БЕЉАНСКИ Боривој – шеф браварско-оружарске радионице, висококвалификовани радник (Турија, 15. II 1926 – Турија, 9. XII 1993). Пре рата је радио као бравар на једном газдинству у Србобрану, а за време окупације одведен је на присилан рад у Немачку. У СНП  је ступио 1. I 1950. и у њему остао до пензионисања, 30. IV 1985. Б. се током свог рада посебно оспособио за израду историјског оружја. Остваривао је успешну сарадњу са ауторима представа, а такође учествовао и у раду разних аматерских позоришта у Војводини. Биран је у многа самоуправна тела СНП: УО СНП, Стручно веће Техничке службе СНП и Централни позоришни савет СНП. Највише признање СНП-а, медаљу „Јован Ђорђевић“ (бронзану) добио је 1983. Супруга Даница Бељански (в) радила је у женској кројачници СНП.

ЛИТ: Ж. Б(ајић), Пут у позориште, Позориште, НСад 1984, бр. 5-6, с. 16.

Р. Б.

БЕЉАНСКИ Дамјанка – глумац-волонтер (Турија, 12. VIII 1918 – ?). Пре рата и пре свог доласка у ВНП у НСад, сарађивала је са Аматерским позориштем у Турији, а такође је била врло кратко време у ангажману у НП у Сарајеву, као и у неким путујућим позоришним дружинама (Животићева, Милошевићева). У ВНП у НСаду ангажована је од јануара 1945. и у њему остала до јануара 1946. Затим је била члан позоришта у Титовом Ужицу, Краљеву и у Позоришту младих у НСаду. После удаје иселила се у Торонто (Канада).

УЛОГЕ: Донче (Зона Замфирова).

С. Ј. Д.

БЕЉАНСКИ Даница – кројачица, висококвалификована радница (Турија, 16. VII 1928 – Нови Сад, 8. VI 1997). Завршила је три разреда занатске школе и 1945. положила помоћнички испит за женску кројачицу. Као кројачица радила је код једног приватног мајстора у Турији до јула 1946. У СНП је ступила 16. X 1947. и у њему остала до пензионисања, 31. X 1981. Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП унапредила ју је 1962. у висококвалификованог радника. Остваривала је лепу сарадњу са костимографима. Супруг Боривој Бељански (в) био је шеф оружарско-браварске радионице СНП.

Р. Б.

БЕЉАНСКИ Живка – в. д. шефа рачуноводства (Бивоље-Крушевац, 17. IV 1922 – Нови Сад, 10. V 2009). Девојачко презиме јој је било Радовановић. Завршила је 4 разреда гимназије са малом матуром у Крагујевцу и положила стручни испит за рачунског режисера у НСаду. Пре доласка у СНП радила је као службеник Градског народног одбора у Бачкој Тополи, а у СНП је била од 8. IV 1947. до 15. II 1950, најпре као благајник, а касније као в. д. шефа рачуноводства. Супруг јој је био фризер-власуљар-маскер у СНП-у Ранко Бељански (в).

Р. Б.

БЕЉАНСКИ Ранко – позоришни фризер, маскер и власуљар (Турија, 12. X 1918 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 18. V 1998). Отац Ђука, мати Катица рођ. Гајинов. Фризерски занат је изучио у родном месту код мајстора Славка Јојкића (1935). Од 1. X 1935. до 13. VIII 1937. радио је у приватном салону фризера СНП Боре Бездјековског (в), код којег се обучио специфичностима позоришне фризуре и маске. Од 20. VIII 1937. до 6. IV 1941. био је члан НПДб у НСаду. Ратне г. је провео у Турији бавећи се пољопривредом. На захтев управника Жарка Васиљевића (в) и сценографа Миленка Шербана (в), који су већ децембра 1944. настојали да обнове делатност СНП, демобилисан је из војске и придружио им се у организовању рада техничке службе. У новосадском позоришту је остао све до пензионисања, 15. X 1975. Као главни фризер-власуљар, именован је за шефа фризера-власуљара и маскера 27. X 1962. Био је ожењен чланицом оперског хора Анкицом Јоцић-Русов (в), а у другом браку са рачуноводственом службеницом СНП Живком рођ. Радовановић (в) имао је кћер Катарину удату Лазић, чланицу оперског хора СНП (њени синови Милан и Ранко су чланови балетског ансамбла СНП). Однеговао је велик број стручњака у својој служби, а ученицима глумачких и балетских школа у НСаду предавао је основе позоришне фризуре, власуље и маске. У креирању маски достизао је уметнички ниво помажући глумцима да и овим елементом остваре ликове на сцени. „Изузетне интелигенције, огромне радозналости, незасите жеље за радом и сазнањима, моралне честитости и постојаности – стиче велики углед – као одличан стручњак, омиљени синдикалац и узорни комуниста. Чудесном енергијом сав се посвећује Новом, не заборављајући да – и у својој личности – попуни празнине које су настале из уско специјализованог школовања и окупацијско-ратног вихора. Стиче солидно образовање и писменост; природа га је обдарила и изузетним смислом за зрело и логичко размишљање, селективно разлучивање вредности и реда величина, за организацију послова, за систематични приступ задацима свих врста“ (директор Технике Драгослав Васиљевић, в). Добитник је Октобарске награде града НСада (1973), Ордена заслуга за народ са сребрном звездом (1978) и Медаље „Јован Ђорђевић“ (1985).

ЛИТ: Ж. Бајић, Телефон на позорници, Позориште, НСад 1984, бр. 7-8, с. 15; Ж. Бајић, Предратне и ратне позоришне године, Позориште, НСад 1984, бр. 9-10, с. 17; Ж. Бајић, Послератне позоришне године, Позориште, НСад 1985, бр. 9, с. 15.

В. В.

БЕЉАНСКИ-ЈОЦИЋ-РУСОВ Анкица – чланица оперског хора (Турија, 11. IV 1923 – Нови Сад, 1. XI 2004). Завршила је средњу музичку школу у НСаду 1961. У СНП је била ангажована од 30. IX 1947. до пензионисања, 31. X 1983, и истицала се изразитом дисциплинованошћу и посвећеношћу послу. Била је прва супруга Ранка Бељанског (в).

В. П.

БЕНАЦКИ Ралф (Ralph Benatzky) – аустријски композитор чешког порекла (Моравске Буђејовице, 5. VI 1887 – Цирих, Швајцарска, 16. X 1957). Музику је студирао у Прагу и Минхену, где је био ученик Ф. Мотла (F. Mottl). Деловао је као оперетски и оперски композитор у Бечу, Берлину, од 1938.  у Америци (у Холивуду) и, напокон, у Цириху. Написао је 15 оперета, 2 опере и један балет, од којих добар део према сопственом либрету. У почетку његове композиторске делатности стоје песме и шансоне. Овакви мали облици били су и остали његова највећа вредност. Од оперета у традиционалном стилу, као што је Љубав у снегу (Liebe im Schnee, 1916), пут га је водио преко велике оперете са играчко-певачким нумерама, до интимног облика музичке шаљиве игре, у којем је дао своја најбоља остварења. Међу ревијалним делима истиче се комад Код белог  коња (Im weissen Rössl), а од шаљивих музичких игара Зачарана госпођица (Bezaubernde Fräulein), Аксел на небеским вратима (Axel an der Himmelstür), и Моја сестра и ја (Meine Schwester und ich). Као једна од  најоригиналнијих личности међу оперетским композиторима, Б. се с правом убраја у ретке уметнике који су после Лехара на подручју оперете остварили дела сопствене физиономије. У СНП су извођене његове опеиете: Адје, Мими и Моја сестра и ја.

М. Х.

БЕНДЕР Ђорђе – сценарист-инспицијент и глумац (Варшава, 24. III 1908 – ?). Отац му се звао Виктор и био је пуковник старе царске руске војске. Завршио је  осам разреда гимназије. Као емигрант бавио се разним пословима, био је у више махова чиновничић код многих приватника. Врло интелигентан и вредан, он је прво као цртач паноа ушао у позориште, да би убрзо постао сценарист-инспицијент и глумац за мање улоге. У СНП је провео две позоришне сезоне: 1935/36. и 1936/37. Бавио се и поезијом.

УЛОГЕ: Први гост, Жандарм (Наш попа код богатих), Асан (Коштана), Други момак (Сеоска лола), Полицијски писар (Госпођа министарка), Војник (Тоска), Марко (Зулумћар), Газда Спаса (Сумњиво лице), Флоријан, гајдаш (Шокица), Микољка (Злочин и казна).

С. Ј. Д.

БЕНЕДЕТИ Алдо де (Aldo de Benedetti) – италијански драмски писац, филмски режисер и сценарист (Рим, 15. VIII 1892 – Рим, 19. I 1970). За театар је највише писао између 1930. и 1938, када су и настале комедије прожете благом иронијом: Не познајем те више (Non ti conosco piú, 1932), Лоенгрин (Lohengrin, 1933), Два туцета црвених ружа (Due dozzine di rose scarlate, 1936), Тридесет секунди љубави (Trenta secondi d’amore, 1937). Ове су комедије биле веома популарне у Италији, а још више у иностранству. Б. се после 1938. потпуно посветио филму, на којем је остварио неколико режија и написао тридесетак сценарија, између осталих и за четири филма чувеног Виторија де Сике. Његова комедија Два туцета црвених ружа  премијерно је изведена у НПДб 1937.

БИБЛ: Два туцета црвених ружа, комедија у 3 чина, написао Алдо де Бенедети, превео Јаков Атијас; ркп. у Библитеци СНП, сигн. 258.

В. В.