.

ЛИТ: А-м, Свечана представа „Дорћолска посла“ поводом јубилеја Бранка Татића, СВ, 15. III 1952; А-м, Програм прославе Б. Татића, НС, 1952, бр. 38, с. 2; С. Костић, Претпоследња драмска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 39-40, с. 3.

Ј. М.

ДОСАДАН СВЕТ (Le Monde ou l’on s’ennuie) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Едуар Пајрон. Прво извођење у Паризу, 25. IV 1881, у нашој земљи 20. IX 1888. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 18. VI 1893. у Сремској Митровици. Превео: Михаило Р. Поповић. Подела узета са плаката представе одржане 30. XI 1894. у Панчеву. – Рд. П. Добриновић; М. Марковић (Белак), К. Васиљевић (Роже де Серан), Д. Спасић (Павле Рајмонд), М. Николић (Ђенерал де Брије), Ј. Тодосић (Де Сен Реол), Ј. Душановић (Де Миле), Ј. Жикић (Франсоа), Д. Ружићка (Војвоткиња од Ревиљева), С. Вујићка (Грофица де Серанова), С. Бакаловићка (Јованка Рајмондова), М. Марковићка (Сузана де Вилијерова), Т. Лукићка (Луција Ватсонова), Д. Васиљевићка (Маркиза Луданова), Ј. Весићева (Бароница де Боанова), Д. Весићева (Служавка). – Изведено 29 пута.

ЛИТ: М. Д., „Досадан свет“, комедија у 3 чина од Ед. Пајрона, са француског превео М. Р. Поповић, Весник, Панчево 1893,  бр. 8, с. 2; А-м, О одржаној представи „Досадан свет“..., Стража, НСад 1895, бр. 12, с. 4; Ј. Хр(анилови)ћ, Досадан свет, Позориште, НСад 1895, бр. 6, с. 22; А-м, Досадан свет, Позориште, НСад 1896, бр. 11, с. 43; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 45, с. 2; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 22, с. 3; -СТ-, Досадан свет, Позориште, НСад 1900, бр. 26, с. 102-103.

В. В.

ДОСТОЈЕВСКИ Фјодор Михајлович (Фёдор Михайлович Достоевский) – руски приповедач, романсијер, публициста и издавач часописа (Москва, 11. XI 1821 – Петроград, 9. II 1881). Својим делом представља једног од највећих и најактуелнијих писаца у светској књижевности. И његов живот и његов књижевни рад стални су предмет свестраног истраживања за више од 150 година. Млади инжињерац, па завереник у Петрашевском клубу (1847), осумњичен да се бавио пропагандом револуционарних идеја, „кријумчарећи“ и разрађујући познато Писмо Гогољу Бјелинског, ухапшеник који је стајао на стратишту пред извођењем смртне казне, па помилован изненадном царском одлуком (да „удар“ буде необичнији и већи), сибирски робијаш и каснији повратник под сталном присмотром полицијских органа, он је и својим животом био (и остао) загонетна појава. Додају ли се овоме његове болести, посебно епилепсија, велико сиромаштво и коцкарска страст, онда ће још јасније бити зашто је био стваралац који стално изазива истраживаче на нова проучавања и друкчије судове од постојећих и устаљених. И у идеолошком погледу, он је изузетно противуречна и тешко објашњива личност. Једно време био је то идеалист, романтик, са револуционарним идејама упереним против царистичког режима, близак извесним облицима утопијског социјализма, а у другим периодима, после повратка из Сибира, као уредник часописа „Епоха“ и „Време“, био је огорчени противник социјалистичких идеја, понекад проповедник хришћанског морала и у многим случајевима конзервативац и реакционар. Много од његовог живота, противуречних идеја и изненадних обрта налази се у његовим великим романима, који се данас сматрају најбољима и најпопуларнијима у светској књижевности (Записи из мртвог дома, 1860, Понижени и увређени, 1861, Записи из подземља, 1864, Село Степанчиково, Злочин и казна, 1866, Идиот, 1868, Зли дуси, 1871-1872, Кротка, 1876, Браћа Карамазови, 1879-1880). Први период у његовом књижевном стварању (Јадни људи, 1846, Двојник, 1846, Беле ноћи, 1848) одликује се великим саосећањем са малим човеком и његовим невољама. У томе се осећа Гогољев утицај, али је од својих првих дела био оригиналан писац који је нарочито „копао“ по дубинама човекове психологије и људског друштва, увек налазећи разлоге за и против, често истичући мотив двојника, двојних мисли и поступака код својих јунака. У каснијем периоду, нарочито од појаве романа Злочин и казна, бирао је најосетљивије и најактуелније теме своје савремености и уграђивао их са страшћу борца који никад ни у чему не може бити равнодушан. Све велике идеје свог времена: побуне и смирења, револуције и мирна стања, путеве и беспућа, социјализам и православље, однос личности према друштву и утицај друштва на појединца, садашњости и наде у будућности, страсно је уметнички обликовао до судара и катастрофа које замрачују човеков ум или му наговештавају светле визије. Многи велики писци света признавали су његов утицај пишући под његовим утицајем или објашњавајући његово уметничко дело. Због напете драмске радње у његовим романима, због честих судара и великих катастрофа које се дешавају у људима, због изузетног дијалога као „сукоба мисли“, сва његова велика дела су драматизована и постала су општа својина светске драмске литературе. Како је сам признавао, није био у стању не само да напише драму, него ни да драматизује било које своје дело. Поводом драматизација и нових актуелности његових романа поставља се питање о уметничкој снази драматизатора и о времену кад се, на сцени, изводе његова дела. Јер, углавном, драматизације су се „држале“ зато што су се односиле на познато пишчево дело, а не зато што би драматизатори досегнули и домашили снагу овог уметника. Међу драматизаторима ствараоцима истиче се француски писац Албер Ками, који је драматизовао роман Зли дуси. Даље, драматизацијама је често упрошћавана основна идеја дела, па је до изражаја више долазило оно што је спорно, проблематично и, самим тим, драматично. Тако се и проблем „достојевштине“ доследније провлачио и наметао у драматизацијама него што је био у романима. У књижевности југословенских народа његово дело је врло добро познато, често превођено и детаљно коментарисано. Многи међу највећим југословенским писцима и критичарима расправљали су о његовом књижевном делу, уважавали га као једног од најдубљих писаца светске књижевности и трпели његов утицај у свом стваралаштву. Нарочито је велико интересовање за његова дела било у XX веку. Почевши од Јована Скерлића, Богдана Поповића и Драгутина Прохаске, до Аугуста Цесарца, Вељка Петровића, Исидоре Секулић, Јосипа Видмара, Боривоја Јевтића, Јосипа Бадалића, Бранка Лазаревића, Милоша Савковића, па све до садашњих: Милосава Бабовића, Драгана Јеремића, Николе Милошевића и других, његово дело је стална тема све новијих и друкчијих истраживања и  разматрања. СНП је имало на репертоару неколико драматизованих дела овог писца: Идиот (1929), Браћа Карамазови (1938), Злочин и казна (1944), Понижени и увређени (1959).

В. Кл.

ДОТЛИЋ Бошко – расветљивач сцене, висококвалификовани радник (Нови Сад, 6. I 1930 – Нови Сад, 10. VIII 1995). Завршио је два разреда стручне продужне школе у НСаду 1946. Радио је у земљорадничкој задрузи у Вилову, а 15. III 1955. дошао је у СНП, где га је Комисија за превођење у виша стручна звања унапредила 1957. у квалификованог декоратера, а 1971.  у висококвалификованог расветљивача сцене. Пензионисан је 29. VI 1990.

Р. Б.

ДОТЛИЋ Лука – позоришни радник, театролог и публициста (Нови Сад, 16. VIII 1913 – Нови Сад, 29. X 1984). Рођен је у сиромашној породици од старине настањеној у НСаду. Основну школу и гимназију учио је у родном месту, а школовање је прекинуо због материјалних  разлога. Као гимназист почео се бавити спортским новинарством 1929. Запослио се као финансијски службеник 1931: најдуже је радио у Финансијској дирекцији и Финансијском одељењу Банске управе. Упоредо са својом финансијском службом, био је сталан хонорарни сарадник новосадског дневног листа „Дан“ од 1935. до 1941, најпре спортски извештач, затим слободни репортер и од 1937. позоришни и филмски рецензент. Био је секретар НП у Панчеву, под управом др Марка Малетина, од 1942. до априла 1945. Члан је СНП од 18.IV 1945. до 31. VIII 1972, када је отишао у пензију. У СНП је био административни секретар, в. д. шефа рачуноводства, секретар Драмског студија СНП 1947, секретар Позоришта, технички директор и, од 1. IX 1961. до пензије помоћник управника. Огледао се и као редитељ. Један је од организатора Драмског студија, односно Средње позоришне школе, у којој је предавао историју југословенских позоришта и драме 1949-1959. и исти предмет у Драмском студију СНП 1964-1972. Учествовао је у организовању обновљене Опере СНП 1947, оснивању Стеријиног позорја 1956. и пословима око изградње нове зграде СНП у периоду од 1955. до 1982. На његову иницијативу обновљено је издавање часописа „Позориште“, основан Штампарски погон СНП 1962, установљена Библиотека СНП и покренута издавачка делатност СНП. Био је члан редакције и плодан сарадник Енциклопедије СНП. Објавио је преко 200 публицистичких радова из области позоришта, највише о историји СНП, позоришту у Војводини и у земљи, и о културној прошлости Војводине. Његова књига Из нашег позоришта старог садржи део тих радова у избору самог аутора. Као друштвени радник од 1945. је учествовао у раду самоуправних тела у СНП, сарађивао у културним установама и организацијама, посебно позоришном аматеризму, наступао као предавач, организовао десетак документарних изложаба из историје позоришта и о нашим драмским писцима. Био је један од најсвестранијих трудбеника нашег позоришног живота у дугом временском распону од пола столећа и неуморни истраживач, познавалац и популаризатор наше позоришне прошлости. Разноврсне су његове заслуге за рад и развој СНП у послератном раздобљу. Био је свестрани зналац организационих, финансијских, техничких и нормативних полуга што чине практичну основу од које умногоме зависе уметничка прегнућа и остварења, а коју позоришни уметници често недовољно познају у пуном опсегу или је мање или више пренебрегавају. На разним пословима које је обављао испољавао је велику вредноћу и будну савесност, брижно водећи рачуна о интересима своје позоришне куће као целине. Ништа није урадио површно и овлашно, па макар било у питању и нешто ситније, мање важно, што наиђе изненадно и узгредно. Сваки посао му је био важан и, поштујући свој рад и његов смисао, свему што је радио придавао је озбиљан значај. Био је плодан, веома обавештен и значајан театролог. Његови радови одликују се студиозношћу и поузданим познавањем историјских извора и историјске епохе из које потичу. Позоришту је посветио цео свој живот, главне потенцијале своје радљивости, љубави и оданости. Такође је значајна његова дугогодишња активност у Матици српској, Стеријином позорју и Фудбалском клубу „Војводина“. Залагао се за оснивање Академије уметности у НСаду и Позоришног музеја Војводине. Своје личне амбиције неуморно је уткивао у сталну бригу за напредак СНП и развој културног живота свога родног града, Војводине и целе земље. За свој рад добио је многа признања: почасни члан Удружења драмских уметника Војводине, Искра културе Војводине, Октобарска награда града Новог Сада, Златна медаља „Јован Ђорђевић“, Орден рада са златним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

РЕЖИЈЕ: Власт, Изгубљено писмо, Дванаест гневних људи.

БИБЛ: Премијера Шенхерове „Дечје трагедије“, Дан, 1937, бр. 260; Успомена на Соренто, Дан, 1940, бр. 51; Марин Држић: Дундо Мароје, Дан, 1940, бр. 64; Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 1940, бр. 261; Национално-културна мисија „мезимчета“ у прошлости, Дан, 1940, бр. 263; Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267; Кад је среда – петак је, Дан, 1940, бр. 273; Франтишек Лангер: „Периферија“, Дан, 1940, бр. 279; Авети, Дан, 1940, бр. 297; Своји смо – ми ћемо се споразумети, Дан, 1941, бр. 16; Стерија: „Зла жена“, Дан, 1941, бр. 45; „Два идола“, Дан, 1941, бр. 56; Прва представа „Избирачице“ у Новом Саду, НС, 1950, бр. 12; Његошев „Горски вијенац“ на позорници, НС, 1951, бр. 27; Са гостовања СНП-а у Пољској, НС, 1958, бр. 132-133; Ј. Ђорђевић о сарадњи са београдским Одбором, Дневник, 9. IV 1961; Прослава 100-годишњице Српског народног позоришта у Новом Саду, Позоришни живот, Бгд 1962, бр. 17; Шекспирова прослава у Новом Саду 1964, Позоришни живот, Бгд 1964, бр. 24; Алекса Бачвански и његово доба, Позориште, Тузла 1968, бр. 6, с. 687-726; Позоришне везе између Срба и Мађара, Сцена, 1973, бр. 1; За „Родољупце“ Стеријини сувременици нису знали, Позориште, НСад 1980, бр. 5-6; Из нашег позоришта старог, НСад 1982; Змај и Српско народно позориште, Позориште, НСад 1983, бр. 1-2.

ЛИТ: А-м, Лука Дотлић, НС, 1952, бр. 35; О. Н(оваковић), Јон Лука Карађале: „Изгубљено писмо“, НС, 1957, бр. 121; Ј. Виловац, „Власт“, Дневник, 26. X 1958; А-м (Ј. Виловац), Лука Дотлић, позоришни публициста (Нови Сад). Снови и стварност, Дневник, 16. XII 1970; М. Хаџић, Живот посвећен позоришту, Сцена, 1984, бр. 6, с. 182-183; В. Поповић, Лука Дотлић, Сцена, 1984, бр. 6, с. 183-184; М. К(ујунџић), Члан старог позоришта, Дневник, 30. X 1984.

В. П.

ДОУБЕК Хуго – композитор и хоровођа (Стренице, Чехословачка, 3. V 1855 – Мостар, 20. II 1897). Музичке студије завршио је у Прагу 1874, а у раду највише се посветио клавиру, хармонијуму и оргуљама. Од 15. VIII 1885. до 6. VII 1887. је учитељ музике у гимназији у Шапцу, а затим је хоровођа Српског новосадског читаоничког певачког друштва. Новембра 1887. нуди се да увежбава Хор СНП без новчане накнаде, само да се њему и жени омогући бесплатно присуствовање представама, што СНП оберучке прихвата. Стални члан СНП постао је 1891. и у њему остаје до априла 1896, када одлази у Мостар за хоровођу певачког друштва „Гусле“. У Мостару је ускоро умро, а на гробу се од њега опростио Алекса Шантић. Његовим доласком у СНП значајно је унапређен ниво извођења певачких партија у комадима с певањем: „Од како је Д. хоровођа, од то доба позоришна дружина лепо напредује у певању. Сви комади с певањем приказују се у нас да не може лепше бити“ (из записника са годишње скупштине 1893). Био је веома плодан композитор. Његове песме за клавир и хор биле су врло певљиве, са много елемената народног мелоса, па стога и изразито популарне: „Ђурђевдан“, „Весела је Србадија“, „Видовданска химна“, „Девојка на студенцу“, „Онамо ’намо за брда она“, „Што се боре мисли моје“, „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Свет ће читат’ песме моје“, „Милетићу“, „Тихи позив“, „Лаку ноћ“, „Србине!“, „Опело“, „За потоком“, „Страшљивац“, „Нек’ међ’ нама љубав влада“ итд. Написао је и музику за десетак позоришних комада, који су сви извођени у СНП, под његовом диригентском палицом, а и после његове смрти: Задужбина цара Лазара М. П. Шапчанина, Поп Доброслав Л. Анценгрубера у посрби П. Марковића Адамова, Немања М. Цветића, Крајишкиња П. Крстоношића, Јабука В. Миљковића, Балканска царица Николе I Петровића Његоша, Граничари Ј. Фрајденрајха, Ђидо Ј. Веселиновића и Д. Брзака и Слободарка М. Ђорђевића Призренца.

ЛИТ: М., Главна скупштина Друштва за Српско народно позориште, Браник, 1892, бр. 84, с. 1, бр. 91, с. 2; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун 1892, бр. 100, с. 3; М. Д., „Јабука“, шаљива оперета из српског народног живота у 3 чина, написао Веља Миљковић, компоновао Хуго Доубек, Весник, Панчево 1893, бр. 10, с. 1; А-м, Српска оперета, Застава, 28. IX 1893; А-м, СНП у Суботици, Суботичке новине, 1894, бр. 17, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Задужбина цара Лазара, Позориште, НСад 1895, бр. 3, с. 10-11; А-м, О премијери представе „Поп Доброслав“, Стража, НСад 1895, бр. 15, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Јабука, Позориште, НСад 1895, бр. 15, с. 58-59; А-м, † Хуго Доубек, Застава, 23. II 1897; А-м, Хуго Доубек, Позориште, НСад 1897, бр. 3, с. 18-19.; О., „Слободарка“, драма у 5 чинова с певањем, Застава, 9. I 1900; -р-, Балканска царица, Позориште, НСад 1901, бр. 37,  с. 202-203.

В. В.

ДР – комедија у 4 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Праизвођење 12. IX 1936. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у НПДб 4. X 1936. у Крагујевцу. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Живота Цвијовић), З. Николићка (Мара), В. Савић (Милорад), З. Тодоровићева (Славка), С. Репак (Ујка Благоје), И. Јовановићка (Госпођа Спасојевић), О. Репак (Госпођа Протићка), Р. Ферари (Госпођа Драга), Г. Николић (Велимир Павловић), Ј. Петричић (Др Рајсер), М. Мирковић (Николић), Љ. Мартинчевић-Драгић (Сојка), П. Милосављевић (Сојкин муж), М. Петровићева (Клара), Р. Петровићева (Марица). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у СНП 6. I 1937. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; С. Савић (Живота Цвијовић), С. Беатовићева (Мара), Р. Гојкић (Милорад), К. Бабићева (Савка), П. Милосављевић (Ујка Благоје), Љ. Лазарева (Госпођа Спасојевић), К. Колашинац (Госпођа Протић), Н. Нешовићка (Госпођа Драга), Ф. Живојевић (Велимир), М. Мајић (Др Рајсер), Б. Клаић (Николић), З. Чокановићева (Сојка), М. Мирковић (Сојкин муж), З. Андрићка (Клара), Д. Нешовићева (Пепика), А. Милосављевићева (Марица). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у НПДбС 3. X 1937. у Старом Бечеју. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; С. Савић (Живота Цвијовић), З. Ковачевићева (Мара), А. Сикорски (Милорад), М. Ђорђевићева (Савка), П. Милосављевић (Ујка Благоје), Љ. Лазарева (Госпођа Спасојевић), О. Стојадиновићка (Госпођа Протић), Н. Нешовићка (Госпођа Драга), Ф. Фазловски (Велимир Павловић), М. Мајић (Др Рајсер), В. Милин (Николић), В. Фазловска (Сојка), М. Мирковић (Сојкин муж), З. Чокановићева (Клара), М. Вилићка (Марица), Г. Ковачевићева (Пепика), xxx (Девојчица са букетом). – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 11. XII 1953. у НСаду. – Рд. А. Огњановић, сц. Ј. Бикицки, к. С. Церај-Церић; Н. Митић, С. Насић (Живота Цвијовић), О. Адам, З. Протић, К. Поповић (Мара), В. Животић (Милорад), З. Богдановић (Славка), Б. Татић (Ујка Благоје), М. Гец, К. Поповић, З. Протић (Госпођа Спасојевићка), Х. Татић (Госпођа Протићка), И. Душановић (Госпођа Драга), С. Шалајић (Велимир Павловић), С. Јовановић (Др Рајсер), С. Максић (Николић), С. Перић-Нешић (Сојка), Д. Милосављевић Гула (Сима), Б. Душановић, Ј. Бјели (Клара), xxx (Девојчица), Д. Дорић, Ј. Црњански (Марица), xxx (Пепика), xxx (Пиколо). – Изведено 25 пута, глед. 11.365.

Премијера у СНП 1. III 1974. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, лектор Ж. Ружић; И. Хајтл (Живота Цвијовић), Ј. Бјели (Мара), В. Вртипрашки, М. Петковић (Милорад), В. Милошевић (Славка), С. Шалајић (Ујка Благоје), Д. Куцуловић (Госпођа Спасојевићка), А. Веснић-Васиљевић (Госпођа Протићка), Добрила Шокица (Госпођа Драга), Драгиша Шокица (Велимир Павловић), В. Матић (Др Рајсер), З. Кримшамхалова (Сојка), П. Петковић, С. Ђорђевић (Сојкин муж), С. Јосић (Клара), И. Сувачар, Д. Синовчић-Брковић (Марица), Р. Радуловић (Пепика). – Изведено 36 пута, глед. 12.296.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Сабрана дела, I-XXIV, Бгд 1932-1935.

ЛИТ: А-м, „Др“ од Б. Нушића, Позориште, НСад, 1936, бр. 1, с. 7-8; А-м, Народно позориште Дунавске бановине на позорници новосадског театра, Покрет, НСад, 1936, бр. 27, с. 2; А-м, Бранислав Нушић: „Др“, Дан, 1936, бр. 283, с. 6; А-м, Позоришна сезона отворена је премијером Нушићеве комедије „Др“, Дан, 1936, бр. 285, с. 8; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2; М. Хћ, Бранислав Нушић: „Др“, Суботичке новине, 1937, бр. 14, с. 4; С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац, 1938, бр. 20, с. 2; А-м, „Др“ од Бранислава Нушића – режија Ал. Верешчагин, Југословенски дневник, 1938, бр. 453, с. 3; Л. Дотлић, Јубилеј Николе Митића, НС, 1953, бр. 70, с. 1-6; А-м, Јубиларна представа Николе Митића, Дмевник, 1953, бр. 2825, с. 5; Ј. Путник, „Др“, НС, 1953, бр. 71-72, с. 2.

В. В.

ДР – комедија у 4 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Праизвођење 12. IX 1936. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у НПДб 10. IX 1936. у Крагујевцу. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Живота Цвијовић), З. Николићка (Мара), В. Савић (Милорад), З. Тодоровићева (Славка), С. Репак (Ујка Благоје), И. Јовановићка (Госпођа Спасојевић), О. Репак (Госпођа Протићка), Р. Ферари (Госпођа Драга), Г. Николић (Велимир Павловић), Ј. Петричић (Др Рајсер), М. Мирковић (Николић), Љ. Мартинчевић-Драгић (Сојка), П. Милосављевић (Сојкин муж), М. Петровићева (Клара), Р. Петровићева (Марица). – Изведено 24 пута.

Прво извођење у СНП 6. I 1937. у Великој Кикинди. – Рд. А. Верешчагин; С. Савић (Живота Цвијовић), С. Беатовићева (Мара), Р. Гојкић (Милорад), К. Бабићева (Савка), П. Милосављевић (Ујка Благоје), Љ. Лазарева (Госпођа Спасојевић), К. Колашинац (Госпођа Протић), Н. Нешовићка (Госпођа Драга), Ф. Живојевић (Велимир), М. Мајић (Др Рајсер), Б. Клаић (Николић), З. Чокановићева (Сојка), М. Мирковић (Сојкин муж), З. Андрићка (Клара), Д. Нешовићева (Пепика), А. Милосављевићева (Марица). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у НПДбС 3. X 1937. у Старом Бечеју. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; С. Савић (Живота Цвијовић), З. Ковачевићева (Мара), А. Сикорски (Милорад), М. Ђорђевићева (Савка), П. Милосављевић (Ујка Благоје), Љ. Лазарева (Госпођа Спасојевић), О. Стојадиновићка (Госпођа Протић), Н. Нешовићка (Госпођа Драга), Ф. Фазловски (Велимир Павловић), М. Мајић (Др Рајсер), В. Милин (Николић), В. Фазловска (Сојка), М. Мирковић (Сојкин муж), З. Чокановићева (Клара), М. Вилићка (Марица), Г. Ковачевићева (Пепика), xxx (Девојчица са букетом). – Изведено 14 пута.

Премијера у СНП 11. XII 1953. у НСаду. – Рд. А. Огњановић, сц. Ј. Бикицки, к. С. Церај-Церић; Н. Митић, С. Насић (Живота Цвијовић), О. Адам, З. Протић, К. Поповић (Мара), В. Животић (Милорад), З. Богдановић (Славка), Б. Татић (Ујка Благоје), М. Гец, К. Поповић, З. Протић (Госпођа Спасојевићка), Х. Татић (Госпођа Протићка), И. Душановић (Госпођа Драга), С. Шалајић (Велимир Павловић), С. Јовановић (Др Рајсер), С. Максић (Николић), С. Перић-Нешић (Сојка), Д. Милосављевић Гула (Сима), Б. Душановић, Ј. Бјели (Клара), xxx (Девојчица), Д. Дорић, Ј. Црњански (Марица), xxx (Пепика), xxx (Пиколо). – Изведено 25 пута, глед. 11.365.

Премијера у СНП 1. III 1974. у НСаду. – Рд. Ж. Орешковић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, лектор Ж. Ружић; И. Хајтл (Живота Цвијовић), Ј. Бјели (Мара), В. Вртипрашки, М. Петковић (Милорад), В. Милошевић (Славка), С. Шалајић (Ујка Благоје), Д. Куцуловић (Госпођа Спасојевићка), А. Веснић-Васиљевић (Госпођа Протићка), Добрила Шокица (Госпођа Драга), Драгиша Шокица (Велимир Павловић), В. Матић (Др Рајсер), З. Кримшамхалова (Сојка), П. Петковић, С. Ђорђевић (Сојкин муж), С. Јосић (Клара), И. Сувачар, Д. Синовчић-Брковић (Марица), Р. Радуловић (Пепика). – Изведено 36 пута, глед. 12.296.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Сабрана дела, I-XXIV, Бгд 1932-1935.

ЛИТ: А-м, „Др“ од Б. Нушића, Позориште, НСад 1936, бр. 1, с. 7-8; А-м, Народно позориште Дунавске бановине на позорници новосадског театра, Покрет, НСад 1936, бр. 27, с. 2; А-м, Бранислав Нушић: „Др“, Дан, 1936, бр. 283, с. 6; А-м, Позоришна сезона отворена је премијером Нушићеве комедије „Др“, Дан, 1936, бр. 285, с. 8; В., Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Панчеву, Панчевачка недеља, 1937, бр. 186, с. 2; М. Хћ, Бранислав Нушић: „Др“, Суботичке новине, 1937, бр. 14, с. 4; С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац 1938, бр. 20, с. 2; А-м, „Др“ од Бранислава Нушића – режија Ал. Верешчагин, Југословенски дневник, 1938, бр. 453, с. 3; Л. Дотлић, Јубилеј Николе Митића, НС, 1953, бр. 70, с. 1-6; А-м, Јубиларна представа Николе Митића, Дневник, 1953, бр. 2825, с. 5; Ј. Путник, „Др“, НС, 1953, бр. 71-72, с. 2.

В. В.