ДИМА Александар Син (Alexandre Dumas Fils)

ДИМА Александар Син (Alexandre Dumas Fils) – француски романсијер и драмски писац (Париз, 28. VII 1824 – Марли-ле-Роа, 27. XI 1895). Ванбрачни је син чувеног драматичара и романописца истог имена и презимена и париске кројачице Мари-Катрин Лабеј (Marie-Catherine Labay). Отац га је законски усвојио 1831. и сместио га у пансион. Средње образовање је стекао у колежу „Бурбон“ (Лицеј („Кондорсе“), где је као ђак бриљирао и освојио све могуће школске награде. По завршетку средњег образовања примљен је под очев кров, где је провео шест месеци, а затим се осамосталио – кад је постао пунолетан одлучио је да живи сам иако је био болешљив. Живећи распусно потрошио је педесет хиљада франака, што је у оно време била огромна свота. Да би некако отплатио дугове бацио се на писање. Као књижевник је, попут свог прослављеног оца, писао романе (од којих је већина била у два, три, четири или шест томова); по угледу на Балзака, описивао је савремено друштво, нарочито полусвет (који је у међувремену добро упознао) и написао велик број брошура у којима је третирао разне моралне и социјалне проблеме, али се није баш прославио. Успех му нису донела ни три историјска романа које је објавио у подлистку „Француске газете“ („Gazette de France“). Стога се потпуно посветио позоришту. Најпре је драматизовао свој двотомни роман Дама с камелијама  (La dameaux camelias, 1852), где је описао своју љубав према младој и лепој куртизани Марији Диплеси (Marie Duplessis), која је 1847. умрла од туберкулозе. Упркос забрани приказивања, која је убрзо повучена, успех комада је био незапамћен; овај, по многима највећи позоришни успех у XIX веку, ублажио је његову презадуженост и допринео удобнијем животу његове мајке. У његовом позоришном стваралаштву разликујемо више фаза: прву – у којој је писао комаде чисто опсерваторског карактера: поред поменуте Даме с камелијама и: Полусвет (Le demi monde, 1855), другу – у којој је хтео да се послужи позоришном уметношћу бранећи своје тезе: Питање новца (La question de l’argent, 1358), Ванбрачни син (Le fils naturelle, 1858), Пријатељ жена (L’ami des femmes, 1864), Расипни отац (Le père prodigue, 1859) и, најзад, трећу, када више није било равнотеже између писца теоретичара и посматрача и у којој је писао апстрактне комаде са мало драмске радње: Свадбена посета (La visite des Noces, 1871), Идеје госпође Обреј (Les idées de madame Aubray, 1867), Клодова жена (La femme de Claude, 1873), Господин Алфонс (Monsieur Afphonse, 1873), Странкиња (L’Etrangère, 1876), Принцеза из Багдада (La princese de Bagdade, 1881), Дениза (Denise, 1885) и Франсијон (Francillon, 1887). За разлику од Емила Ожијеа (в), који је писао моралистичку комедију, Д. је култивисао и гајио социјалну. У његовим комедијама не ради се о сликању савременог друштва у светлу постојећих моралних принципа него о његовој темељној реформи на бази хуманијих и праведнијих закона. Пошто се залагао за реорганизацију породице која би се заснивала на једнакости, правди и љубави, Лансон га је назвао „моралистом визионаром“. У својим комедијама нападао је све друштвене предрасуде, почев од повлашћеног положаја човека у односу на жену, нарочито у погледу њеног образовања које је било сасвим занемарено, а сметале су му и порочне институције мираза које су биле у служби богатих бракова. Инспирисан невољама које су га пратиле због сопственог ванбрачног рођења, он је здушно страсно бранио ванбрачну жену и ванбрачно дете. Пледирао је, у исто време, за морализацију брака и за његово проширење. Зато је тражио да и улазна и излазна врата брака буду шире отворена, како би у њега лакше ступали они који су се пре времена „огрешили“ и из њега лакше излазили они који су у њему једно другом живот чинили неподношљивим. Критичари су му замерали што је своју опсерваторску снагу исувише усредсредио на најизопаченије амбијенте париског предграђа и што је често, нарочито у старијим г., позоришну сцену преображавао у говорничку трибину. Али, заузврат, признавали су му племените идеје и мисли, од којих су многе ушле и у законодавство. Признавали су му, такође, и обдареност драмског писца, нарочито вештину у прављењу елоквентних тирада и јетких духовитих жаока. У СНП су играна његова дела: Пријатељ жена (1864. и 1896, под називом Женски пријатељ), Странкиња (1889, под називом Туђинка), Франсијон (1902), Господин Алфонс (1921), Госпођа с камелијама (1923) и Кин (1924). У ДНП је 1944. извођена његова Госпођица од Бел-Ила под насловом Вереница.

ЛИТ: Н. Андрић, Dumas fils, Виенац, 1894, бр. 26, с. 288-291; Б. Поповић, Александар Дима син, Дело, 1895, књ. 2, св. 2, с. 329-332; П. Лагарић, Александар Дима син, Застава, 1895, бр. 30, с. 2; М. Цар, Александар Дима млађи, Бранково коло, 1896, књ. I, с. 23-28, књ. II, с. 52-58; М. Нехајев, Dumas fils, о стогодишњици рођења, Јутарњи лист, 1924, бр. 4505, с. 5; С. А. Јовановић, Постанак и развој француске и енглеске идејне драме, Бгд 1968, с. 23-25 и 137-158.

В. Б.