ДИВЉА ПАТКА (Vildanden) – трагикомедија у 5 чинова. Написао: Хенрик Ибзен. Прво извођење у Бергену, 9. I 1885, у нашој земљи 14. V 1904. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 16. III 1951. у НСаду. Превео: Никола С. Половина. – Рд. Ј. Ракитин, сц. Б. Дежелић, пом. рд. М. Васиљевић; Љ. Иличић (Верле), С. Душановић (Грегерс), Л. Лазаревић (Стари Екдал), С. Симић (Јалмар), Љ. Секулић (Гина), А. Веснић, Р. Улмански (Хедвига), М. Дежелић (Госпођа Серби), М. Тошић (Релинг), П. Циндрић (Молвик), Ј. Антић (Гроберг), Ј. Силајџић (Петерсен), И. Слијепчевић (Јенсен), Ф. Живни (Један дебели бледи господин), Л. Богдановић (Један ћелави господин), П. Вујовић (Један кратковиди господин), Ж. Марковић (Слуга). – Изведено 6 пута, глед. 2602.

ЛИТ: С. Бајић, Поводом премијере у Н. Саду, НС, 1951, бр. 7, с. 2; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951,  књ. 368, с. 114.

В. В.

ДИВЉАК Наташа – секретар СНП (Надаљ, Бачка, 9. I 1911 – Нови Сад, 19. III 1998). Завршила је 4 разреда гимназије и положила малу матуру. Радила је као шеф персоналног одсека Савета за просвету и културу Главног извршног одбора Народне скупштине САП Војводине, а у исти одсек вратила се после одласка из СНП. У СНП је радила од 17. III 1952. до 1. IV 1953.

Р. Б.

ДИВЉУША (A gyimesi vadvirág) – позоришна игра из народног живота с певањем и играњем у 3 чина. Написао: Иштван Геци. Прво извођење 9. III 1897. у Népszinház-у у Будимпешти.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 4. IV 1906. у Сомбору. За српску позорницу прерадио: Љубен Г. Грујић, музика: Исидор Бајић. Подела узета са плаката представе одржане 25. XI 1907. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Р. Спиридоновић (Јован Чарнић), Д. Васиљевићка (Перса), Д. Спасић (Миле), Д. Матејићка (Босиљка), Т. Лукићка (Мара удова Чобанић), М. Марковић (Која), А. Лукић (Мија Митровић), Д. Спасићка (Десанка-Дивљуша), П. Добриновић (Мата Грба), М. Тодосићка (Ката), Д. Кранчевић (Марко), М. Матејић (Стева Бачвански), Б. Николић (Паја Пиштић), С. Ранковићева (Лела), К. Васиљевић (Поп-Даша), Н. Сланкаменац (Кум), А. Стојановић (Жица), С. Стефановић (Брка). – Изведено 43  пута.

Прво извођење у НП у НСаду 6. I 1926. – Рд. М. Хаџи-Динић; С. Колашинац (Јован Чарнић), Д. Берндорфер (Перса), Ј. Гец (Миле), З. Петровићева (Босиљка), Љ. Јовановићка (Мара удова Чобанић), Н. Дивјак (Која), М. Хаџи-Динић (Мија Митровић), Ј. Матићка (Десанка-Дивљуша), Д. Спасић (Мата Грба), Д. Матејићка (Ката), Л. Лазаревић (Марко), М. Степановић (Стеван Бачвански), М. Васић (Паја Пиштић), Р. Кранчевићка (Лела), М. Оџић (Поп-Даша), М. Вебле (Први газда у селу, Кум), А. Ђорђевић (Други газда у селу), С. Продановић (Трећи газда у селу). – Изведено 8 пута.

Премијера у СНП 6. VI 1926. у Сомбору. – Рд. М. Марковићка; М. Јелић (Јован Чарнић), М. Вукомановићка (Перса), С. Хет (Миле), Д. Петровићка (Босиљка), М. Марковићка (Мара), Д. Марковић (Која), В. Масл (Мија Митровић), Д. Спасићка (Десанка), Ђ. Козомора (Поп-Даша), С. Савић (Мата Грба), Ј. Матићка (Ката), Ј. Силајџић (Марко), С. Никачевић (Стеван Бачвански), Љ. Вукомановић (Паја Пиштов), В. Јелићка (Лела),  Н. Нинковић (Жица), М.  Радосављевић (Брка). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у ДНП 23. VI 1943. у Панчеву. – Рд. Д. Кранчевић, сц. В. Ребезов, дир. В. Путник; Љ. Иличић (Јован Чарнић), А. Мајценовић (Перса), М. Јаснић (Миле), Љ. Животић (Босиљка), О. Животић (Мара), Ж. Котрошан (Која), М. Аврамовић (Мија), М. Миљковић (Дивљуша), С. Савић (Мата), Р. Кранчевић (Ката), М. Мирковић (Марко), В. Милојевић (Стеван Бачвански), Н. Митић (П. Пиштић), В. Фазловска (Лела), М. Јелић (Поп-Даша), М. Симић (Кум), Ђ. Драгић (Стари сват), Ж. Мишчевић (Девер), З. Деспотовић (Деверуша), М. Николић (Први газда у селу), Т. Тасић (Други газда у селу), В. Ристић (Жица), Р. Шобота (Брка). – Изведено 16 пута.

ЛИТ: А-м, Трећи дан Ускрса о. год. приказана је позоришна игра „Дивљуша“, Слога, Сомбор 1906, бр. 15, с. 6; Др Б. П., „Дивљуша“, позоришна игра из народног живота приказана у Н. Саду 25. новембра (8. децембра) 1907, Застава, 27. II 1907; (Ј.) Г(рчић), „Дивљуша“, Позориште, НСад 1907, бр. 13, с. 102-103; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1909, бр. 76, с. 3; Т. М., Драма-оперета-опера (иако је званично укинута), Comoedia, 1926, бр. 21, с. 10.

М. М.

ДИДРИНГ Ернст (Ernst Didring) – шведски романсијер и драмски писац (Стокхолм, 18. X 1868 – Стокхолм, 13. X 1931). Од 1890. до 1914. радио је као службеник државне жељезнице, а за време Првог светског рата управљао је Комитетом за помоћ ратним заробљеницима при организацији Црвеног крста. Поред организационих способности, открио је у себи и трговачки дар и вештину преговарања. После рата је почео да се бави новинарством, писао је позоришне критике, а онда се и сам опробао као књижевник. Први драмски текст му је Поноћно сунце (Midnattssol, 1897). Био је члан а касније и председник Удружења књижевника Шведске. Веома плодан писац, у својим реалистичким романима бавио се тематиком трговине и трговаца и индустријским развојем Скандинавије. Познате су његове драме: Опасна игра (Högt spel, 1909), Елна Хал (Elna Hall, 1917), Пакао у снегу (Hölle im Schnee, 1924), Кратер (Der Krater, 1924) и друге. У НП у НСаду је 1920. изведена Опасна игра.

В. В.

ДИЈАНА Хуан Мануел (Juan Manuel Diana) – шпански романсијер и драмски писац (Севиља, октобар 1818 – Мадрид, 27. V 1884). Угледни шпански писац романтичарског смера. Био је пуних тридесет и пет г. архивар Министарства рата у Мадриду. Велик број дела потписао је псеудонимом El curioso impertinente (радознали дрзник). Његов роман El rostro y la condición (Улица горчине) наградила је Шпанска академија (1873). Превођен је на немачки и друге језике. У СНП је 1867. приказана његова комедија у једном чину Лек од пуница у преводу Јована Ђорђевића са немачког језика.

С. А. Ј.

ДИКАНЖ Виктор (Victor Ducange) – француски романсијер и драмски писац (Ла Хеј, Холандија, 24. XI 1783 – Париз, 15. X 1833). Право му је име Виктор-Анри-Жозеф Браен (Victor-Henri-Jozeph Brahain). Први роман објављује 1820 (Агата или Мали старац из Калеа). Наредне г. се појављује његова Валентина, у којој слика тзв. бели терор, тј. почетни период под Рестаурацијом, и због овог романа га осуђују на шест месеци затвора. Због трећег романа (Телена или Љубав према рату, 1822) мора већ да бежи у Белгију. Најгласовитије му је драмско дело Тридесет година или Живот једнога карташа (1827). Написао га је у сарадњи с Пјером Диноом, али то је у ствари адаптација трагедије у једном чину Двадесет четврти фебруар немачког драматичара Захаријаса Вернера (1768-1823), објављене 1815, али изведене први пут у Вајмару још 1810. Међутим, врло је заобилазан пут којим је дело доспело на српске позорнице; на њима је оно играно у преводу с немачког, према преради Теодора Хела (1775-1856), немачког драматичара, врло вредног преводиоца и прерађивача драмских текстова за немачке сцене, који се у овом случају послужио француском верзијом Д. и Диноа. За нас је превод са немачког дао Гавра Пекаровић. Главнија су му дела: Адолф и Софија или Жртве једне заблуде (1816), Случај и лудило (1819), Пуковник и редов или Војнички закон (1820), Швеђанка (1821), Врачара (1821, према Г. Менерингу), Дијамант (1824), Карташ (1827, с П. Диноом), Магбет (1829, са А. Буржоаом), Језуит (1830, с Г. де Пигзерекуром), Вендета или Корзиканска вереница (1831), Гвоздени прстен (1848). Париска позоришта „Амбиги“ и „Гете“ најчешће су приказивала његове мелодраме. Треба свакако напоменути да ће се двоје највећих француских романтичарских глумаца, Марија Дорвал (1798-1849) и Фредерик Леметр (1800-1876), као уметници прославити баш у његовим мелодрамама. СНП је извело две његове драме: Карташа и Крвну освету на Корзици.

Ж. П.

ДИКЕ – француски драмски писац. Његова драма После поноћи изведена је у СНП 1864, а иста драма под насловом После игранке 1877.

ДИКЕНС Чарлс (Charles Dickens) – енглески романописац (Лендпорт, 7. II 1812 – Гедсхил, 9. VI 1870). Као романописац створио је толико успелих дела да су се људи отимали о њихове драматизације, и то не само у Енглеској него у свим главним европским земљама. Његов роман Битка живота (The Battle ofLife), који је први у драмском облику приказан на сцени СНП 1924, драматизован је у Енглеској бар четири пута, а у Француској бар једанпут. У односу на Давида Коперфилда (David Copperfleld), који је на сцену СНП стигао 1934, знамо за три енглеске драматизације: једну из 1883, другу из 1905. и трећу из 1935, као што знамо и за једну француску из 1913. Што се тиче Цврчка на огњишту (The Cricket on the Heart), који је у НСаду игран 1937. и 1947, познато нам је да је, у размаку од једног столећа (између 1846. и 1948) у енглеском говорном подручју једанаест пута адаптиран за сцену, али нам је познато, исто тако, да је у Француској доживео две адаптације (једну 1890, а другу 1900) и у Русији једну (1903). Ко би, после ових података, смео тврдити да су то и једине сценске адаптације? Једно је, међутим, извесно: почетни успех романа из којих су проистекле. За четрдесетак г. рада, он је успео да створи неколико дела која су му донела светску славу. Главна су: Пиквиков клуб, Николас Никлби, Оливер Твист, Мартин Чазлвит, Домбеј и син, Давид Коперфилд, Тешка времена, Мала Дорит, Велика ишчекивања. Овај велики романтичар, обдарен изузетном стваралачком снагом, умео је да лична животна искуства, међу којима има и врло болних, повеже са посматрањем средине у којој се кретао и све то преточи у уметничка дела која ће освајати читаоца како богатством хумора тако и оправданом социјалном критиком. Његова омиљеност је у тој мери била општа да су деца, када су чула да је преминуо, питала хоће ли и Божић-бата умрети?

БИБЛ: Цврчак на огњишту, превео Б. Недић, Бгд 1946, 1966; Оливер Твист, Бгд 1971; Давид Коперфилд, Бгд 1974.

ЛИТ: С. Кољевић, Чарлс Дикенс, у: Избор, б. м. 1960, с. 3-16; Н. Наумов, Дикенс код Срба и Хрвата, Бгд 1967; С. Кољевић, Хумор и мит, Бгд 1968, с. 135-161; И. Ковачевић, Дикенсов обрачун са утилитаристима, Анали Филолошког факултета у Београду, 1969, св. 9, с. 361-394; С. Велмар-Јанковић, Чарлс Дикенс, у: Оливер Твист, Бгд 1971, с. 5-11; Н. Наумов, Из енглеске књижевности, Бгд 1972, с. 72-99; Д. Пухало, Чарлс Дикенс, у: Давид Коперфилд, Бгд 1974, с. 5-14.

С. А. Ј.

ДИМА Александар Отац (Alexandre Dumas père) – француски романсијер и драмски писац (Вилер-Котере, 24. VII 1802 – Париз, 5. XII 1870). Право му је име Дави де ла Пајетери (Davy de la Pailleterie). Син је генерала из револуције, унук креолца и црнкиње. Врло плодан писац. Радио је сам и у сарадњи с пријатељима. Прославио се као писац историјских романа, али су пре њих биле дошле његове историјске драме, направљене према познатим списима француских хроничара и мемоариста. Слепо се подавао чињеницама, аутентичним подацима, не допуштајући да га савладају артистички нагони или поетске визије. Он ће, као што је лепо речено, после драме Анри III и његов двор (1829), на сценама Француске комедије, „Одеона“и „Порт-Сен-Мартена“, држати Парижанима часове из француске историје. Потом долазе Кристина (1830), Шарл VII код својих великих вазала (1831, петочина трагедија, у стиховима), Нелска кула (1832, највеселија фантастична евокација средњег века, у сарадњи са Гајардеом, који ће доцније преузети искључиво право ауторства на себе). Споменимо још само његове драме: Антони (1831, прослављање тужне и кобне страсти), Ричард Дарлингтон (1831), Кин или Разузданост и геније (1836), Калигула (1837), Госпођица од Бел-Ила (1839), Госпођице од Сен-Сира (1843) – јер је објављено двадесет пет књига његових позоришних комада. Ипак, он је занимљив драмски писац: преопширан, необуздан, али су захтеви сцене зауздавали његову бујну машту и приморавали га да пише, бар до извесне мере, кратко, сажето, крепко. Он  познаје тајне позорнице и још боље, можда, укус и потребе своје публике. Код њега је нарочито развијено осећање радње. У свим својим драмама, чак и у онима које су најаљкавије написане, „и поред романтичарске сентименталности, он већма гони своје личности да раде него да говоре“. Не води бригу о карактерима. Он своје драме развија „силовито, задихано, са суровом укоченошћу“ – све док не изведе расплет радње. Обично се сматра да је дело Анри III и његов двор (премијера 11. II 1829) прва романтичарска драма. Међутим, он се бранио од те помисли, изјавивши у предговору делу да он није „ништа основао“, наводећи неколико претходника у тој књижевној врсти (између осталих Виктора Игоа и Проспера Меримеа). Од 1800, углавном, на француским сценама господари мелодрама (Пигзерекур, Диканж). Он ће одликама мелодраме додати само „живописност локалне боје и чар хронике“. Више је волео своје историјске романе, осетивши ваљда да је тој приповедној врсти дао особени печат: Три мускетара (1844, у сарадњи са Огистом Макеом) су витешки роман, особита врста која је проистекла из авантуристичког романа чији је иницијатор Ле Саж. Остали су му романи: Гроф де Монте-Кристо (1841-1845, осам књига), Краљица Марго (1845), После двадесет година (1845, са О. Макеом), Виконт де Бразелон (1845, са О. Макеом). На сцени СНП наћи ће се ова његова дела: Нелска кула (са Гајардеом), Катарина Хауардова или Круна и губилиште и Кин (са Курсијем и Теолоном), али ће бити приказане и две драматизације његових романа: Гроф Монте-Кристо (драматизација Т. Мегерле и О. Макеа) и Три мускетара (драматизација Д. и О. Макеа).

ЛИТ: Ђ. Малетић, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 222-225, 784-786, 810-814, 940-942.

Ж. П.

ДИМА Александар Син (Alexandre Dumas Fils) – француски романсијер и драмски писац (Париз, 28. VII 1824 – Марли-ле-Роа, 27. XI 1895). Ванбрачни је син чувеног драматичара и романописца истог имена и презимена и париске кројачице Мари-Катрин Лабеј (Marie-Catherine Labay). Отац га је законски усвојио 1831. и сместио га у пансион. Средње образовање је стекао у колеџу „Бурбон“ (Лицеј („Кондорсе“), где је као ђак бриљирао и освојио све могуће школске награде. По завршетку средњег образовања примљен је под очев кров, где је провео шест месеци, а затим се осамосталио – кад је постао пунолетан одлучио је да живи сам, иако је био болешљив. Живећи распусно потрошио је педесет хиљада франака, што је у оно време била огромна свота. Да би некако отплатио дугове, бацио се на писање. Као књижевник је, попут свог прослављеног оца, писао романе (од којих је већина била у два, три, четири или шест томова); по угледу на Балзака, описивао је савремено друштво, нарочито полусвет (који је у међувремену добро упознао) и написао велик број брошура у којима је третирао разне моралне и социјалне проблеме, али се није баш прославио. Успех му нису донела ни три историјска романа које је објавио у подлистку „Француске газете“ („Gazette de France“). Стога се потпуно посветио позоришту. Најпре је драматизовао свој двотомни роман Дама с камелијама  (La dameaux camelias, 1852), где је описао своју љубав према младој и лепој куртизани Марији Диплеси (Marie Duplessis), која је 1847. умрла од туберкулозе. Упркос забрани приказивања, која је убрзо повучена, успех комада је био незапамћен; овај, по многима највећи позоришни успех у XIX веку, ублажио је његову презадуженост и допринео удобнијем животу његове мајке. У његовом позоришном стваралаштву разликујемо више фаза: прву – у којој је писао комаде чисто опсерваторског карактера: поред поменуте Даме с камелијама и: Полусвет (Le demi monde, 1855), другу – у којој је хтео да се послужи позоришном уметношћу бранећи своје тезе: Питање новца (La question de l’argent, 1858), Ванбрачни син (Le fils naturelle, 1858), Расипни отац (Le père prodigue, 1859), Пријатељ жена (L’ami des femmes, 1864) и, најзад, трећу, када више није било равнотеже између писца теоретичара и посматрача и у којој је писао апстрактне комаде са мало драмске радње: Идеје госпође Обреј (Les idées de madame Aubray, 1867), Свадбена посета (La visite des Noces, 1871), Клодова жена (La femme de Claude, 1873), Господин Алфонс (Monsieur Afphonse, 1873), Странкиња (L’Etrangère, 1876), Принцеза из Багдада (La princese de Bagdade, 1881), Дениза (Denise, 1885) и Франсијон (Francillon, 1887). За разлику од Емила Ожијеа (в), који је писао моралистичку комедију, Д. је култивисао и гајио социјалну. У његовим комедијама не ради се о сликању савременог друштва у светлу постојећих моралних принципа него о његовој темељној реформи на бази хуманијих и праведнијих закона. Пошто се залагао за реорганизацију породице која би се заснивала на једнакости, правди и љубави, Лансон га је назвао „моралистом визионаром“. У својим комедијама нападао је све друштвене предрасуде, почев од повлашћеног положаја човека у односу на жену, нарочито у погледу њеног образовања које је било сасвим занемарено, а сметале су му и порочне институције мираза које су биле у служби богатих бракова. Инспирисан невољама које су га пратиле због сопственог ванбрачног рођења, он је здушно страсно бранио ванбрачну жену и ванбрачно дете. Пледирао је, у исто време, за морализацију брака и за његово проширење. Зато је тражио да и улазна и излазна врата брака буду шире отворена, како би у њега лакше ступали они који су се пре времена „огрешили“ и из њега лакше излазили они који су у њему једно другом живот чинили неподношљивим. Критичари су му замерали што је своју опсерваторску снагу исувише усредсредио на најизопаченије амбијенте париског предграђа и што је често, нарочито у старијим г., позоришну сцену преображавао у говорничку трибину. Али, заузврат, признавали су му племените идеје и мисли, од којих су многе ушле и у законодавство. Признавали су му, такође, и обдареност драмског писца, нарочито вештину у прављењу елоквентних тирада и јетких духовитих жаока. У СНП су играна његова дела: Пријатељ жена (1864. и 1896, под називом Женски пријатељ), Странкиња (1889, под називом Туђинка), Франсијон (1902), Господин Алфонс (1921), Госпођа с камелијама (1923) и Кин (1924). У ДНП је 1944. извођена његова Госпођица од Бел-Ила под насловом Вереница.

ЛИТ: Н. Андрић, Dumas fils, Виенац, 1894, бр. 26, с. 288-291; Б. Поповић, Александар Дима син, Дело, 1895, књ. 2, св. 2, с. 329-332; П. Лагарић, Александар Дима син, Застава, 1895, бр. 30, с. 2; М. Цар, Александар Дима млађи, Бранково коло, 1896, књ. I, с. 23-28, књ. II, с. 52-58; М. Нехајев, Dumas fils, о стогодишњици рођења, Јутарњи лист, 1924, бр. 4505, с. 5; С. А. Јовановић, Постанак и развој француске и енглеске идејне драме, Бгд 1968, с. 23-25 и 137-158.

В. Б.