ДОДЕ Алфонс (Alphonse Daudet) – француски романописац, приповедач и драмски писац (Ним, 13. V 1840 – Париз, 16. XII 1897). Када је у Лиону завршио лицеј, породица му је била у тешком материјалном стању. Тако је био приморан да се прихвати скромног звања „репетитора“ у колеџу д’Але, од 1855. до 1857. У Париз, код старијег брата Ернеста, дошао је 1857. и у почетку своје књижевне каријере богато искористио његово животно искуство. Једно време био је службеник у кабинету војводе од Морноа, а за време рата 1870/71. био је ангажован у војсци. Овај фини јужњак, заводљиве природе, у почетку каријере био је следбеник Гонкурових и Емила Золе. Он је, као аутентичан Провансалац, описао Провансу из свих аспеката: њено сунце, пејсаже, људе, почев од карикатуралног лика Тартарена Тарасконца па до најреалистичније личности Нуме Руместана. Сем Провансе, у његовим делима значајно место заузимају и људи пренасељених предграђа Париза и Лиона, где је он провео знатан део свог живота. Ту су квартови са својим старим кућама, бучним улицама, вревом фабричких радника, чиновника, трговаца и ситног грађанства које је водило сурову борбу против беде која га је немилосрдно исцрпљивала. Било да слика ситно грађанство, ухваћено у коштац са животом, било да описује своје мучно детињство или болну младост (Малишан), било да веселије евоцира нарави и природу Југа (Писма мога млина, Тартарен Тарасконац, Нума Руместен) или да дочарава слику богатог париског друштва (Набоб) и посрнулих владара (Краљеви у изгнанству) или славу бесмртних академика, он је поседовао изванредна изражајна средства која су му омогућила да креира тачну слику личности и декора свог времена. Осим тога, он је, више од свих француских писаца, творац најживописнијих типова од којих је најславнији Тартарен, сочни јужњак, хотимични разметљивац и хвалисавац, али, у ствари, добар и услужан младић. Као прецизан сликар живописних ствари и живих бића, поседовао је универзалну моћ симпатије која му је омогућила да уђе у душу сваког бића и да га схвати. Својим језгровитим стилом, дубоко продорном опсервацијом, фином фантазијом и лаком иронијом и узбудљивом нежношћу, он се приближио и допао читалачкој публици свих врста, ученој, али и оној која је само желела да то буде. Објавио је збирку стихова Заљубљене (1850); познате су му приповетке Писма мога млина (1869) и Приче од понедељка (1873); романи: Малишан (1863), Истинске авантуре Тартарена Тарасконца (1872), Жак (1876), Фромон млађи и Рислер старији (1879), Богаташ (1879), Нума Руместан (1880), Евангелист (1883), Сафо (1884), Тартарен на Алпима (1885), Бесмртник (1888) и Тарасконско пристаниште (1890). Скоро сви његови романи су били адаптирани за извођење на сцени. Писао је и позоришна дела, од којих је најважније Арлезијанка (Arlésienne, 1872). Објавио је и своје мемоаре: Тридесет париских година и Успомене једног књижевника (1888). У СНП је изведена адаптација романа Фромон млађи и Рислер старији (Fromon jeune et Risler aine) под називом Фромон и Рислер (адаптирао са Адолфом Белоом – в) 1900. и 1919. и Арлезијанка 1920.
БИБЛ: Приповетке, прев. Душан Л. Ђокић, Бгд 1903; Тартарен Тарасконац, прев. Душан Л. Ђокић, Бгд 1922; Фромон и Рислер, драма с предигром у пет чинова, прев. Мих. Р. Поповић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 216.
В. Б.